12. april
Iz dana u dan, slugama režima, posebno na lokalnom nivou, postaje sve teže da opravdaju cenu svoje lojalnosti. Lepo je bilo, milina, dok je vlast bila apsolutna, dok je narod ćutao, zaplašen, ubijen u pojam. Moglo je da se bahati i uživa, krade i osvaja, slavi i troši, opušteno se uživalo u moći.
Napetost je dolazila samo u retkim trenucima kada bi On prolazio kroz kraj, ili odlučio da svrati baš do njihovog grada, baš do njihovog sela… Onda se mobilisalo, znojilo, jurilo, stajalo mirno, ponizno osmehivalo… Ali ne mnogo često, na svu sreću.
A sada? Studenti i probuđeni narod im tovare sve više posla svakog dana… te idi na mitinge, te postavljaj štandove, te daj traktore, te nosi šatore, te spavaj ko stoka u njima dok se ne kaže drugačije, te kontrablokiraj studente, marširaj tamo i ovamo, te trpi jaja, budi spreman i za šorku, ali ako može iz pozadine… Partijska sisa se sada ohladila i osušila, sve je manje mleka i za njega sve više mora da se radi. A i nije lako stati na crtu tolikom narodu… pregaze te ko žvaku kada krenu…
Cena lojalnosti je sada u ozbiljnoj inflaciji, sve je skuplje služiti režimu, još malo pa će doći do Miloševićeve. A onda, znamo već, džaba ti je… Dug narodu mora da počne da se vraća, s kamatom.
14. april
Studentska biciklistička tura do Strazbura i ujediniteljsko hodočašće do Novog Pazara imaju dva zanimljiva medijska aspekta.
Sa jedne strane su oličenje takozvanih pseudodogađanja Denijela Borstina, događanja svesno kreiranih da bi se dobila pažnja. Čitava profesija PR-a i digitalne „memetike“ se bazira na tome. Dakle, nije u pitanje prirodni događaj kao što je zemljotres ili standardni novinski događaj kao što je porast inflacije, pad aviona ili sportski rezultat.
Pseudodogađaji se kreiraju svesno, namerno, strateški, da bi se proizvela pažnja u određenom trenutku i kontekstu, najčešće u marketingu i politici. U tom smislu, studenti su „bajs turom“ internacionalizovali koncept masovnog hodočašća – jednog od najstarijih propagandnih mehanizama za koje znamo – u cilju podizanja svesti javnosti EU, medijskih i političkih činilaca, o borbi studenata i naroda za demokratiju u Srbiji.
Novi Pazar je bio jaka unutrašnja simbolika ekumenskog i antinacionalističkog ujedinjenja (ne i nadnacionalnog jer su svi državljani Srbije, mislim), što je u zemlji koja se već decenijama truje najpoganijim nacionalizmom ravno čudu!
Iz dana u dan, slugama režima, posebno na lokalnom nivou, postaje sve teže da opravdaju cenu svoje lojalnosti. Lepo je bilo, milina, dok je vlast bila apsolutna, dok je narod ćutao, zaplašen, ubijen u pojam. Moglo je da se bahati i uživa, krade i osvaja, slavi i troši, opušteno se uživalo u moći
Internet i društvene mreže, dakle, sami po sebi nisu bili dovoljni; tandrkanje tastature može da nas dovede samo do određene destinacije… Fizičko prisustvo, direktno iskustvo, kolektivne katarze i epifanije grupe su i dalje vrlo jak deo ljudske prirode.
A, opet, ovakva događanja su istovremeno i izvanredno gorivo za društvene mreže, koje ih onda pojačavaju i šire. Zbog toga se i naša dijaspora angažovala i organizovala da biciklistima priredi fantastičan doček u svakom gradu, da angažuje lokalne medije, zajednice i političke predstavnike da budu tu. Preko mreža su se organizovali da iz susednih zemalja dođu i dočekaju studente. Sve smo to mogli da vidimo uživo, na mrežama.
Moćna je to kombinacija za današnje zagušeno vreme i opsege pažnje vinske mušice. Simbolika i duhovnost hodočašća i spektakl interneta.
Koji bi to „travelog“ bio da je Sveti Sava imao „profile“ dok je hodočastio po Svetoj zemlji..!#rastkoroker (naklon vladici Grigoriju).
15. april
Nastavljajući misao o međuigri pojedinaca i okolnosti u istoriji, Tramp svakoga dana pokazuje kako pojedinci koji iskoriste istorijske okolnosti, a onda počnu da ih menjaju prema sebi, mogu spektakularno brzo da kreiraju revolucije u našim poimanjima sveta.
U roku od dve nedelje, svet na Kinu i na USA počinje da gleda drugačije.
Umesto rastućih anksioznosti o invaziji na Tajvan, sada se priča o invazivnim američkim tarifama koje prete da masakriraju svetsku ekonomiju.
Kina koja gradi jednu od najvećih vojnih struktura na svetu, sada igra ulogu mirotvorca i novog potencijalnog partnera svakome ko je na udaru „lude“ američke administracije.
Zemlja koja je poznata po industrijskoj i svakoj drugoj špijunaži i krađi intelektualne svojine sada je branilac slobodne trgovine i pravila tržišne utakmice.
Režim koji se već godinama kritikuje zbog ljudskih prava i gašenja slobode mišljenja i govora, sada dobija moralno pravo da o tome kritikuje Ameriku! I to kredibilno!
Zemlja koja je poznata po dugoročnom planiranju i strategiji sada služi kao ogledalo u kome svet vidi američkog predsednika i administraciju koji bukvalno ne znaju koja će im politika biti danas, a kamoli za godinu dana!
I sve to u roku od nekoliko nedelja.
Za mog života, živeo sam u dve zemlje koje su sebi uradile istu takvu samodestrukciju: Jugoslavija i Britanija. Obe su u centru dešavanja imale nekoliko destruktivnih ličnosti, oličenih u njihovim „zvezdama“ – Miloševiću, Tuđmanu, Kameronu i Borisu Džonsonu
Trampova Amerika je u slobodnom padu po skoro svakom parametru svoje demokratske, intelektualne, političke, vojne i moralne moći – a kako izgleda uskoro i ekonomske – i to sve zahvaljujući jednoj osobi koja je zajahala kolektivne okolnosti pripremljene amoralnim i pohlepnim radikalnim neoliberalizmom, da bi onda te okolnosti ekstremizovala do samodestrukcije.
Za mog života, živeo sam u dve zemlje koje su sebi uradile istu takvu samodestrukciju: Jugoslavija i Britanija. Obe su u centru dešavanja imale nekoliko destruktivnih ličnosti, oličenih u njihovim „zvezdama“ – Miloševiću, Tuđmanu, Kameronu i Borisu Džonsonu.
Pojedinci i okolnosti, u razarajućem ili konstruktivnom plesu – to je istorija.
16. april
Ako i kada i mi dobijemo neku prosvećenu vlast, moj predlog je da jedna od prvih novih institucija bude ono što su Englezi svojevremeno zvali Centralna kancelarija za informisanje (Central Office of Information – COI).
U jednom uređenom i prosvećenom društvu ljudi ne smeju da budu ostavljeni sami sebi. Ne samo što se tiče takozvane „socijalne sigurnosne mreže“ kao što su bolnice, socijalna pomoć, obrazovanje i slično, već i što se tiče smislenog života u društvu koje se ne bazira na represiji, ali ni na golom primatu tržišta i alavog kapitala.
Drugim rečima, država mora da brine šire; da bude i malo „paternalistička“ – izraz koji kod neoliberala izaziva gađenje.
Ali…
Mi smo ono što su ljudi oko nas. A ljudi oko nas su ono što curi „odozgo“: vrednosti i ponašanja koje projektuje, svesno i spontano, sistem vlasti i njihove produžene ruke medija, obrazovnog i ekonomskog sistema.
Te vrednosti i ponašanja treba da su podržani stalnom komunikacijom.
Na primer…
Mnogo je evidencije koja pokazuje da je prevencija jedan od najboljih načina da se unapredi zdravlje stanovnika i smanji pritisak na zdravstvo. Ali, ko će da promoviše zdrav život, ko će strateški i pametno da savetuje ljude šta da rade da bi unapredili svoje živote? Ko će im pomoći da ostave pušenje, ko će pokazivati prednosti plaćanja poreza, ko će ljude činiti finansijski pismenijima, ko će pričati o zaštiti prirode ili mentalnog zdravlja ili o smanjenju porodičnog nasilja?
Mi smo ono što su ljudi oko nas. A ljudi oko nas su ono što curi „odozgo“: vrednosti i ponašanja koje projektuje, svesno i spontano, sistem vlasti i njihove produžene ruke medija, obrazovnog i ekonomskog sistema
Uobičajeni odgovor je „ministarstva koja se time bave“, ali iz prakse znamo da ta ministarstva, čak i kada su ljudi birani po stručnosti, nisu specijalisti za motivacionu i edukativnu komunikaciju. Ministarstva to ne znaju, a NVO nemaju sredstva, a često ni komunikacionu ekspertizu. A vladina „press služba“ se bavi nečim drugim…
Elegantno rešenje koje su Englezi smislili, a posle kopirale razne zemlje, jeste posebno vladino telo sastavljeno od komunikacionih stručnjaka jakog „pedigrea“čija je nadležnost pomaganje ministarstvima da komuniciraju razne društveno korisne inicijative, ali na konzistentan i kvalitetan način. COI je pravio komunikacione brifove za projekte, organizovao komunikacione tendere za njih, kontrolisao trošenje budžeta i, što je još važnije, rezultate ovih aktivnosti.
COI je Britaniji, za vladu Tonija Blera koja ga je i kreirala, pomogao da ima jednu od najboljih komunikacija javnog sektora na svetu, da drastično smanji korupciju za propagandne projekte u ministarstvima i da – za tri mandata vlade – primetno poboljša kvalitet života stanovnika, ali i opštu atmosferu u društvu. Kreirao je „pozadinski šum“ države koja brine…
A odakle pare za to, neko će pitati? Od lutrije i svih igara na sreću, akciza za duvan i piće i drugih „taksa na greh“, ali i iz budžeta. Jer smanjiti broj bolesnih u bolničkim krevetima za 10% za pet godina vredi mnogo para!
Telo kao COI je deo šire priče u kojoj je, što kaže naš narod, bolje sprečiti nego lečiti.
