Život nije čekanje da oluja prođe, već učenje kako plesati na kiši, napisala je svojevremeno britanska književnca Vivijan Grin. Mada ima i onih koju ovu misao pripisuju nekom od budističkih mudraca, ali, kako god, poslednjih godina, ova je rečenica postala neka vrsta mog životnog vjeruju, posebno u godinama kada sam prolazila kroz najteže životne trenutke i kada sam, u kratko vreme, izgubila celu svoju primarnu porodicu, kada sam ostala bez posla i kad mi se srušio ceo dotadašnji život.
Taj period, međutim, koliko god bio bolan i dramatičan, učinio je da se vratim učenju i novoj etapi unutrašnjeg napretka i rasta. Sa učenjem su neminovno došli novi i dublji uvidi o meni samoj, ali i svetu koji nas okružuje, nova znanja koja sam usvojila su učinila da moji vidici postanu širi i moćniji, a ja sam postajala mudrija i pomirenija sa svime što nam se dešava. Tačnije, razumela sam, veoma lično šta je Mahatma Gandi mislio kada je rekao da ako želimo promenu u svetu oko nas, ta promena mora da počne od nas samih. Naime, ja sam decenijama bila ljuta i furiozna aktivistkinja, decenijama sam osećala nemoć i jednu vrstu očajanja što neki od nas toliko mnogo ulažu u društvene promene, a tako malo vidimo pozitivnih pomaka, bila sam besna, a agresija je bila moje gorivo. A, onda sam rešila da „preokrenim igricu“ i da usvojom neka druga pravila.
Počela sam da spremam hranu za prijatelje u nevolji, ali, i za one koje ne poznajem. Počela sam da kuvam za Solidarnu kuhinju, za ljude koji su na marginama i o kojima malo ko brine
Dakle, kakav sam ja to svet želela da vidim, kakve ljude želim u svojoj blizini? Solidarne, ljude koji brinu o drugim ljudima, blagonaklone, ljude dobre volje, ljude koji predano rade svoje poslove, koji brinu o okruženju u kome žive, ljude koji žive najviše humane vrednosti, bez deklarativnog prenemaganja o ljudskim pravima i demokratiji. Neminovno se, tada, nametnulo pitanje da li je, uopšte, moguće iz besa i haosa stvariti mir i red, da li je moguće iz frustracije i osećanja osujećenosti kreirati život ispunjen osećajem blagostanja.
Priznajem da nije bilo lako, posebno u godinama u kojima sam ja, tako korenito menjati navike i životne paradigme, ali, jednom kada sam krenula tim putem, više nije bilo povratka na staro. I počela je da se dešava jedna vrsta magije, a ja sam se uverila i da smo svi mi ogledala jedni drugima i da će spoljašnjost uvek i bez izuzetka biti tačno onakva kakvi su naši unutrašnji svetovi, a da je naše okruženje samo odraz nas samih. Iz mog života su, najpre, pootpadali svi oni selektivni borci za pravdu, licemeri kojima su, recimo, puna usta demokratije, ali, baš ništa loše ne vide u ubijanju hiljada palestinske dece, oni iz kojih iskulja mali, palanački fašizam, samo ako dovoljno duboko zakopate ili im date dovoljno dobar lakmus.
Otpali su razni demagozi i podlaci koji isključivo kritikuju i bogorade, ali, prstom ne mrdaju da se nešto promeni, počeli su da otpadaju oni koji su hronični pesimisti i koji biraju da uvek budu u pravu tako što će u svemu videti crnilo i promašaje. Počela sam da se klonim lažljivaca i smutljivaca koji, da bi opravdali sopstveno zlo u sebi, lažu o drugima bez imalo zazora, počela sam da izbegavam one koji se busaju u grudi aktivističke, ali, tako lako amnestiraju razne Dragane Markoviće Palme, Lečiće i ine predatore, jer, „nije dokazano“ da su neke žene silovali, kinjili, podvodili, zloupotrebljavali…
Sa liste mojih „prijatelja“ otpali su svi oni koji nariču nad decom koja stradaju poslednjih godina u Srbiji, ali, ne zanimaju ih deca ubijana u Sarajevu. Otpali su i otpadaju svi oni koji na svet gledaju crno-belo i samo u Rusiji i Kini vide zlo imperijalizma, ali, stoje „širom zatvorenih očiju“ na savršeno PR upakovano neoliberalno pokoravanje planete ili često licemerni novi kolonijalizam EU zemalja (sve ono što na svojoj koži osećamo, uostalom). Razbežali su se iz mog života mnogi crni gavrani koji su godinama podmetali i širili laži o meni ili bilo kom ko se istinski i svim srcem trudio da popravi ovaj nakrivo nasađeni svet oko nas.
I dok pišem ove redove, pred mojim očima iskrsava jedna davna i već skoro zaboravljena slika Borke Pavićević, koja sa prepunim kesama u rukama obilazi studente u rekroratu i na Filozofskom fakultetu, ako se dobro sećam bilo je to 92.
Pretpostavljam da oni grakću i dalje, ali, to više ne rade na mojim zidovima i ogradama. Ja sam svoje granice pomerila daleko i visoko, odabrala sam da budem zahvalna za svaki trenutak na ovoj planeti i da radošću ispunim svaki dan, da plešem na kiši čak i onda kad pada snažno i otvara rane na mojoj koži, odabrala sam da plešem na kiši jer znam da će nakon nje morati da grane sunce.
Jedna od stvari koje me raduje, i kojom ispunjavam mnoge svoje dane, koji sve više i sve češće prete da budu tmurni, je kuvanje. I počela sam da spremam hranu za prijatelje u nevolji, ali, i za one koje ne poznajem. Počela sam da kuvam za Solidarnu kuhinju, za ljude koji su na marginama i o kojima malo ko brine. Skoro svakodnevno spremam hranu bolesnoj prijateljici ili pravim razne zdrave pripravke prijateljici koga „gazi“ 95. godinu i skoro da je u potpunosti vezana za kuću. Volim da odnesem nešto što sam pripremila ljudima u komšiluku, iako se ne poznajemo ni dugo, ni dobro. Ali su komšije, a komšije su ponekad preče nego najrođeniji rod.
Poslednjih dana me posebno raduje da hranu nosim drugarima koji danima čuvaju Stari savski most od rušenja, ili studentima na FDU koji već celu nedelju dana protestvuju u zgradi svog fakulteta. Da imam i da postižem više, obišla bih svako mesto koje čuvaju neki hrabri ljudi, ali, pokušavam da budem na protestima, ali i da obavljam svoje svakodnevne obaveze. I da, možda će neko reći da to i nije neko posebno postignuće, ali, svaki taj tanjir hrane je pun ljubavi i poštovanja za onoga kome je namenjen, ja pevušim dok kuvam, milujem namirnice koje seckam i krčkam i zahvaljujem se zemlji koja nam je dala plodove kojima se hranimo. Na pijaci ili u radnjama u kojima kupujem namirnice, uglavnom već poznajem ljude, često se zagrlim i ispričam sa njima, zahvaljum njihovim vrednim rukama koji nam daju darove prirode, zahvaljujem im što su deo mog života.
Juče mi se javila Vesna koja živi u Borči i osoba je sa invaliditetom, korisnica je invalidskih kolica, želi da spremi mafine i ko zna još kakve đakonije za studente, samo neko treba da preuzme hranu
Sve ovo pišem sa svešću da će opet biti onih koji će ove moje rećenice tumačiti kao samopromociju, ali, ja sam u međuvremenu naučila da oni govore o sebi, ne o meni ili nekom drugom, pa, tome više i ne pridajem značaj. Moj jedini poriv je da pišem o hrani i brizi za druge, jer to mi daje mogućnost da inspirišem druge ljude. Evo, juče mi se javila Vesna koja živi u Borči i osoba je sa invaliditetom, korisnica je invalidskih kolica, želi da spremi mafine i ko zna još kakve đakonije za studente, samo neko treba da preuzme hranu. Očekujem da se jave i drugi koji će uraditi slično. Znam mnogo onih koji ne stižu da sami spremaju, ali donose kese pune toplih kiflica, bureka, pogačica, grickalica i sokova, lonce tolih supa i čorbica i to kao da se podrazumeva.
A, zapravo se ništa ne podrazumeva, ljubav i empatija su nam danas potrebni kao vazduh koji dišemo i voda koju pijemo i esencijalno su važni u ovakvim vremenima. I dok pišem ove redove, pred mojim očima iskrsava jedna davna i već skoro zaboravljena slika Borke Pavićević, koja sa prepunim kesama u rukama obilazi studente u rekroratu i na Filozofskom fakultetu, ako se dobro sećam bilo je to 92. Ili 93. I mešaju se sećanja, slatka gorka, mešaju se slike iz 90. i ove sadašnje, ja sve češće osećam umor, ali, Borka i njene ruke pune hrane me guraju da idem dalje, da ne stajem i ne prestajem, da padam i ustajem i da plešem na kiši i onda kada mi nije do plesa. Možda, tada baš i najviše treba plesati. I hraniti ljude koji su vam važni…
I ovde ću da stanem. Idem da očistim povrće i spremim paradajz čorbu za saborce i saborkinje iz Most ostaje, više od mesec dana se smrzavau i odolevaju razbojničkim falangama Aleksandra Vučića, treba ih malo zagrliti i ugrejati. Ova vlast ima novac, sve poluge moći i sile, ima batinaše, huligane, sitne i krupne kriminalce, ima do zuba naoružanu policiju i specijalce, ali, mi imamo tanjir tople supe ili čorbe i hrabra srca koja su rešena da izgrade bolji i pravedniji svet. I zato ćemo pobediti, ko ne veruje, nikada neće razumeti ovo što sam napisala…
