Nasilnik: Pazi šta ćeš sutra da objaviṣ̌.
Novinar kome se preti: O čemu se radi?
Nasilnik: Kažem ti, pazi šta ćeš sutra da objaviš. Nije bitno, upoznaćete me ako objaviš.
Novinar kome se preti: Šta da objavim, već je sve štampano i gotovo, izlazi sutra.
Nasilnik: Onda ćeš me upoznati.
Novinar kome se preti je Vuk Cvijić, istraživački novinar nedeljnika Radar koji dugi niz godina istražuje korupciju i spregu aktuelne vlasti i organizovanog kriminala. Ova pretnja je samo jedna u nizu pritisaka i napada koje Cvijić trpi u poslednjih godinu dana, a nije jedini. Brojne pretnje stigle su i redakciji nedeljnika Radar, njegovim saradnicima, kao i na adrese drugih nezavisnih novinara i medija.
Pretnje „crnom rukom”, koje simbolizuju pretnje smrću, upućene su novinarima i profesorima fakulteta od kojih su dvojica, važno je napomenuti, članovi Anketne komisije za pad nadstrešnice u Novom Sadu. Pretnje nasiljem, spaljivanjem, silovanjem, smrću, hapšenjima, otkazima, oduzimanjem statusa studenta, kao i pretnje izmišljenim državnim udarima i navodnim društvenim apokalipsama, predstavljaju jednu od osnovnih tehnika zastrašivanja, manipulacije i kontrole građana od strane ove vlasti i njoj bliskih struktura.
U poslednjih godinu, skoro da ne postoji oblik nasilja i zastrašivanja i gušenja građanskih prava i sloboda koji ova vlast nije koristila kao vid represije
U poslednjih godinu dana svedočimo eskalaciji – pretnje se sve češće ostvaruju, a ogoljeno fizičko i političko nasilje normalizuje se kao svakodnevna pojava. Ova vlast, koja je i pre pada nastrešnice železničke stanice u Novom Sadu 1. decembra 2024. godine pokazivala jasne odlike autoritarnog režima, u poslednjih godinu dana se potpuno ogolila – skoro da ne postoji oblik nasilja i zastrašivanja i gušenja građanskih prava i sloboda koji ova vlast nije koristila kao vid represije. Citirani dijalog s početka teksta je, nažalost, reprezentativni isečak iz realnosti u kojoj živimo više od decenije, ali je danas ta realnost postala bolno očigledna.
Rizik od (re)traumatizacije
Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, nasilje predstavlja svaku namernu upotrebu fizičke sile ili moći, ostvarene ili samo pretnje, protiv druge osobe, grupe ili zajednice, koja rezultira ili ima veliku verovatnoću da rezultira povredom, smrću, psihološkom povredom, poremećajem u razvoju ili deprivacijom (WHO, 2002.). Dakle, primetimo da je i zastrašivanje samo po sebi vid nasilja – ako nam neko preti nasiljem, nasilje se već desilo. Zastrašivanje, kao i svako drugo nasilje, potencijalno ostavlja velike posledice po naše psihičko zdravlje, ali i telesno, zbog međusobne povezanosti nervnog i imunološkog sistema.
Intenzivan i dugotrajan stres čini da naš autonomni nervni sistem bude u stanju uzbune, što posle dužeg vremena dovodi do iscrpljivanja i kolapsa, ostavljajući naš organizam oslabljen i u većem riziku od oboljevanja. Bilo da smo direktne žrtve nasilja ili samo njegovi svedoci, potencijalno smo izloženi traumatskom iskustvu koje razara naš doživljaj sveta kao dovoljno sigurnog mesta, dovodi do gubitka poverenja u druge ljude i narušava našu sliku o sebi kao dovoljno sposobnima da se zaštitimo.
U poslednjih godinu dana života u Srbiji izloženost nasilju i pretnjama nasiljem je toliko česta i toliko intenzivna da smo svi pod ozbiljnim rizikom od traumatizacije i/ili ponovnog proživaljavanja ličnih i kolektivnih trauma.
Intenzivan i dugotrajan stres čini da naš autonomni nervni sistem bude u stanju uzbune, što posle dužeg vremena dovodi do iscrpljivanja i kolapsa, ostavljajući naš organizam oslabljen i u većem riziku od oboljevanja
Od svih spoljašnjih faktora koji mogu da doprinesu oporavku od traumatskog iskustva, ili ga pak otežaju, najvažniji je socijalni odgovor na nasilje. Ukoliko je reakcija okoline podržavajuća, ako drugi validiraju pretrpljenu povredu, ako nam pruže zaštitu i utočište, ako postoji funkcionalni pravni sistem koji će nasilnika procesuirati, takva reakcija okoline deluje protektivno i povećava šanse da se oporavimo. Ako, nasuprot tome, okolina ne pruži validaciju za pretrpljenu patnju, ako se nasilje ne prepozna kao takvo, ako se naša povreda ignoriše, ili čak ismeva, a počinioci nasilja oslobađaju odgovornosti, u velikom smo riziku od posledica po naše mentalno i telesno zdravlje.
Nakon što se nasilje desilo, pored nama najbližih, najvažniju ulogu imaju institucije koje su zakonom dužne da nas zaštite, poput zdravstvenog sistema, policije i tužilaštva. Ne samo da su ove institucije zakazale u tome, već su njihovi predstavnici svojim postupcima direktno učestvovali u nanošenju traume i potonjoj retraumatizaciji.
Šta je i zašto zakazalo
Odsustvo reakcije policije na nasilje koje su pojedinci i organizovane grupe sporodile (fizički napadi i nanošenje teških telesnih povreda studentima i građanima, pokušaji ubistva vozilima koja nasrću na građane koji blokiraju ulice, spaljivanje imovine, napadi na građane, novinare i narodne poslanice od strane lica iz Ćacilneda, itd.) može se smatrati saučesništvom u nasilju. Odbijanje lekara i medicinskog osoblja da se u lekarskim izveštajima pripadnici policije navedu kao počinioci nasilja kao i nespremnost da se simptomi nastali kao posledica zvučnog topa tako i nazivaju takođe su saučesništvo u nanošenju traume. U najvećem broju slučajeva izostala je reakcija policije i tužilaštva, počinioci nasilja najčešće nisu pronađeni niti pravno procesuirani, a neki od njih su javno abolirani, čak proglašeni herojima. Predsednikovo skandalozno pomilovanje i veličanje počinioca brutalnog fizičkog nasilja nad studentima, čin je retraumatizacije i zastrašivanja – ne samo direktnih žrtava nasilja, već i svih nas koji mu svedočimo.
Dalje od toga, u poslednjih godinu dana zabeležen je ogroman broj slučajeva u kome su sami pripadnici policije direktni počinioci nasilja – prekomerna i neopravdana upotreba sile tokom i nakon protesta, upotreba zvučnog topa, neosnovana hapšenja i pritvori, prisluškivanje, zabrane kretanja, pretnje fizičkim povredama i pretnje silovanjem su samo neki od zabeleženih primera policijskog nasilja prema građanima i građankama. Svako nasilje je potencijalno traumatizirajuće, ali nasilje vršeno od strane onih koji nad nama imaju neku vrstu moći potencijalno dovodi do stalnog osećaja ugroženosti i dovodi do gubitka vere da ćemo ikada biti bezbedni i sigurni.
Proces normalizacije i institucionalizacije nasilja ove vlasti kulminirao je stvaranjem ilegalnog kampa „Ćacilend”, koji je mesecima bio postavljen ispred Narodne skupštine, dok se u trenutku pisanja ovog teksta najavljuje njegovo navodno uklanjanje. Ćacilendje simbol sile, kontrole, prezira i trijumfa nad zakonom, ali i simbol koletkivnog poniženja građana ove države – svih građana i građanki, bez obzira sa koje strane ograde Ćacilenda se nalazimo (fizički i/ili ideološki).
Ovaj ilegalni parabezbednosni kamp, kreiran od strane vlasti a tobože predstavljen kao inicijativa „studenata koji žele da uče”, po svojoj strukturi je morbidan i zastrašujuć, a po izgledu i nazivu gotovo komičan i upravo takav predstavlja otelotvorenje politike i prakse ove vlasti. Nakon više od osam meseci u kojima je Ćacilend funkcionisao kao prostor zastrašivanja, uz pretnje i fizičke i verbalne napade na građane i građanke, predsednik najavljuje njegovo pretvaranje u „božićno seoce”, predstavljeno kao mesto radosti i slavlja tokom praznika. Ovo je samo poslednji u nizu postupaka kojima vlast normalizuje nasilje nad građanima, demonstrirajući silu i rugajući nam se u lice.
Sistematska relativizacija i negiranje nasilja od strane vlasti sa jedne strane i njegova legitimizacija i delegiranje parabezbednosnim strukturama s druge čini da nasilje postane deo društvenog poretka. Posledice ovakve normalizacije nasilja su dalekosežne, kako za pojedince tako i za društvo u celini, jer dovode do toga da nasilje više ne doživljavamo i ne imenujemo kao takvo, prihvatajući nasilnu realnost kao jedinu moguću.
