1. avgust
Gadost ljudskih duša se lepi na dve sile: na moć – da bi se okoristila, i na slabost – da bi na njoj dokazala vernost moći.
Dobro se to može videti sada u hajci koja se vodi na novinarku Tamaru Skrozu.
Tamara je, u skoro svakom zamislivom pogledu, idealna simetrija onih koji je progone: samohrana majka, pitoma osoba koja strastveno veruje u bolju budućnost za svoje dete, neumorni radnik da bi sastavila kraj s krajem, vođena svojim idealima umesto materijalnom korišću, žena čije zdravlje nosi dnevne izazove i osoba od integriteta iza koje „ne stoji niko“.
Što se vidi i po hajci, jer ulizice i čauši Gospodara Pršljenova koji vode Srbiju ne vole ništa tako kao da svoju vernost dokazuju iživljavanjem nad slabijima. Povijeni vratovi su i dokaz vernosti i dokaz akcije.
Trešizoidni medijsko-propagandni kompleks vlasti, u opštem zaoštravanju pripreme terena za buduće izazove koji su logična posledica svih spoljnopolitičkih idiotluka počinjenih do sada, više ništa ne ostavlja slučaju. Nijednu metaforu, nijednu sugestiju, nijednu insinuaciju, bez obzira koliko blaga, diplomatska ili posredna bila.
Niko bolje od njih ne zna da ponavljanje dovodi do normalizacije; učestalost misli rezultira normalnošću misli. Od kulta ličnosti do… ukidanja kulta ličnosti. Zato je treba satrti u korenu.
4. avgust
Van svake sumnje je sada da je Novak Đoković najveći teniser svih vremena i jedan od najvećih sportista u istoriji planete, u istom panteonu sa Peleom, Muhamedom Alijem, Majklom Džordanom ili Nađom Komaneči. Malo je čudan taj osećaj da neko živ sa takvim mestom u globalnoj istoriji razume šta znači kada kažemo „šorka“, „bleja“ ili „čutura“ i čisto izgovara „č“ i „ć“…
Ono što je simbolički važno je da je Novak sve to postigao nesrpskim ponašanjem, u oblasti života – sportu – koja ne trpi prečice, iluzije, foliranja i muvanje. Novak je godinama, mukotrpno, fanatički radio na svom fizičkom i mentalnom razvoju, korak po korak, do granica svojih izdržljivosti – a onda ih je pomerao; poštovao je svoju „struku“ i njene prethodne heroje; u pobedi nije bio gord, već velikodušan; govori pet jezika; svet mu je uvek bio prijatelj; na neprijateljstvo je odgovarao rezultatima i dobrodušnim humorom; u porazu je uglavnom krivio sebe, ne druge; histeriju je zamenjivao analizom i, ponekad, uzdržanom, pristojnom indignacijom.
Novak u sportu već odavno više ne mora da se dokazuje.
Najveći izazov će mu od sada biti – Srbija; ne kao teniseru, već kao čoveku. Kakav će biti moralni horizont i kompas mitskog heroja u društvu koje je normalizovalo, čak normatizovalo, korupciju, privilegije statusa, agresivni mačo mit nacionalne superiornosti i kič? Hoće li se transmutovati iz „Srbina“ u „Srbendu“? Iz „srpskog“ u „srbskog“ šampiona? Hoće li postati „narodni“ ili „nacionalni“ uzor? Hoće li ostati, u metodu i ispoljavanju, najmoderniji i „najnaučniji“ srpski sportista ili će regresirati u srednjovekovnog srpskog viteza u panciru, sa reketom kao metaforičkom sabljom? Hoće li on – ili njegova porodica – odoleti izazovu apsolutne privilegije u novofeudalnom društvu u kome je sve društveno privatno i zakoni su samo smokvin list za skrivanje bahate alavosti? Hoće li ponos uprljanosti crvenom zemljom teniskog terena na dresu zameniti sramotom etičkog blata korumpirane Srbije na svom obrazu?
Voleo bih, kao nauk svima nama, da Novak ostane onaj „sportski“ Novak.
Vreme – taj nemilosrdni sudija ljudskih zabluda – će pokazati.
5. avgust
Razmišljajući o Mirku Kovaču, koji je poslednje dane proveo u Rovinju. Sahranjen je na groblju Laste, čiji dizajn podseća na fabulozno stilizovane duboke bašte oko jezera Komo ili Garda, dramatično punktuirane čempresima i klasicističkim žardinjerama – omiljeni motivi kič slika sa seoskih vašara i iz staklorezačkih izloga. Uživo, iskustvo je transcendentalno.
Mnogo toga mudrog je Mirko rekao u svojim brojnim knjigama, ali jednu rečenicu uvek nosim sa sobom: ‘Niko ne čini vremena tako zanimljivim kao budale’.
6. avgust
Koji je recept za borbu protiv desničarstva, i globalno i lokalno – pod uslovom, naravno, da država nije glavni izvor pošasti, da hoće da je suzbija?
Pare i Priča.
Pare, jer ljudi koji su siromašni, pokradeni, osujećeni u svojim stremljenjima ka boljem životu, nesigurni i ugroženi, odbačeni od sistema i zapostavljeni, ljudi koji ne mogu da vide lekara, kojima deca idu u raspadnute škole, koji rade besmislene, ropske, loše plaćene poslove, maltretirani i poniženi ljudi, koji – ukratko – nemaju mnogo od života, uvek traže krivca za svoju sudbinu, ali su previše uplašeni da ne izgube i to malo što imaju da bi krivicu svalili tamo gde treba: na vladajuću klasu. Taj ekspres lonac prepun vrele pare koja pritiska, mora negde da je ispusti – i to uvek u pravcu ‘drugih’. Svih koji su ‘drugačiji’. Desni radikalizam uvek peca po septičkim jamama naših duša.
Priča, jer populistički režimi tu paru skreću u pravcu drugih velikim pričama o slavnoj istoriji, mitovima, odbrani ‘pravih’ vrednosti od paganskih i neverničkih hordi, domaćih i stranih, jadikovkama o raznim nepravdama koje su nam počinjene i fantazijama o boljoj budućnosti, samo kada jednom postanemo to što nam mitovi govore da jesmo, a što nikada nismo bili. Nova priča mora da iz nas izvuče ono najbolje, ne ono najgore.
Ko god hoće da utiša populistički, nacionalistički, desničarski sistem – posebno ako osvoji vlast – mora da se posveti ovim dva ‘P’.
