„U biblioteci se večeras ne održava ništa“, izgovorilo je jedno ništa koje je umislilo da je neko i nešto, i preventivno sprečilo održavanje festivala kratke priče, Kikinda short, osamnaestog po redu. To se dogodilo samo dva sata uoči zvaničnog početka.
I kao što dolikuje poljanama koje glume državu, objava zabrane uručena je usmeno sa obrazloženjem da je petak popodne, i da je pečat nedostupan do ponedeljka, kada će organizator dobiti odluku napismeno. Autor zabrane, „kikindski Šapić“, izjavio je da nema ništa protiv organizatora, nego ima „protiv gostiju i ne može da dopusti da u njegovom gradu govore ljudi koji ne poštuju Kikindu, njegovu državu i predsednika“.
I tako se senka Mirdita, dobar dan nadvila nad Kikindom. Jer, dan ranije, zabranjen je taj festival koji se već čitavu deceniju održavao u Beogradu i Prištini sa ciljem predstavljanja srpske umetničke i kulturne scene u Prištini, kao i kulturne scene Kosova u Srbiji, kroz susrete umetnika i umetnica, razmene ideja, razgovore o budućnosti odnosa dva društva, i kreiranja tradicije saradnje između građana i građanki Kosova i Srbije. Svojevremeno su ga podržali tadašnji premijeri Albanije i Srbije, Edi Rama i Aleksandar Vučić. Ali, bila su to druga vremena, kada su naprednjaci glumili Evropejce. U međuvremenu, nastupilo je rasulo kakvo se ne pamti. Sve se raspada. Srbija je metastazirala. Naprednjaci nisu stranka, oni su neizlečiva bolest.
Objava zabrane uručena je usmeno sa obrazloženjem da je petak popodne, i da je pečat nedostupan do ponedeljka, kada će organizator dobiti odluku napismeno
Naprednjački harač već dvanaest godina pustoši Srbiju, i sve više građana dovodi na ivicu bede. EXPO 27 biće onaj završni udarac posle kojeg nema oporavka. A da bi se omogućili enormni profiti u Vučićevom carstvu netransparentnosti i grabeži, potrebno je ućutkati one malobrojne ispostave zdravog razuma i građanske hrabrosti koje još uvek postoje u srpskom društvu.
A festival Kikinda short se, ipak, održao na privatnom posedu, u jednom prelepom dvorištu. Učesnici su čitali svoje kolumne, publika je pažljivo slušala, veče je proteklo mirno, i nije bilo potrebe da iz pacovskih rupa izmile zabrinuti „kikindski Šapići“, i sav onaj „patriotski“ nakot čiji IQ ne prelazi limit Sime Spasića. Jer naprednjačka potreba za neredom, za nasiljem, način je njihovog opstanka.
Dirljiva je briga srpskih vlasti da pod plaštom strepnje za bezbednost građana sprečavaju mirna okupljanja. Kao po dogovoru, na terenu se „spontano“ pojavljuju kohorte huligana, istih onih koji se kunu u svetosavlje i porodične vrednosti. To je paravojska režima, zadužena za širenje mržnje i straha. Režim je toliko ojačao u svom bezumlju, da više ni ne pokušava da prikrije otvoreno nasilje koje danonoćno proizvodi. Setimo se onog za normalna društva nestvarnog prizora kada sekretar srpske vlade predvodi batinaše u akciji zastrašivanja građana. Naprednjački režim počiva na sinergiji vlasti i huligana, na konstantnom indukovanju straha sa ciljem anesteziranja građana, odvlačenja pažnje sa krunskih problema.
Naravno da je vlast ta koja planira i sprovodi zabrane i nasilje onako kako to njoj odgovara. Za taj posao ima dobro istreniranu ergelu ministara, državnih sekretara i skutonoša. Oni su trafostanice koje distribuiraju zlo i ludilo do potrošača. I zato nema pravo da se buni predsednik vlade što učesnici festivala „ne promovišu da je deo naše teritorije nezavisan, i što ne pričaju nijednu reč o stradanju Srba“.
Prodaja Kosova je u resoru Viteza od Banjske pod šifrom Oskar.
Potpis naručioca ubistva Olivera Ivanovića ispisan je ćirilicom.
Mirdita Srbijo!
