Nije Bata Timotić pevao o demokratiji, nego o sreći, mada bi mnogi istraživači mogli da pokažu vezu između ta dva. Srbija je duboko zagazila u političku krizu, i njen kraj se još ne vidi, ali se obrisi naziru. Bazirajući svoje delovanje na principima direktne demokratije studenti su uneli novu dinamiku ne samo u politički, već i društveni život Srbije. Studenti nemaju lidere, i ne priznaju autoritete tek tako, a protiv toga do sada oprobani recepti iz kuhinje u kojoj se spremaju palačinke za one što bi kao da uče ne daju rezultate. Parafraziraću Marka Marjanovića, koga mnogi znaju kao Kristal Met Dejmona (trenutno pod nepravednim sankcijama) koji je opisujući razliku između generacija rekao da je naša polazila od pitanja šta ako nam ne uspe, dok je generacija koja je probudila Srbiju postavila pitanje „A šta ako nam uspe?“. Upravo u ovome leži velika vrednost studentskog pokreta koji je uvideo da standardni modeli organizovanja i bavljenja politikom već duže od deceniju ne daju nikakve rezultate.
Sa jedne strane, studenti su pokazali da nema spasioca koji će se pojaviti niotkuda, a svojim pozivom na organizovanje i praktikovanje direktne demokratije poručili su da je spasilac svako od nas, ili barem da to može da bude. Ljudi su mahom ovaj poziv prihvatili, iako bi nekome ko bi im to predložio do skoro verovatno da je lud. Lekciju demokratije drže nam ljudi za koje smo do juče mislili da ih ništa ne interesuje i da bi umrli od gladi i dosade ukoliko im isključite Internet. Ni to da će pobunu da pokrene baš ta i takva generacija niko nije mogao da zamisli. Studenti očigledno jesu.
Demokratija trpi svašta (mada ste ovo verovatno čuli za papir), od Partije ljubitelja piva u Poljskoj koja je osvojila 16 mandata 1991. godine, preko Belog Preletačevića (ko se njega još seća?), do satirične „Najbolje partije“ čiji kandidat je postao gradonačelnik Rejkjavika. Ipak, ono sto ćete najređe čuti je da demokratija trpi maštu. Imaginacija u kakvom društvu želimo da živimo nema granica. Mogućnost da zamislimo drugačije društvo je imanentno ljudska osobina i pokretač mnogih događaja kroz istoriju. Ali, zašto je mašta toliko važna za demokratiju? Pa, recimo da nam otvara nove horizonte. Novi izazovi često zahtevaju nova rešenja, a nekada primena ustaljene prakse nije odgovarajuća. Tome danas svedočimo u Srbiji. Navikli smo da mislimo u “starim” kategorijama, i u davanju odgovora nekada treba da otvorimo um za rešenja koja na prvi pogled ne deluju moguće, ili neko za njih to tvrdi.
Da li možete da zamislite drugačiju Srbiju? Da li studenti mogu da zamisle izmenu Zakona o studentskom organizovanju Univerzitet kojom bi studentske parlamente zamenili plenumi? Da li građani mogu da zamisle da na plenumima donose odluke o svojoj mesnoj zajednici koje će lokalna samouprava morati da poštuje? Da li možemo da zamislimo da vidimo presudu kojom se osuđuju svi odgovorni za pad nadstrešnice?
To nas vodi do druge, gotovo izlizane, izreke da je politika umetnost mogućeg. Ali, da li ste se zapitali šta je zapravo moguće? Ko definiše šta je moguće a šta nije? Pitanje toga jeste pitanje moći, jer ako na primer pitate krupni kapital da li je moguće progresivno oporezivanje sigurno će vam reci da nije. Nekada je univerzalna zdravstvena zaštita izgledala nemoguće. Pravo glasa za žene zasigurno je izgledalo nemoguće kada su se sufražetkinje prvi put organizovale, a u nekim zemljama i do početka sedamdesetih godina. Zdravstvena zaštita u mnogim državama je danas realnost, a žene (barem na papiru) imaju pravo glasa u svim državama sveta. Mnoge stvari koje do skoro nisu, danas su u Srbiji moguće. Balans moći se promenio.
Možda su ključna pitanja koja danas treba da postavimo sebi misleći o politici i aktuelnom političkom trenutku upravo da li je drugačije moguće i šta ako uspemo? Studenti su nam postavili ova pitanja, a bez sumnje i barem delimično na njih i odgovorili. Ali, ono što odlikuje maštu o drugačijoj budućnosti je činjenica da ne moramo da stanemo na tome, već možemo da se zapitamo kako da tu maštu pretočimo u stvarnost. Šta je to što bismo mogli da uradimo da bi plod naše mašte, recimo pravednije društvo, postojalo? Vidite, već to nam daje uvid u ideje za akciju.
Da li možete da zamislite drugačiju Srbiju? Da li studenti mogu da zamisle izmenu Zakona o studentskom organizovanju Univerzitet kojom bi studentske parlamente zamenili plenumi? Da li građani mogu da zamisle da na plenumima donose odluke o svojoj mesnoj zajednici koje će lokalna samouprava morati da poštuje? Da li možemo da zamislimo da vidimo presudu kojom se osuđuju svi odgovorni za pad nadstrešnice? Ovih dana Srbija živi maštu jedne grupe ljudi koja je rekla „Šta ako uspemo?“. Sad je važno da ne prestanemo da budemo deo te mašte, dok god ona ne postane naša stvarnost i svakodnevnica.
