Za uspeh demokratskih odnosa u društvu, pored ustavnih mehanizama protiv zloupotrebe vlasti, vladavine prava i individualnih sloboda, bitno je i kako se o politici razgovara. Ne mislim pri tom na to kako suprotstavljeni političari, često vulgarno, među sobom javno razgovaraju, niti kako se oni na vlasti redovno s omalovažavanjem obraćaju narodu, posebno onda kad se u javnosti štite od kritike na svoj račun, već kako svi mi ostali koji nemamo nameru da se politikom bavimo profesionalno o politici naglas razgovaramo. Kad se o politici povede reč na svadbama, slavama ili roditeljskim sastancima, obično se tu zatekne samozvani poznavalac prilika, koji onda na sebe preuzme odgovornost da nas, opširnom besedom bez prava na upadice i obzira na druge, u sve detalje uvede.
Odsustvo „parlamentarizma” u razgovoru o politici, na koje po navici jedni druge bezuspešno opominjemo od pamtiveka je, neko će reći, odraz srpskog temperamenta ili naše tradicionalne sklonosti ka pripovedanju. Možda, ali da li rutinsko zapostavljanje sagovornika u razgovoru pomaže stvaranju demokratskih odnosa u društvu za koje se zalažemo već više od tri decenije?
Pitanje načina razgovaranja se, u različitim vidovima, već decenijama razmatra u političkoj teoriji i praksi. Kada su sredinom prošlog veka na ruševinama kolonijalnih imperija nastajale nove nacionalne države, tu negde u vreme stvaranja pokreta nesvrstanih zemalja, u političkoj praksi, publicistici, humanitarnim i društvenim naukama, često je bilo razgovora o modernizaciji novonastajućih država. U kontekstu političke modernizacije, vremenom su formirane dve škole mišljenja: jedna usredsređena na institucionalne promene u društvu, a druga sa posebnim naglaskom na takozvanu političku kulturu. Ova druga škola, oslanjajući se na istraživanja psihologije (razvojne i socijalne) i sociologije, puno je pažnje posvetila političkoj socijalizaciji i doprinela potpunijem razumevanju procesa usvajanja vrednosti i normi ponašanja u društvu.
Odsustvo „parlamentarizma” u razgovoru o politici, na koje po navici jedni druge bezuspešno opominjemo od pamtiveka je, neko će reći, odraz srpskog temperamenta ili naše tradicionalne sklonosti ka pripovedanju. Možda, ali da li rutinsko zapostavljanje sagovornika u razgovoru pomaže stvaranju demokratskih odnosa u društvu za koje se zalažemo već više od tri decenije
Možda najiscrpniji prikaz istraživačkih rezultata društvenih nauka na temu političke kulture sačinio je Jirgen Habermas, sociolog i pripadnik takozvane Frankfurtske škole kritičke teorije iz koje su potekli, između ostalih, Teodor Adorno, Hana Arent, Herbert Markuze i Erih From. Habermas je u svojim brojnim studijama savremenog društva razvio koncept „komunikativne kompetencije”, za koji je smatrao da je ideal kome bi društvo trebalo da stremi u cilju sadržajnog i „parlamentarnog” (on bi rekao neometenog) razgovaranja o društvenim prilikama i izazovima. Ono što je u Habermasovoj sociološkoj sintezi posebno značajno je da su za sadržajni i konstruktivni razgovor o društvu, pored razvijenih kognitivnih sposobnosti, koje su često u korelaciji sa nivoom obrazovanja, takođe potrebni razvoj ličnosti i svesti o moralnoj odgovornosti. Drugim rečima, po njemu ni zavidni nivo knjiškog teorijskog ili laboratorijskog naučnog znanja, nije garancija komunikativno kompetentnog sagovornika. Za potonje je neophodna socijalizacija, koja uz školsko obrazovanje podrazumeva dalekosežni uticaj porodice, religije, neposrednog okruženja vršnjaka i medija, čineći pojedince manje sobom opsednutim i zadovoljnim a više moralno obzirnim na društveni svet oko sebe.
Nikada nije bilo jednostavno sadržajno razgovarati o politici u sredini u kojoj je olako davanje vrednosnih sudova važnije od činjenica, u kojoj je veličanje omiljena stilska figura, u kojoj je junaštvo važnije od preduzetništva
U ishitrenoj modernizaciji dobrog dela zemalja u razvoju u drugoj polovini dvadesetog veka, sveta kome je i Srbija pripadala u okviru tadašnje federalizovane jugoslovenske države, gradnja političkih institucija je često iz ideoloških razloga naglašavana na uštrb autonomne političke kulture civilnog društva. Preokupirane raznim oblicima centralizovane uprave, države u razvoju su uspešno proizvodile tehničke stručnjake ali su istovremeno agresivno gušile kao „reakcionarne” građanski-orijentisane alternativne pokretače socijalizacije (otvoreni mediji i religija na primer).
Politička socijalizacija građana je bila je pretežno u rukama države kroz javno obrazovanje i ideološki kontrolisanu praksu. Tako se, na primer, u tadašnjoj Srbiji, kao i u drugim delovima jugoslovenske socijalističke federacije, prva manifestovala obaveznim predmetima Odbrana i zaštita i Marksizam, a druga ćelijama udruženog rada. Dogmatska ideološka opredeljenost za kolektivno u društvu nije mnogo polagala na sticanje individualnih moralnih obzira, a još manje na svest o samoveličanju i samoljublju.
Ništa manje ubrzana demokratizacija zemalja u razvoju oslonila se na civilno društvo koje je, samo što se oslobodilo stega autoritarne kolektivne politike modernizacije, sada postajalo sistematski preplavljeno ideologijom individualizma, potrošačkom groznicom, religijom bez religioznosti, trećerazrednom američkom medijskom kulturom i političkim nacionalizmom. Podsećam da to nisu procesi po kojima je Srbija jedinstvena, već koji su tada dominirali u širokom krugu zemalja u razvoju i koje su, za razliku od Austrije, Švajcarske ili Danske, na primer, prošle kroz procese modernizacije i demokratizacije odnosa pod specifičnim okolnostima dekolonizacije (političke, ekonomske i kulturne) i u neuporedivo kraćem vremenskom roku. U Srbiji, nešto konkretnije, strukturalni poremećaji nastali ubrzanom modernizacijom i demokratizacijom su političku socijalizaciju mladih sveli na nacionalistički-usmereno javno obrazovanje, veronauku bez verovanja, gromoglasni turbo-folk i šovinističke grafite, a vremenom je obmotavanje nacionalnom zastavom postalo važnije nego očuvanje maternjeg govornog i pisanog jezika. A onda je pojava pametnih telefona i društvenih medija krajem prve decenije ovog veka zapečatila parohijalnu prirodu socijalizacije u Srbiji, narušivši bilo kakvu hijerarhiju znanja, otvorivši prostor za teorije zavere i dajući podstrek neobuzdanoj individualnoj i kolektivnoj narcisoidnosti.
Preokupirane raznim oblicima centralizovane uprave, države u razvoju su uspešno proizvodile tehničke stručnjake ali su istovremeno agresivno gušile kao „reakcionarne” građanski-orijentisane alternativne pokretače socijalizacije
Nikada nije bilo jednostavno sadržajno razgovarati o politici u sredini u kojoj je olako davanje vrednosnih sudova važnije od činjenica, u kojoj je veličanje omiljena stilska figura, u kojoj je junaštvo važnije od preduzetništva, u kojoj je talenat uvek bio precenjen a predan rad potcenjen, u kojoj je neumereno korišćenje stranim rečima (kao sto su „po defoltu”, „apartno”, „devastirano” i „procesuirano”) odraz obrazovanosti, u kojoj je lakrdija važnija od suštinskog razgovora, i u kojoj si, ako ni u šta od ovoga ne veruješ, mozga ispranog kulturom koja nije tvoja.
Ali ako istinski hoćemo da se založimo za demokratske odnose u društvu, ne možemo a da ne budemo kritični u odnosu na kulturu razgovaranja na koju nesvesno pristajemo i duboko se zamislimo nad tim kakva nam je politička socijalizacija neophodna da civilno društvo gradimo nezavisno od autoritarnih struktura vlasti.
