Svi već znaju da ste kao dečak bili ubeđeni da vaša mama – više voli vašeg brata. Uobičajena dečija ljubomora. Ali, zašto vam je danas, u zrelim godinama, potrebno da se od toga pravi predstava? Ostao je očigledno osećaj da niste dovoljno voljeni, pa zato ljubav i pažnju tražite od građana. Ni nama nije sve potaman. Ali, ne pravimo teatar od toga i ne tražimo pomoć od vas, već od stručnjaka.
Setih se umnog Vladete Jerotića – treba hvaliti decu i mlade u adolescenciji. Sve druge hvale pojačavaju gordost i zavist. Da li prepoznajete sebe u ovome? Dizali su vas u nebesa i kovali vas u zvezde u odraslim godinama. Promašaj! Umislili ste da ste genije. Ne podnosite kritike. Pretite protivnicima. Pričate kako osećate potrebu za osvetom. Plašim se da je u meni, u mojoj glavi počelo da se pojavljuje to nešto loše, a to je, kako da vratim svim ljudima koji su meni, mojoj porodici, mojoj deci i svima, naneli toliko zla… A zlom nazivate to što vas deo naroda, a posebno mladih – ne ferma! Sačuvaj nas bože vaših opsesija da milom ili silom – budete voljeni…
A ta ljubav sve više izmiče vašoj kontroli. Gordost i zavist vas ubiše. Otud vaše patetično sećanje na detinjstvo i udvorištvo narodu – jeftinim pričama o mami, tati, babi, dedi i pra-pra rođacima… Ako treba – i balet u Narodnom ćete zaigrati, samo da steknete simpatije i da protiv vas – prestanu protesti. Ne podnosite da niste na vrhu. Savet vam je – navikavajte se. Uskoro će kraj filma. Biće bolan za nekog poput vas, ko na njega nije spreman.
Aktivni ste na društvenim mrežama… Širok kadar vaše kancelarije na Andrićevom vencu. Iza vas zastava Srbije. Poluodškrinuta vrata. Čekate nekoga? Trampa i Melaniju u pratnji Šutanovca? Ili je vetar vrata otvorio, pošto je tu oko Ćacilenda malo jače dunuo? Pazite da vam ne uleti neki šator. Sveže ste začešljani. Nas farbate, ali kosu ne. Proseda je. Veliki poen zbog prirodne boje kose! Suviše je ofarbanih momaka oko vas. Mmmm… Teget odelo i bela košulja… Mora se priznati – čista elegancija. Mada to nije vaša zasluga, već zasluga fundusa. Uzmete, pa vratite. Tako nam se pravdate kad oblačite markirane stvari. Zato, fundusu čista desetka.
Aktivni ste na društvenim mrežama… Širok kadar vaše kancelarije na Andrićevom vencu. Iza vas zastava Srbije. Poluodškrinuta vrata. Čekate nekoga? Trampa i Melaniju u pratnji Šutanovca? Ili je vetar vrata otvorio, pošto je tu oko Ćacilenda malo jače dunuo? Pazite da vam ne uleti neki šator. Sveže ste začešljani. Nas farbate, ali kosu ne
Ispred vas na radnom stolu, kafanski poslužavnik sa svetloplavom salvetom od damasta. Ne vidim na njoj vaše inicijale. Pohvalno. Vez više nije u modi, a vi pratite trendove. Na poslužavniku, tanjir sa sardinom iz konzerve. Desno nož, levo viljuška. Na beloj tacni, tri parčeta prepečenog hleba, vidi se po braon crticama od tostera. U maloj zdeli nešto kremasto, što ne mogu dobro da vidim čak ni pod lupom, a pokušala sam. Zasigurno nije krem od jabuka, koje vam je u priči koja tek sledi – tata savetovao da jedete – kad ste bili dete. Sem toga, jabuke ne idu uz ribu, ni riba uz jabuke, toliko se razumem u kulinarske recepte. Pored ovog aranžmana, bela papirna salveta, još neupotrebljena, iz čega zaključujem da ručak niste još počeli. Gladni ste, creva vam cvile, vidi vam se – aranžman na poslužavniku gutate očima. Ali – što se mora, mora se. Prvo fotkanje za masu i priča o detinjstvu – da nas ganete.
Populizme, težak li si! I klopa mora da čeka.
Dragi prijatelji, kad sam bio mali, otac mi je stalno govorio, i bratu i meni, da treba da jedemo jabuke i sardine iz meni nepoznatih razloga. Valjda, mnogo je zdravo i valjda da bih bio jači, jer sam bio kriv, iskrivljen kao znak pitanja i mršav kao grana, što bi moja pokojna baba govorila. I otac me naučio, tako da i danas imam odličnu sardinu. Indonežansko poreklo. Ovaj luk ću da preskočim, jer imam još mnogo sastanaka danas, ali sam sve ovo ispričao da vam kažem da mi se vratila ona čudna energija, a bio sam zabrinut prethodnih nedelja da neću moći da imam onu snagu i energiju. Sad znam da hoću, iako znam da me čeka, evo prošlo je dvanaest i da imam još devet sati rada danas. Sad znam da možemo zajedno sa vama, možemo da od Srbije napravimo čudesnu zemlju, ne samo prirodnim bogatstvima lepu, veliku, već da možemo svojim radom, svojim delom da je unapređujemo i da ljudima obezbedimo bolji život…
Dizali su vas u nebesa i kovali vas u zvezde u odraslim godinama. Promašaj! Umislili ste da ste genije. Ne podnosite kritike. Pretite protivnicima. Pričate kako osećate potrebu za osvetom.. A zlom nazivate to što vas deo naroda, a posebno mladih – ne ferma
Šta uradi kutija sardine od vas!? Počeste da nabrajate šta ćete sve uraditi u narednim stolećima, da procveta Srbija. Nakon prvog zalogaja – ozariste se. Posle drugog – zarumeneše vam se obrazi. Kod trećeg zalogaja – usta vam se razvukoše od uveta do uveta. A, kad umočiste tost u onaj krem – počeste da mašete rukama, kao davljenik kad mu izmiče slamka. Uh! Tu me malo isprepadaste, da vam zalogaj nije zapao u dušnik. Bože pomozi mu, pomislih. I bog usliši moju molbu. Isplaziste jezik iz petnih žila i olizaste ceo tanjir. Potom obrisaste salvetom te rujne usne i nastaviste da prosipate bajke – za odrasle. Jer mladima su te vaše bajke smešne. Zajedno sve možemo, a ove sardine će dodatno da me ojačaju. Hvala vam što ste me u teškim trenucima podržavali. I mene i Srbiju. Hvala vam, ja vam to nikada neću zaboraviti. Sad je i na meni i na vama da vam to vratim ogromnim radom i trudom, da vam se odužim većim platama, penzijama… kreditima…
Gordost i zavist vas ubiše. Otud vaše patetično sećanje na detinjstvo i udvorištvo narodu – jeftinim pričama o mami, tati, babi, dedi i pra-pra rođacima…
Eh, da sam znala da je indonežanska sardina tako svemoćna, jela bih je i ja odmalena! Ali, moja mama i moj tata nisu bili pametni unapred, poput vaših roditelja. Pogrešno su me učili – da jedem jadransku, a danas je, kao što vidim iz priloženog – indonežanska na ceni. Jedino gde je indonežanska sardina omanula i na vas loše delovala, to je naš pravopis. Ceo monolog izgovorili ste u dahu – bez tačke i zareza, kao kad vežbate kineski. Na mestima gde ste povremeno hvatali vazduh – i vi i riba koju ste jeli – morala sam da stavljam znake interpunkcije. Da duboko udahnete. Da ne okinete. To scenario ne predviđa. Vi ga pišete, pa ne postoji vaš kraj. Neuništivi ste.
Po tatinom receptu siti se najedoste i oživeste. Jadni mi. Dok vi budete vladali, lud zbunjenog će…
