27. avgust
Beogradske ulice su i letnja i zimska minska polja, poligoni za nindže i komandose kojima prija vežbanje „šestog čula” za predviđanje opasnosti (ono što japanske karateke zovu „haragei”), telesne agilnosti i brzine reakcije.
Zimi su to ledeni bodeži koji se stropoštavaju sa zaleđenih terasa i krovova, i sleđeni – skoro teflonski klizavi – trotoari koji se ne čiste. Briljantni za vežbanje trbušnih mišića…
Leti su to ulične kapaljke iz kondenzacionih creva beogradskih „air con” aparata.
U aljkavoj verziji mnogo organizovanije kineske vodene torture, letnja šetnja beogradskim ulicama je trening iz predostrožnosti i osećaja za prostor, primećivanja mokrih delova trotoara ispred nas da bi se sklonili na vreme i povremenog nerviranja kada nam to ne uspe i kada nas rashladni uređaj blago zapiša svojom kondezacionom vodom za koju možemo samo da se nadamo da je čista.
„Drugi” su u Srbiji nepoznati građanski pojam, sem ako nisu u pitanju etnički, religijski i kulturni „drugi”, u kom slučaju nam ih je puna glava i ni o čemu drugom, izgleda, ne razmišljamo.
„Ruski rulet”, ne bukvalno, ali asocijativno, s obzirom na količinu ruskog jezika po ulicama…
Nema komunalne inspekcije koja bi uvela red u ovaj aspekt gradskog života, nema individualnog ni kolektivnog osećaja odgovornosti za kvalitet života u gradu i sugrađane. Važno je da ja svoj problem rešim brzo i jeftino, za ostalo me nije briga… „Drugi” su u Srbiji nepoznati građanski pojam, sem ako nisu u pitanju etnički, religijski i kulturni „drugi”, u kom slučaju nam ih je puna glava i ni o čemu drugom, izgleda, ne razmišljamo.
Nekima, možda, ova prskajuća lutrija i prija, posebno u pakleno vrućim danima kada je i ovakvo neplanirano isprskavanje mali spas od brutalnosti sunca u carstvu asfalta i betona.
„Gejmifikacija” šetnje po vrelom gradu punom iznenađenja i (neispunjenih) obećanja…
28. avgust
Endrju Tejt, Ilon Mask, Dragan Vučićević i slični su Hanibali Lekteri uma…
30. avgust
I dalje mi je magičan osećaj da moje telo može da sedi u stolici na nebu, jedanaest kilometara iznad zemlje i iznad nje leti kroz vazduh skoro brzinom zvuka, sa osećajem da sam u svojoj dnevnoj ili radnoj sobi, malo stešnjen, ali ne mnogo neprijatnije. I piće i hrana su mi tu, i toaleti, i zabava na mojim ekranima…
Najveći paradoks mi je to da neprijatelji civilizacije koriste sve njene izume da bi je oborili, dok sami nisu izmislili ništa – ili ništa korisno
Eto prave magije, svuda oko nas, magije nauke i matematike i znanja i struke, ne magije okultnog i zaglupljujućeg. Najveći paradoks mi je to da neprijatelji civilizacije koriste sve njene izume da bi je oborili, dok sami nisu izmislili ništa – ili ništa korisno. Sve što im danas daje glas i doseg i popularnost i novac su uglavnom izmislili njihovi neprijatelji: progresivci, kosmopoliti, urbaniti, racionalisti…
Naš svakodnevni život bi za cara od pre trista godina bio nezamisliv luksuz i magija, a neki među nama su vrlo namerni da nas vrate u to doba, sve vreme koristeći magiju nauke da nas ubede da ona nije vredna našeg poštovanja.
Samodestrukcija na kub.
1. septembar
Čudan fenomen ophrvao je britanska pozorišta otkako je kovid prekinuo konac normalnog života i Britancima pokazao kako bi mogao da izgleda početak kraja sveta…
Ionako vozeći na papirno tankim profitima, pozorišta su posle oštrog karantina upala u očaj i panično počela da eksperimentišu sa svim mogućim načinima da povrate zaradu. Jedan od njih je da odgovore na regularnu potrebu britanske publike da im piće uvek bude pri ruci.
Na mjuziklima – dominantnoj britanskoj pozorišnoj tradiciji – još je gore: cela sala igra i peva, ponekad ne prestajući iako radnja to zahteva, tretirajući predstavu kao privatnu zabavu
Tako je nastao nama bizaran trend da se na predstave sada unose flaše vina i Proseka, tako da barokne sale smrde na šoferske birtije i seoske prodavnice. Tokom predstava, od Ibzena do modernih hitova, publika se polako zagreva i na momente počne da učestvuje u predstavama komentarima i dobacivanjima, što nekim vrhunskim londonskim pozorišnim događajima ponekad daje atmosferu partizanskih predstava na kojima je ostrašćena publika pretila onim jadnim partizanskim glumcima kojima je po zadatku pripala dužnost da igraju Hitlera ili domaće izdajnike…
Na mjuziklima – dominantnoj britanskoj pozorišnoj tradiciji – još je gore: cela sala igra i peva, ponekad ne prestajući iako radnja to zahteva, tretirajući predstavu kao privatnu zabavu. Čak ni pretnje organizatora ponekad ne pomažu.
Kada se popale svetla, deo publike jedva uspeva da ustane, nakon čega uz mnogo muke istetura iz teatra na ulicu da bi nastavili šenlučenje u nekom od pabova. Kiseli bazd vina sve vreme lebdi nad gužvom kao radioaktivni oblak. A to je takozvana „fina” publika…
Tako su Britanci, inače praktičan narod, ponovo spojili uzvišeno i profano, vraćajući se na Šekspirovo doba u kome je pozorište bilo zabava za mase, sve sa pijenjem, jedenjem i onome što je slično „jedenju”, sa dva slova razlike…
