Patriotizam je ključna reč u zahuktaloj kampanji vladajuće stranke, uoči beogradskih izbora koji još nisu raspisani, a održaće se, voljom predsednika države, čiji to nije posao, 2. juna. Sledi nam, dakle, novo prevrtanje kocaka razuma i temeljno popločavanje Srbije i Beograda savremenom verzijom „niko ne sme da vas bije” politike. Jer, pokazalo se, nacionalizam je još uvek najmoćnije pogonsko gorivo srpske politike. I čim počne da se udara u bubanj plemena, odmah se okupi cela parohija.
I tako, umesto da se u kampanji za beogradske izbore ukrste koplja vlasti i opozicije o najvažnijim gradskim temama, sva je prilika da će SNS probleme prestonice pokušati da šutne daleko od terena stvarnosti i da nas zaplete u stare teme dokazivanja ko je veći patriota a ko je izdajnik, ko se bori za državu i narod a ko je ispostava stranih službi i interesa. Kome padaju na pamet gradski prevoz ili rupe na putevima, kad „hoće da nam ukinu državu i oduzmu zemlju”, kako je to nedavno rekao predsednik Srbije, pokazujući da je agenda beogradskih izbora čvrsto fiksirana – homogenizacija pred spoljnim i unutrašnjim neprijateljem. Odmah su se funkcioneri SNS-a razleteli po čaršiji da poruče biračima kako se osvajanjem vlasti u prestonici, u stvari, brani Kosovo. A kandidat za gradonačelnika vladajuće stranke Aleksandar Šapić pojasnio da to nisu samo neka prozaična pitanja komunalne problematike i komunalne infrastrukture, nego da je u pitanju opstanak države. Ili će SNS osvojiti Beograd ili će propasti svet. I Srbija.
Ironija je da je vlast kao metaforu svoje uspešnosti izabrala baš odbranu Kosova. I to u trenutku kad Kosovo faktički zaokružuje svoju državnost, računajući valjda da nema tog poraza koji ne može da prikaže kao pobedu ili da ga pripiše drugima
Zato su budući beogradski izbori unapred izmešteni iz onoga što im je zakonski opis u ratno poprište na kome će jastrebovi i jurišnici vlasti još jednom Srbiju zamrznuti u 1389, a onda boj bojevati sa imaginarnim antisrbima i izdajnicima svoga roda. Veruju da na tom ljutom megdanu, na beogradskom asfaltu, mogu dobiti podršku građana glavnog grada. Pogotovo što će se, mimo Ustava i zakona, nad celom tom operacijom uzdizati monumentalna figura predsednika države koji, kako sam za sebe kaže, jedini brine o državi i narodu, jedini je kadar da se suprotstavi silama Zapada i jedini može da bude brana pokoravanju Srbije.
Ironija je da je vlast kao metaforu svoje uspešnosti izabrala baš odbranu Kosova. I to u trenutku kad Kosovo faktički zaokružuje svoju državnost, računajući valjda da nema tog poraza koji još uvek ne može da prikaže kao pobedu ili da ga pripiše drugima.
Ali, ipak, od svih posledica pragmatičnih računica koje ova politička garnitura obilato koristi kao instrument za dobijanje izbora, jedna mi se čini najrazornijom po društvo. Od Srbije već godinama naprednjačka vlast pravi tužnu zemlju nezadovoljnih građana. Uveravaju ih da ih niko ne želi, da ih Evropa neće i da ih samo vara, da ih niko ne voli, da su svi, u stvari, protiv njih, da svi žele da ih unište, da ih iz regiona gledaju neprijateljski, da pokušavaju da im oduzmu zemlju, da im ukinu državu, da u stvari mnogi mrze Srbiju, ali vole i podržavaju Kosovo… Za taj „sirak tužni bez nigđe nikoga“ postoji, zato, samo jedna slamka spasa za koju treba čvrsto da se drže – to je predsednik Aleksandar Vučić. Preskupa je to cena da bi se dobili izbori. Ali je vlast s lakoćom plaća jer zna da bez građana ubijenih u pojam, bez izmišljenih konflikata i ogromne proizvedene mržnje, oni u stvari nemaju nikakvu šansu.
