Prisutnost ruske dijaspore u prestonici, pored efekta nezajažljivog poskupljenja nekretnina i rentiranja stanova kod domaćina, imalo je i neke dobre strane. Hm… Ne u potpunosti, jer je i tu došlo do komplikovanog odnosa imajući u vidu platežnu moć jednog mladog zaposlenog Rusa koji živi u Beogradu i prosečnog rezidenta kog ovde razvlače sa svih strana. Za neupućene kratak bonus info. Cena karte za koncerte, pritom mislim na manje nastupe manje poznatih ili ovde potpuno nepoznatih artista, koji se obraćaju našim gostima, kreću se od četiri do šest (i više) hiljada dinara. Takvih koncerata bude po nekoliko nedeljno. Tako se dodatni atak na lokalni standard/budžet, pored nekretnina i rentiranja, neočekivano preneo i u sferu kulture.
Međutim, definitivno je dobro što se koncertna ponuda u prestonici ipak prilično aktivirala, najviše u delu prisutnosti alternativnih i indi bendova, što konačno naš grad vraća u tokove savremene (ne)zavisne scene čiji smo do pre desetak godina bili vitalan deo. Na tom talasu muzičkog okrepljenja stigao nam je The Smile.
Jedan od neostvarenih snova ljubitelja rokenrola je da u Srbiji dočeka koncert sastava Radiohead. Dok se to konačno ne desi, posetile su nas muzičke inkarnacije Toma Jorka – nekrunisanog kralja savremene indi scene, najuticajnije autorske rokenrol persone dvadesetog veka i (zašto ne reći) oca vaskolikog hipsteraja. Slušali smo ga na Egzitu 2013. godine sa bendom Atoms for Peace, a nedavno je održao koncert u Beogradu sa grupom The Smile. Uz Jorka tu je Džoni Grinvud, obojica iz Radioheda, uz pridruženog člana Toma Skinera za bubnjevima.
Hangari Luke Beograd su očigledno jedino mesto u gradu koje može da primi par hiljada posetilaca. Kako prostor izvorno nije pravljen u koncertne svrhe, pored akustike, mnoge stvari nedostaju, a najviše – vazduha. U takvim uslovima bilo je izuzetno teško pratiti koncert,a Jorku i ekipi očito je bilo najteže. Nakon nastupa Džemsa Holdena, koji se predstavio kroz svojevrstan tech-house-experimetal live act, publika je strpljivo čekala da se na bini pojavi The Smile.
Binom su pri vrhu dominirali led-ekrani na kojima su se smenjivali krupni kadrovi aktera tokom svirke, ispraćeni adekvatnom koloritnom svetlosnom dinamikom
Uvodni tonovi naslovne pesme sa aktuelnog albuma Wall Of Eyes, označili su izlazak benda uz zaglušujući pozdrav publike, posebno upućen Tomu Jorku. Reklo bi se da on dobro zna gde je došao i zna da neka neraskidiva veza tu postoji. Čak nas je počastio svojim intrigantnijim viđenjem muzike, njenog slobodnog i rasterećenog izvođenja, nego što je to slučaj s matičnim bendom.
Atmosferičan i duboko introspektivan nastup, naročito u prvom segmentu u kom su pesme Opposite, Skrting On The Surface, nova pesma Instant Psalm imale posebno mesto. Izloženi torturi savršenstva, osvežavajuće je videti da jedan superbend nakon neuspelog pokušaja odustaje od izvođenja jedne pesme, što je bio slučaj sa neobjavljenom temom Colours Fly.
U nastavku je uz potpuno nove numere Don’t Get Me Started, Zero Sum, kao i singla Friend of a Friend, došlo do promene te je čitav hangar krenuo u razigranijem smeru predvođen šamanskim Jorkovim plesom. Binom su pri vrhu dominirali led-ekrani na kojima su se smenjivali krupni kadrovi aktera tokom svirke, ispraćeni adekvatnom koloritnom svetlosnom dinamikom. Postojala su tri setapa sa semplerima i sintisajzerima. Za njihovim kontrolerima, baš kao i za klavirom, smenjivali su se svi članovi benda. Te su se smene nekada dešavale očekivano, mada su u većini situacija delovale prilično spontano.
Izvođenje teme Read the Room predstavljalo je jedan od vrhunaca koncerta. Triptih pesama u završnici oficijelnog dela (Under Your Pillows, You Will Never Work in Television Again, i Bending Hectic) bio je bučan, neuhvatljiv, uznemirujući. Muzika benda The Smile i jeste tu da uznemiri temama, glasovima i atmosferom koju svojom izvođačkom neobuzdanošću generiše. Prisustvovali smo kreaciji uživo; nastajanju jedinstvenog zvučnog zapisa.
Tokom smirenijeg bisa čuli smo The Same, The Smoke (s prvog albuma A Light for Attracting Attention iz 2022), nešto iz Tomovog autorskog opusa Feeling Pulled Apart By Horses i za kraj You Know Me! koja inače i zatvara aktuelno izdanje.
Ako je Atoms for Peace bio muzički prijemčiviji pristup dijaboličnom stvaralaštvu njenog frontmena, The Smile predstavlja potpuno rasterećen iskorak u bezdan, u koji se sa Radiohead očigledno nije htelo ili nije moglo. Šteta što nedovoljno transparentna postavka razglasa i veoma razgovorljiva publika nisu dozvolili da čujemo sve one neidentifikovane zvukove prostora u gluvo doba noći, koji čine osnovu izraza benda The Smile.
