3. septembar
Ironija je najlekovitija biljka – posebno primenjiva na razne društvene i nacionalne poremećaje – samo mnogo gorka…
Na primer, pljuješ tuđu zemlju u svojoj nacionalističkoj ostrašćenosti, onda umreš u njoj, pre toga godinama prikačen na njeno socijalno…
Vređaš čitav deo sveta od koga ti stižu pare da tvoja zemlja preživi, onda ti se deca odsele da žive baš tamo…
Dedovi ti sačuvaju zemlju prepunu lepota i prirode, a ti je onda upropastiš svojom aljkavošću i alavošću na pare…
Ironija je prevrat u mišljenju, govoru, značenju, delovanju i posledicama svega toga… Ironija je biljka koja uživa u okretanju na glavu, hrani se suprotnostima
Dedovi ti vekovima grade odnose sa svetom, koje ti onda srušiš svojom glupošću, pa se onda žališ da te mrze…
Ponosan si na svoju buntovničku istoriju, da bi moderno vreme proživeo kao podanik…
Decenijama ignorišeš i zamazuješ probleme, da bi se onda žalio kako ništa nisi mogao da uradiš…
Godinama školuješ sjajne mozgove, da bi ih onda oterao da rade za druge – najčešće tvoje takozvane neprijatelje – pa se onda njima hvališ!
Ironija je prevrat u mišljenju, govoru, značenju, delovanju i posledicama svega toga… Ironija je biljka koja uživa u okretanju na glavu, hrani se suprotnostima, njeno sunce je antagonizam, njeno đubrivo je iznenađenje i nezadovoljstvo…
5. septembar
Ukupno dosadašnje iskustvo s ljudima koji vode Silicijumsku dolinu i kompanije koje njome dominiraju se svodi na jednu reč: strah.
Treba ih se plašiti.
Nigde se to ne vidi bolje nego u knjizi Kare Svišer, The Burn Book, čiji naslov je namerna dvostruka igra rečima: „knjiga koju bi neki spalili” ali i „beležnica prepuna uvreda ili neprijatnih misli o drugima” – neka vrsta negativnog spomenara; ovo drugo značenje je pozajmljeno iz filma Zlobne devojke (The Mean Girls).
Kara je u Dolini od njenih modernih početaka, mnoga današnja velika i legendarna imena su bili klinci koje je ona kao novinar Vašington posta i Vol Strit žurnala – jedna od prvih koja je posvećeno pratila tehnologiju – upoznala još dok su bili goluždravi „gikovi” s velikim snovima i malo iskustva sa svetom i ljudima…
Kara zna sve tajne svih tamo. Privatne i poslovne skandale, nervne slomove kojima je prisustvovala, stvari o kojima zvanično niko ne priča, stvari koje bi većina njih želela da se zaborave ili nikada ne izađu na svetlo dana. Kara zna njihove karaktere, manire, tikove, zavisnosti, stvari koje su rekli ili radili koje te karaktere otkrivaju; Kara je pratila njihove lične evolucije, neke od goreg ka boljem, mnogo češće obrnuto; najgore izgledaju oni koji su vremenom postajali gore verzije ne baš mnogo dobrih sebe sa početka, kako su im se uvećavali moć i bogatstvo…
Kara je sa mnogima od njih bila blizak prijatelj, ali ne više. Sa nekima i dalje jeste. Verovatno njen najčuveniji raskid je sa Ilonom Maskom, nekadašnjim kućnim prijateljem, da bi je on danas tretirao kao đavolovog izaslanika, pre svega zbog njenog otvorenog kritikovanja ličnosti koja je postao kako mu je uticaj rastao.
Kara se takođe plaši toga u šta su se ovi moderni gospodari naše realnosti pretvorili u svojoj sve manje kontrolisanoj moći. Njihovi psihološki profili, za početak, nisu mnogo obećavali: radikalni nedostatak empatije, društvena nepismenost, megalomanija i mesijanski kompleks i, konačno, sebičnost, arogancija, korumpiranost bogatstvom, okruženost poltronima i… opet, megalomanija i nedostatak empatije.
Silicijumska dolina, čitajući Karinu knjigu, predatorska je džungla za monetizaciju neuroza i psihoza… na mnogo načina kao i Holivud, kao i čitava Amerika, kao i ostatak sveta koji reflektuje taj model…
Zukerberg, Mask, Bezos, Lari i Sergej, danas Sem Altman – Karina knjiga je litanija psiholoških (i čak psihijatrijskih) profila koji danas upravljaju našom civilizacijom. Moderna tehnološka sfera reflektuje ljude koji su je kreirali i koji njome dominiraju. Kada analiziramo sve defekte moderne tehnologije, posebno masovnih, čovek mora da bude speleolog: spuštanje zamišljenim užetom u neprijatne dubine karaktera koji oblikuju svet u kome živimo.
Silicijumska dolina, čitajući Karinu knjigu, predatorska je džungla za monetizaciju neuroza i psihoza… na mnogo načina kao i Holivud, kao i čitava Amerika, kao i ostatak sveta koji reflektuje taj model
Na mnogo načina, Karina knjiga je taj speleološki alat, ali samo kao baterijska lampa koja osvetljava fragmente pećine, ne i kao mapa za izlazak iz nje. Ta baterijska lampa otkriva da u toj pećini živi nešto strašno, nešto opasno, nešto što ne misli o ljudima drugačije sem kao o plenu, nešto s čime se ne može pregovarati, nešto što se može kontrolisati ili samo velikom silom (kao što je zakon) ili od čega treba bežati glavom bez obzira… Ali, gde?
7. septembar
Jedna specifična vrsta blama koju primećujem kod nas i u sličnim zemljama, koja je mnogo ređa na takozvanom Zapadu, jeste nespremnost da se, u situacijama kada nas život suoči sa profesionalnim izazovima kao što su nemogućnost da se nađe posao „u struci” ili drugi finansijski problemi, makar i privremeno pozabavimo „nižim poslovima” dok se ta situacija ne prevaziđe.
Anglosaksoncima je to nekako normalno. Bankarski službenik posle masovnog otkaza bez problema uskoči u call centre, menadžer između dva posla mirno vozi Uber, muzičar kome su trenutno presušile „tezge” s lakoćom radi kao prodavac – sve da ne bi zaustavili dotok novca u domaćinstvo, jer računi moraju da se plate.
Srećni su oni kojima su roditelji ostavili stan bez kredita, jer je to uz decu najveća obaveza.
Kao mentalno prilično agilan narod i živeći u društvu u kome nema običaja pomaganja porodice na naš način, zajedničkog života i jeftinih pijaca, Britanci ove situacije prihvataju bez roptanja, bez sramote da im je pao status, bez besa da se „nisu za to školovali”, jer znaju da je to privremeno. Život. Danas malo gore, sutra malo dole, a kada smo već tu, daj da iz toga nešto naučimo…
Tako je bar bilo iskustvo s našim, uglavnom stručnim i obrazovanijim prijateljima. O svojim doživljajima pričaju otvoreno, čak i povremeno duhovito, osmatrajući ljudski rod u nekim svojim drugačijim ispoljavanjima od onoga na šta su navikli. Sve je prihvatljivo dok se zarađuje, dok se trudi, dok nisi nekome na teretu… Ima neke filozofske mirnoće u tome.
8. septembar
Šta sam ja? Kako da se svedem na jednu reč koja ne označava samo poreklo, mesto gde sam rođen, već suštinu mog kulturnog bića, najdublje principe koji oblikuju način na koji živim svoj život i odnos prema svetu?
Za to moram da izmislim posebnu reč: Sevrobrit. Nije mnogo elegantna, ali je tačna.
Pripadam Srbiji, rođenjem, imenom, porodičnom istorijom, lozom prezimena, kulturnim modelima u koje sam bio potopljen odrastanjem, razumevanjem naših običaja, jezika, dijalekata, slengova, ponašanja, mentaliteta i tom specifičnom relaksiranošću prihvatanja nadrealnog i farsičnog, egzaltacije i tragedije, kao svakodnevnog pozadinskog šuma života…
Pripadam Evropi po vrednostima koje me vode kroz život: racionalnost, prosvećenost, ravnopravnost, estetika i, ako ništa drugo, makar aspiracija ka višim idealima. Luter je bio Evropljanin, i Marks i Mikelanđelo i Leonardo i Paster i Koh i Igo i Pikaso i Tesla i toliko još njih koje bi sutra stavili pred Boga ako bi nas zapitao: „A šta vi ljudi imate da pokažete u odbranu svoje jadne i bedne kratkotrajne egzistencije?”
Pripadam Britaniji kao zemlji koja me je oblikovala u kasniju, zreliju ličnost, zemlji koja mi daje slobodu i moć pojedinca, u kojoj se ne plašim da budem ekscentričan, koja mi daje lični mir i poštovanje ličnih granica, koja me uči makar i formalnoj pristojnosti, koja mi pokazuje kako građani mogu da se organizuju, koja me inspiriše da budem najbolji što JA mogu da budem, koja gleda na svet iz svog posebnog ugla koji niko drugi nema i koja me uči kako da budem vešt komunikator…
Svaka od ovih kriški je neodvojivi deo mene, ali ne i ceo ja. Ja sam voćna salata kulturnih uticaja, ne monolitni blok nečega „čistog”, „multi” do srži, prevodilac i integrator, spokojan u svojoj koži i u prihvatanju pripadanja jednoj velikoj, bogatoj, veličanstvenoj priči ljudske povezanosti zajedničkom sudbinom jednog parčeta malog kosmičkog kamička koji nazivamo Zemlja.
