U 2025. nam želim izlazak iz začaranog kruga kratkoročnih pobeda.
„Jedan Aleksandar Vučić, dva Aleksandra Vučića, osam Aleksandra Vučića… kad bi se svi oni na lopovsku popeli, jedan na drugog, bili bi kratki za naš toranj. B92.“ Čuveni je džingl iz 1998. godine na tada buntovnom radiju B92.
Ovaj džingl sam ponovo čuo pre neki dan na Mjehurovom podkast specijalu o studentskoj i građanskoj pobuni koju danas živimo. Kad shvatiš da je napravljen pre 25 godina, za čoveka koji se isto zove i isto radi kao pre 25 godina… to je da se smrzneš.
Danas Mjehur pravi emisije za internet podkast, B92 je postao deo brutalne propagandne mašinerije režima, sa nacionalnom frekvencijom, a glavni lik džingla, tada ministar za informisanje i udarna igla za ukidanje slobodnih medija, sada je predsednik Srbije.
Početno pitanje
Kako?! Kako smo se nakon 25 godina vratili u kandže režima koji nas je uveo u bratoubilačke ratove, proizveo stotine hiljada mrtvih i raseljenih, ubistva političara i novinara, bombardovanje, i odveo nas u teško siromaštvo, izolaciju i embargo? I to ne samo koristeći identičnu metodologiju zavladavanja putem ucena, pljačke, krađe izbora, razorenih institucija, mafijaške hobotnice i medijske propagande, već i koristeći ista prezimena: Vučić, Šešelj, Dačić, Vulin, Mitrović, Đukić – Dejanović…
Eto, mene zanima da što pre odgovorimo na to pitanje, kako smo to „uspeli“. A potom i da kao društvo, iz tog odgovora naučimo lekciju i formiramo mehanizme koji će prevenirati da nam se to više ne ponovi. Ili bar ne u toj meri.
Kako smo se nakon 25 godina vratili u kandže režima koji ne samo da koristi identičnu metodologiju zavladavanja putem ucena, pljačke, krađe izbora, razorenih institucija, mafijaške hobotnice i medijske propagande, već i ista prezimena: Vučić, Šešelj, Dačić, Vulin, Mitrović, Đukić – Dejanović…
To nam želim u 2025. godini. Možda nije skromna želja, ali je nužna, jer verujem da je baš sada vreme za to, dok je sve ovako vrelo i fluidno kao magma.
Kao neko ko je učestvovao u studentskim protestima 90-tih i Otporu, a potom pomno pratio politička dešavanja, iskreno i iskustveno verujem da ostavkom jednog ili čak svih ovih zlokobnih gorepomenutih imena ništa dugoročno nećemo postići. Imaju milijarde, medije, parcele, zaposlene, energiju vetra i sunca, privatizovana javna preduzeća, fudbalske timove. Pa neće ta novoformirana elita sedeti skrštenih ruku, već će postati šegrti nekih novih imena i starih stranaka. Tu smo pali prošli put, i upravo to moramo sprečiti.
Kada čujemo da neki novi Koštunica pruža utočište nekom Radomiru Markoviću ili opravdava oružanu pobunu nekog JSO kao legitiman protest lekara – moramo hitno reagovati, ali svi. Moramo da ostanemo budni i jako reaktivni. To je jedini put.
Ne smemo zaboraviti ni armiju ljudi spremnih da učestvuju u masovnoj krađi izbora, da izdaju lažne isprave, da se prijavljuju na nepostojeće adrese, da botuju za platu, da zvižde ocu čije je dete nastradalo u njihovoj fabrici, ili potpišu rešenje za nelegalno rušenje Mosta, Sajmišta, Sajma…
Samo, ti ljudi su mi. Znamo se iz lifta. I nastaviće da se vozaju sa nama, gore-dole. Sve dok im ne postavimo granicu. Na granicu zakona mislim.
Nema zamene gospodara
Bezakonje, samovolja vlasti, eksploatacija dobara i ljudi, uz gušenje kritičke misli će biti odlika i svake buduće vlasti ukoliko ne stvorimo svakodnevni otpor i funkcionalne institucije, jer svaka nekontrolisana vlast teži da građane tretira kao podanike, a institucije pretvori u poslušne filijale. Ne možemo jedne gospodare zameniti drugim, možda manje bahatim i to smatrati uspehom. Treba nam istinska promena čitavog eksploatatorskog sistema i, budimo bez sumnje, na to ćemo svako novu elitu morati naterati.
Na primer, Zakon o poreklu imovine se može doneti, ali da bi se efikasno i ravnomerno primenjivao, bez ekskluzivnih izuzetaka, za taj posao ćemo opet mi morati prionuti. Upravo to nam je falilo kod Zakona o lustraciji, usvojenog 2003. godine, koji je zbog manjka „političke“ volje ostao mrtvo slovo, te se ni jedan proces lustriranja nikada nije vodio.
Hajde da probamo nešto što do sada nikada nismo, da delujemo svakodnevno, da se uključimo svi. Da postanemo aktivni građani, na svim nivoima. A to je teško, zahteva strpljenje, upornost, i pre svega solidarnost! Da počnemo da branimo i pomažemo jedne druge uprkos razlikama. Da podržavamo uzbunjivače a ne da ih ućutkujemo, da prijavimo nasilje iako nasilnika poznajemo, da prijavimo korupciju umesto da se okoristimo.
Jednostavno da naučimo da smo upravo mi ljudi koji kontrolišu sistem i institucije. Nema niko drugi.
Od pada nadstrešnice, jedan čovek mi ne izbija iz glave. To je inženjer Zoran Đajić. Mogao
je da sedi na slavama i prepričava kako je upozoravao i slao mejlove, ali eto, niko mu nije odgovarao. Međutim, on je bio spreman da izloži sebe i izađe u javnost i pred tužioca. Iskreno verujem da nije tako ljudski postupio, sva ova, danas svedruštvena pobuna protiv korupcije i nepravde, već bi se zagasila.
Zato moramo da sledimo primer Đajića, Ivanke Popović, inspektora Milenkovića i Isakova, majorke Katarine Petrović, uzbunjivača Aleksandara Obradovića, tužiteljki Savović i Božović i mnogih drugih. Ali i da naučimo, da oni jesu motivatori solidarnosti i integriteta – ali smo mi njeni nosioci. Svi mi pojedinačno i svi mi zajedno. Ne mogu oni sami.
Da počnemo da branimo i pomažemo jedne druge uprkos razlikama. Da podržavamo uzbunjivače a ne da ih ućutkujemo, da prijavimo nasilje iako nasilnika poznajemo, da prijavimo korupciju umesto da se okoristimo. Jednostavno da naučimo da smo upravo mi ljudi koji kontrolišu sistem i institucije. Nema niko drugi
Stoga, hajde da razbijemo tu prevaru da je apolitičnost nešto dobro, jer jašući upravo tu „narodsku istinu“ režim u ovom trenutku pokušava da razori studentsko jedinstvo. Iz mase akademaca izdvaja one za koje oceni da mogu biti dugoročni rizik i targetira ih nadajući se da će ih se drugi studenti kloniti i time napraviti razdor.
Razaranje politike
Prva stvar koju je ovaj rehabilitovani režim 2012. godine uradio bilo je temeljno i plansko razaranje svake političke artikulacije. I stranačke, i sindikalne, i građanske, i studentske, i naravno, medijske.
Deceniju nas truju da je apolitičnost vrlina, da je nešto uzvišeno. Naprotiv, to je vrhunska podvala!
Apolitičnost je kad neko tuče ženu u stanu pored – a ti ne uradiš ništa, kada bolesno dete leče sms-om – a ti sažaljivo cokneš i nastaviš svojim putem, kada te država pljačka, smanjuje penzije i plate – a ti samo slegneš ramenima kao kakav rob, kada mahinacijama iseljavaju siromašnu porodicu iz ulice – a ti srećan što nisi ti, kada tajkunov sin pregazi dete na pešačkom – a ti nastaviš da gledaš njegov kanal i glasas ko ostaje u rijaliti svinjcu, kada novinare šikaniraju, batinaju i pale im kuće – a ti misliš, šta li mu je trebalo da ih izaziva… Ta apolitičnost je upravo ono što je obezbedilo da danas najgori vladaju, a najbolji idu iz zemlje ili se ovde gase pod teretom besmisla.
Baš to nečinjenje i to gađenje pristojnih ljudi od političkog delovanja, je najveća zamka na koju smo naseli!
Ako su ti skupe komunalije, ako bi da čuješ pametnu emisiju na nacionalnoj frekvenciji, ako želiš da odeš u sud po pravdu, u školu po obrazovanje, u bolnicu po ozdravljenje, ako bi da znaš kakav vazduh dišeš ili bi da kupuješ kvalitetnu robu po realnoj ceni ili ako te, jednostavno, nervira nameštena fudbalska liga Srbije – ti si već političan.
Zato prvo što moramo da uradimo je da demistifikujemo apolitičnost, odbacimo tu zamku i svi zajedno, upristojimo politiku, bilo kroz aktivizam, stranačku ili sindikalnu borbu. Svako po svojim preferencijama. Ovu veličanstvenu silu ulice ne smemo, nakon pobede, zagasiti, već je moramo pretočiti u snagu svakog komšiluka, sindikata, fakulteta, vrtića, gazdinstva ili odborničke grupe.
Moramo jednostavno da naučimo da smo baš mi – oni koji kontrolišu sistem i institucije. Stoga, prvo moramo da razbijemo tu prevaru da je apolitičnost nešto dobro. Jako me raduje što toj promeni paradigme uživo i svedočimo
Ukoliko političko delovanje prepustimo gramzivcima i huljama, jer je pristojnim ljudima to bljak, onda nemamo pravo da se žalimo na to kako nam izgledaju institucije, država, gradovi, firme, škole, bolnice, reke.
Ako se kvalitetni i pošteni pojedinci klone da preuzmu odgovornost, i okreću glavu, imaćemo doktora smrt koji odlučuje o zdravlju građana, ili plagijatora koji brine o republičkoj kasi ili rušitelja na mestu gradonačelnika, ili poslušnika na mestu vrhovnog tužioca ili huligane koji zavode red na ulici…
Zato, kad u politiku neće niko, na kraju, ili moramo svi, ili ćemo svi zajedno nestati.
Na kraju, jako je bitno reći da i samo političko delovanje i političke organizacije moraju pretrpeti promenu. Moramo preokrenuti praksu neupitnog liderskog, tj vertikalnog hijerarhijskog organizovanja. Promene neće i ne može doneti jedan čovek. Nikav bezgrešni mesija se neće pojaviti da nas spase. Već ćemo promenu sistema obezbediti svi mi združeni.
Tu lekciju nam upravo studenti drže. Pionirski je poduhvat njihovog rizomskog, tj horizontalnog umrežavanja bez izrazite personalizacije i liderstva.
Hvala studentima što su lučonoše, ali ne smemo se sakriti iza njih. Neće oni ovo moći sami, niti treba. Već svako od nas mora da na njihov plamen prisloni svoju baklju slobode i upali svetlo u svojoj pećini. Mi smo izabrali i nosimo borbu za Stari savski most i naš Beograd.
Đorđe Miketić, Inicijativa Most ostaje
