Bežeći od blokada u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, skrivajući se od zahteva studenata, Vučić je pomislio da bi bilo najbolje da se skloni u centralnu Srbiju. Zato je izabrao Jagodinu za promociju svog fiktivnog „pokreta za narod i državu“. Ona se činila bezbednom zbog toga što je Dragan Marković Palma u njoj tokom svoje decenijske vladavine instalirao poredak straha i potpune kontrole. Budući da je nakon Palmine smrti obezglavljena Stranka srpskog jedinstva ostala na švedskom stolu za partijsko posluženje socijalista i naprednjaka, Vučić je poverovao da je najbolje uspostaviti kontrolu nad infrastrukturom SSJ. Ipak, studenti, đaci i profesori iz Jagodine uspeli su da organizuju protest neposredno pre Vučićeve okupacije, kao i na dan obeležavanja tri meseca od pada nadstrešnice u Novom Sadu.
Ispostavilo se da u sveopštem talasu pobune, nijedan paralelni univerzum nije bezbedan kao što više nije sigurno ni na RTS-u, koji je čitav dan tokom velike blokade mostova u Novom Sadu, prvi put u trinaestogodišnjoj vladavini naprednjaka, prednost dao nekoj vesti čiji glavni akter nije bio Aleksandar Vučić. Kao odgovor na narušavanje monolitnosti slike o najvećem graditelju i davaocu povišice u istoriji Srbije, oglasila se Srpska napredna stranka, zapretivši da će u narednim danima pokrenuti huliganske procedure za popravku izveštavanja na javnom servisu građana.
Da je zaista želeo dijalog, možda bi u nekom trenutku čuo od ovog pristojnog građanina Rasinskog okruga da se tu zapravo uopšte ne radi o 300 dinara, već o smrti 15 nevinih ljudi usled koruptivne mahinacije od 12,5 miliona evra
Vučić je onda krenuo dublje u Srbiju, tragajući za narodom koji tobože vapi za antikorupcijskim kapacitetom njegovog budućeg pokreta. Obilazio je Trstenik, Ćićevac i Varvarin, a potom Aleksandrovac i Brus. Što se više zavlačio po domovima kulture, to je više nailazio na spontani otpor pojedinaca. Jedni su mu govorili da su njegovi najbliži saradnici, poput Gašića, postali sveci čije su freske ikonopisane u crkvama, dok su drugi pokušavali da ospore njegovu računicu. Nije se tome nadao. Bilo mu je vidno neprijatno ali se kontrolisao. Međutim, u Varvarinu to više nije mogao. Kada se iz publike javio jedan penzioner s invaliditetom, koji mu je na prostoj matematici pokazao da njegova obećanja povišice ništa ne znače onima koji žive ispod razine siromaštva, Vučić je počeo da viče i ponižava čoveka. S jedne strane je, po ustaljenom maniru, posprdno preuzeo dijalekatske fraze sagovornika, dok je s druge želeo da pokaže da mu niko nikada neće dati ono što mu on daje, odnosno tih 900 din, umanjenih za 300 din, koliko iznosi TV pretplata.
Uveren da putuje na bezbednu teritoriju, Vučić je zaboravio da je neophodno obezbediti idealni publikum, koji će aplaudirati, vrištati i smejati se kad god je to potrebno, otprilike onako kako to čini Marko Đurić. Ovako, na putu do središta imaginarnog pokreta za narod i državu, Vučić se, kao i ozloglašeni premijer u ostavci, sreo sa realnošću koju je godinama zatrpavao medijskim smećem. Građanin Varvarina nije imao tabele, niti je operisao milionima i milijardama, već je u jednom neravnopravnom dijalogu sa nasilnim autokratom pokušao da objasni kako ta naprednjačka računica „ne drži vodu“. Vučić je zagrmeo da neće nikome da se dodvorava za 300 dinara. Da je zaista želeo dijalog, možda bi u nekom trenutku čuo od ovog pristojnog građanina Rasinskog okruga da se tu zapravo uopšte ne radi o 300 dinara, već o smrti 15 nevinih ljudi usled koruptivne mahinacije od 12,5 miliona evra.
