Prošlo je skoro tri decenije otkako je Voodooinstallater uzdrmao domaću muzičku scenu, a reper i pisac Vudu Popaj i dalje „majstoriše“. Nedavno je izašao njegov osmi studijski album Stereoporoza sa 15 pesama i nova knjiga Tužna zemunska priča. Reč je o autobiografskoj prozi o odrastanju na zemunskoj periferiji u kući s ocem alkoholičarem, o nemaštini koja je raspalila maštu, patnji i poeziji, o vudu pobuni, naličju slave i još koječemu.
Vudu Popaj je jedan od pionira srpskog repa, koji je svojim originalnim stilom, prepoznatljivim po neprevaziđenim jezičkim kalamburima, uticao na generacije slušalaca. Njegov album prvenac, Vudu epopeja iz 1998. bio je najtiražniji album tog doba. Radio je muziku za pozorišnu predstavu Šovinistička farsa 4 i sarađivao sa mnogim poznatim muzičarima, a napisao je i nekoliko knjiga, jedan strip i scenario za film.
Prema Popajevim rečima, novi album je tekstualno i vokalno blizak Vudu epopeji. Nastao je u saradnji sa Markom Kovačem i MK art studiom. Osim što donosi dva „rimejka“ – džez obradu Karantina i nastavak Otmičara, urnebesne sage o Mišel Fajfer – i žanrovski je raznovrstan, sa elementima bluza i džeza, regea, roka, fanka i trubačima!
„Naziv albuma je vezan za utisak da društvo u kojem živimo zahvata neka vrsta osteoporoze i poroze. Porozno je društvo, porozne su vrednosti… mnogo toga je porozno, a možda i porazno! Stereo je, opet, asocijacija na muziku, odnosno pesme, koje, često kroz duhovitu prizmu, reflektuju određene pojave u takvoj sredini. Tako je Dobra namera svojevrsni omaž Šabanu Bajramoviću, a Mozga zapaljenje poručuje da treba uključiti mozak. Tu je i osvrt na drogiranog Tarzana, kralja majmuna, drvoseče, riđokose ljude, bajkere i robove rada, kao u pesmi Marli Bob.
Danas je ljudima svih profila zajedničko da sve više postaju robovi posla, koji žive na mrvama slobodnog vremena. Većina je u situaciji da moraju da posao nose kući i rade za dvoje, troje, ili su prinuđeni da traže dodatnu tezgu samo da bi sastavili kraj sa krajem… Skoro sam gledao neki dokumentarac o tome šta rade Deda Mrazovi kad ne rade, a to su svi dani osim onih oko Božića. Jedan skuplja reciklažni otpad, drugi je gej model, rade sve i svašta… Marli Bob mi je poslužio kao simbol borbe za tu otetu slobodu“, objašnjava naš sagovornik.
Njegova knjiga s druge strane najvećim delom opisuje Popajevo detinjstvo i odnos s ocem, o čemu je reper retko govorio. Čitaoci će iz nje, između ostalog, saznati zašto mu svojevremeno nije uručen Oskar popularnosti; kako je, igrom slučaja, stao na čelo studenata tokom demonstracija devedesetih i druge interesantne detalje.
„Ovaj roman je, uz sve to, i slika jednog vremena. Tada je skoro svako imao neki svoj karakter ili obris ličnosti, nešto osobeno, zbog čega je bio interesantan… Recimo, ondašnji nastavnici – svaki je bio pojava za sebe, retko koji nije imao neki svoj fazon. Takav je bio komšiluk, tako je bilo u školi… Danas je obrnuto. Najviše je jednoobraznih, bezličnih likova… Oni su svuda.“
Bez konkurencije
Jedna od mnogih stvari po kojoj se Vudu razlikuje od ostalih repera i muzičara je, da tako kažemo, „duži“ jezik. Izmislio je nove reči i proširio one koje imamo, vratio nam živopisne stare izraze koje smo skoro zaboravili… Bilo koji deo pesme Kalambur, od pet, koliko ih zasad ima, može se slušati i analizirati godinama, a da se ne sagledaju svi nivoi značenja koji su posejani u stihovima. Popaj kaže da trepere i mlađe repere ne doživljava kao konkurenciju, pošto ne mogu da se porede, jer je on originalan.
Sada smo u situaciji gde vlast zloupotrebljava sve medije sa nacionalnom frekvencijom, dok su sa druge strane privatnici koji plasiraju svoju priču. A pošto ja nisam blizak ni jednima ni drugima, ne mogu da imam prostor kao neki koji plivaju u tome
„Prosto, mislim da sam jedinstven, radio sam na tome da budem autentičan i ljudi su me tako i doživeli. A oni su mahom reciklatori. Malo uzmu od Štulića, malo od mene, malo iz Amerike… sve što vide da je ranije imalo prođu. Bude to čak i zanimljivo, ali nema prepoznatljivost, u smislu originalnosti. O tome sam nešto rekao i stihom: Njihov album ne ispriča ni pola moje pesme… Oni govore nekim izlomljenim, osakaćenim jezikom, kao da im nedostaju reči da se izraze.
Što se tiče kovanica koje sam osmislio, do 2014. godine sam vodio evidenciju i to je tada objavio Niški kulturni centar u knjizi pod nazivom Nije ti fazon, gde sam objasnio i značenja nekih mojih stihova koja sam samo ja znao. Sada ni približno ne znam koliko toga ima. To brojanje, inače, može da traje i nakon nečijeg života, pod uslovom da se pojave zainteresovani istraživači. Ja sam se potrudio da upoznam javnost sa svim što je do tada objavljeno kroz moje pesme, a da li će se pojaviti neko ko će nastaviti od mesta gde sam stao – ne znam. To bi bilo kao u refrenu pesme sa mog novog albuma: ‘Ja sam sek’o drva do sad, ti seci drva od sad!’“
Toksični mozgovi
U Popajevim pesmama gotovo da nema psovki i prostakluka. Nikada nije popularisao alkohol, droge i raskalašnost, niti je izigravao gangstera. Iako se nije „kurvao“ s politikom, njegovi stihovi su uvek bili angažovani. Ako prihvatimo uvreženo mišljenje, po kome se Ajs Ti, Tupak, Dr Dre, Public Enemy, Snup Dog i ostali reperi te generacije smatraju predstavnicima „stare škole“ repa, za Popaja bi se moglo reći da je „stara škola stare škole“.
„Mnogi klinci to ni ne znaju, ali prvi rep u Americi je bio jedna lepa angažovana lajt varijanta sa poukama o životu, bez psovki i svega grdnog što se nakon tog početnog perioda praktikovalo. Na primer, grupa Beat Street, pesma White Lines i druge. Osim njih, slušao sam i Pharcyde, Bone Thugs-N-Harmony, Beastie Boys, House of Pain, Rage Against the Machine… Onda je prevladao taj dži rep ili gangsterski rep. Više nije bila priča da oružje i valjanje droge nisu kul, nego su, naprotiv, postali nešto poželjno, da bi se preživelo u surovom getu ili kroz drogiranje zaboravila loša stvarnost. To su propagirali iskvareni likovi sa skupim kajlama i sve skupljim kolima, a bilo je i onih koji su pozajmljivali tuđa kola i kajle da se takvima predstave. Teško je reći šta je gore“, kaže Vudu.
On dodaje da je trep samo posledica kontinuirane banalizacije i obesmišljavanja muzike, koje su podržali i mediji, predstavljajući sve kao generacijsku priču, odnosno trend među mladima. Napominje i da se ljudi hvataju za muziku, stil repovanja ili specifičan glas, pri čemu najmanje obraćaju pažnju na ubistvene i samoubistvene poruke iz teksta.
„Muzika može da obraduje srce i kukove, ali tekst je ono što utiče na dušu i ulazi u glavu, a glava opterećena toksičnim tekstom je loša i zla glava! U Srbiji se vazda nameću ti toksični mozgovi i problematični likovi, neki Snup Dogovi i Tajsoni, a ne nešto ispravno i dobro, neko ko bi bio dobar uzor u svemu. To je ta degradacija o kojoj pričam, isticanje da su bitni ludost i novac, da svašta imaš, a ostaneš retardiran i upropastiš sebe i druge.“
Ispod radara
Poslednjih godina, Popaj se mnogima izgubio sa radara, kao da je u nekakvom medijskom karantinu iz kojeg retko izlazi. Ali, on i dalje uporno gura svoju priču. Kaže da bi sigurno bio „vidljiviji“ da se priklonio nekom političkom taboru, kad je za to bila prilika.
„Posle 5. oktobra, na primer, mnogi kojima stari režim, kako je izgledalo, nije puno smetao, ispali su veći ‘revolucionari’ od mene, jer su se priključili tom petooktobarskom političkom karavanu. To je ono: pevao sam ljubavne pesme, ali sam imao ‘revolucionarne’ misli ili tako nešto… Sada smo u situaciji gde vlast zloupotrebljava sve medije sa nacionalnom frekvencijom, dok su sa druge strane privatnici koji plasiraju svoju priču. A pošto ja nisam blizak ni jednima ni drugima, ne mogu da imam prostor kao neki koji plivaju u tome. Oni odrade nešto za jedne ili druge i dobiju kutak da reklamiraju svoj CD… Kad nisi ničiji, mnogo je teže. Oslanjaš se eventualno na mogućnosti izdavača, kao što su Fidbox i Liberland, koji su objavili moj novi album, odnosno roman.
Trenutno ne mogu da se setim boljeg primera zanemarivanja od RTV B92, koja mi je tokom 30 godina karijere posvetila ukupno možda pola sata vremena. Nikad nisam bio ni u Beogradskoj hronici ili Jutarnjem programu RTS. Štaviše, ponosan sam što nisam bio na mnogim naslovnim stranama i u emisijama, gde mi je po onome što sam uradio, bilo mesto.
Jer, vrlo je bitno kako si do nečega došao. Da li si koristio politiku da obezbediš pažnju medija ili nisi. Ako si stvorio nešto značajno bez toga, onda to više vredi.“
Vudu priručnik za preživljavanje
Pošto važi za čoveka sa velikim iskustvom, okom za detalj i razvijenom sposobnošću da stvari sagleda iz drugog ugla, Popaja smo pitali da li ima neki savet za one koji odrastaju u ovom poroznom svetu…
„Mladima bih poručio da shvate da je ona američka priča zvana ’land of oportunity’s’ nedostižna zabluda, pogotovo u zemljama trećeg sveta kao što je naša. Generalno, svuda je neko kočenje i usporavanje, prepreke i uslovljavanje… Zato je bolje da, koliko je to moguće, osmisle život van sistemskog ’lanca ishrane’. Najbolji život je onaj koji sam iskreiraš, slično onom paketu za mobilni, gde sam biraš koliko ćeš čega i kad da koristiš.
Treba učiti jezike. Savremeni način života je mobilan i migratoran, svi se negde traže i kreću, nikad se ne zna gde ćeš biti sutra… Sve je više ljudi koji žive na točkovima i prilagođavaju život i resurse tako da se što manje troše.
Tehnologija je toliko upletena u naše živote da mlađe generacije moraju da ovladaju znanjem o internetu, telefonima i društvenim mrežama, i to je О. K. Ali, u virtuelnom svetu se i lako izgubiš. Potrošiš sate na isprazna komentarisanja tuđih objava i razne gluposti, umesto da živiš pravi život, a to je najdragocenije što imamo. I najlepše, kad ga provodiš sa pravom osobom.
Mislim da je suština svih problema ili rešenja u tome da nađete pravu osobu za nešto što vam treba – od krečenja do ljubavi – i da izbegnete one koji vas mogu upropastiti. Od te dve stavke zavisi koliko ćete imati radosti ili tuge u životu i oko njih se okreće sve ostalo!“
