za Radar iz Pariza
Sve do početka novembra, Centar Žorž Pompidu, popularni Bobur, najprestižniji francuski a svakako i jedan od najznačajnijih svetskih muzeja savremene umetnosti, sve svoje prostore otvara za najveću ikad organizovanu izložbu posvećenu devetoj umetnosti – stripu. Na svih šest spratova ovog prestižnog zdanja, koje sledeće godine ulazi u proces dugogodišnjeg renoviranja, kroz tri posebne izložbe (Strip 1964-2024, Strip u muzeju i Korto Malteze – romaneskni život), te preko 700 izloženih radova kao da je proces konsekracije stripa kao umetnosti konačno okončan, bar kad je reč o Francuskoj.
Deveta umetnost
Termin deveta umetnost je prvi put upotrebljen 17. decembra 1964. godine u časopisu Dnevnik Spirua (Le Journal de Spirou), upotrebio ga je Moris (Morris), autor popularnog Taličnog Toma i od tada, za ovih šezdeset godina, kao što ova izložba dobro pokazuje, pređen je veliki put od prezrene populističke zabave namenjene adolescentima pa do izložbenih prostora muzeja i akademija lepih umetnosti. Taj zadati vremenski okvir od šezdeset godina pokazuje kako se ova umetnička disciplina ubrzano razvijala, osvajala nove prostore, pobeđivala predrasude i konačno zauzela svoje (zasluženo) mesto. Centralna izložba u Boburu se koncentriše na evropski, američki i japanski strip, a kroz 11 sektora pokušava da prikaže svu tematsku raznolikost, te različite autorske i umetničke pristupe koji su proteklih godina ostavili traga u razvoju ove umetničke discipline.
Kao uvod toj centralnoj izložbi, u samom muzejskom delu, gde je izložena stalna postavka muzeja, između radova najznačajnijih umetnika savremene umetnosti od fovizma pa do danas, izloženi su radovi šestorice „pionira“, praktično očeva onog što danas nazivamo stripom. Prvi među njima je Vinzor Mekej (Winsor McKay) koji je od 1904. do 1915. objavljivao i danas fascinantan strip Mali Nemo, koji prati doživljaje svog junaka u zemlji snova (Slumberland), sve dok se on, u svakoj epizodi, ne probudi ispavši iz kreveta. Ovaj oniričan svet nastao pod uticajem art nuvo umetničkog pravca i danas pleni svojom slobodnom formom, rafiniranom estetikom i elegancijom. Potpuno drugačiji ali podjednako fascinantan je i strip Džordža Herimana (George Herriman) Ludi mačak (u stvari Krazy Kat, u pitanju je igra reči, prvi put objavljen 1913. godine) ) koji apstrahujući dimenzije prostora i vremena prati avanture mačke, psa i miša u beskrajnim varijacijama njihovih avantura u kojima često jedan drugog gađaju ciglom u glavu. Minimalizam, krajnja svedenost i efikasnost koncepta inspirisana je Bauhaus pokretom, a strip je poređen sa „narativnim ekvivalentom kubizma“. Džordž Mekmanus (George McManus) je svojim stripom Bringing Up Father (kod nas poznatiji kao Porodica Tarana) uneo u strip duh burleske i vodvilja, ali je istovremeno jedan od prvih strip autora koji je „dozvolio“ svojim likovima da se tokom vremena razvijaju (serija je nastala 1913. ali se objavljivala sve do četrdesetih godina). Ovo je dobro shvatio Vil Ajzner (Will Eisner), jedan od najznačajnijih strip autora uopšte, koji je 1940 godine sa svojim junakom Spiritom revolucionisao američki strip. Snažno utemeljen u potpuno filmsku estetiku film noir-a, vizuelno spektakularan, ovaj strip je pre svega osvajao svojim neobičnim humorom, tananom psihologizacijom i grafičkom inventivnošću.
Grafička novela
Decenijama kasnije, krajem sedamdesetih, Ajzner će postati i rodonačelnik jednog potpuno novog žanra – grafičke novele. Edmond Kalvo (Edmond Calvo) je nastavio da transponuje taj filmski uticaj na strip, ali ovoga puta više uticaj majstora animacije poput Teksa Ajvorija i Volta Diznija. Njegovo remek-delo je serijal Zver je mrtva, objavljen 1944. godine. To je u stvari istorija Drugog svetskog rata interpretirana kroz životinjske likove. Žorž Remi Erže (George Remi Herge), autor Avantura Tin Tina, svakako je jedan od najpoznatijih autora stripova uopšte. Odličan narator, s uticajima koji se kreću od opere i japanskih gravira pa sve do Bastera Kitona i apstraktne umetnosti, ovim serijalom uveo je la ligne clair (čista, jasna linija) kao pravilo koje je imalo ogroman uticaj u daljem razvoju stripova.
Druga, već pomenuta centralna izložba smeštena na poslednjem spratu Bobura s koga se pruža spektakularan pogled na Pariz, pokušava da markira sve važnije faze u razvoju stripa tokom proteklih šest decenija. Podseća nas na početak underground stripa, u Americi s Robertom Krambom i njegovom revijom Zap Comix, u Francuskoj sa revijom Hara-Kiri gde su počeli s radom i takva imena kao što su Kabu, Rajzner, Fred (Cabu, Reisner, Fred), te u Japanu sa magazinom Garo. Te 1964. godine, nastao je i prvi erotski strip Barbarela autora Žan-Kloda Foresa (Jean-Claude Forest), a ovaj žanr je posebno bio popularan u Italiji (revija Linus, serijal Valentina) da bi svoj vrhunac doživeo u radovima i kod nas popularnog Miloa Manare.
Horor i naučna fantastika
Horor žanr je imao dosta problematičniji početak, danas pomalo zaboravljen. Prvi pravi prodor u Americi dobio je sa EC Comics izdavaštvom početkom pedesetih ( Tales of the Crypt), ali je uskoro potpao pod oštricu cenzure (Comics Code Authority), te je revija zabranjena, a EC Comics propao. Pravi prodor horora u strip, posebno onaj američki, sačekaće sedamdesete. Kralj stripova Džek Kirbi (Jack Kirby) i Bog mangi Osamu Tezuka najznačajniji su autori za promociju jednog od najpopularnijih strip žanrova – naučne fantastike! Preko Astro Boja i Srebrnog letača do fantazmagoričnih svetova Valerijana ili Lon Slouna, ovaj žanr je iz temelja prodrmala Trilogija Nikopol Enkija Bilala.
Arhitektura u stripu
Dalje, izložba obrađuje različite teme poput arhitekture u stripu, crno-belog grafizma, primene kolora, žene autore, popularnost mangi te različite pristupe grafičkim novelama. Posebno je interesantan ovaj deo koji analizira različite autorske pristupe, od istorije (Maus Art Spiegelmana), preko intimno-političke hronike (Persopolis Marjane Satrapi) pa do dnevno-socijalnih tema (L’Arabe du futur Riad Sattouf). Posebno vredan pažnje je i segment koji promišlja uticaj likovne umetnosti na strip – od Hokusaija pa sve do Roja Lihenštajna i Endija Vorhola.
Hugo Prat
Treća izložba u ovom poduhvatu posvećena je samo jednom autoru i jednom strip junaku. Reč je naravno o genijalnom Hugu Pratu i fascinantnom Korto Maltezeu. Hugo Prat (Hugo Pratt, ovo drugo t u njegovom prezimenu je verovatno dodao kao omaž svom uzoru Miltonu Caniffu) za sobom je ostavio delo koje tokom vremena samo dobija na značaju i uticaju. Iako je uvek za sebe govorio da se bavi stripom (a ne „nacrtanom književnošću“ kako su to kritičari voleli da kažu), njegovo delo predstavlja jedinstveni pokušaj da se ostvari totalna umetnost, da se kroz formu (u ovom slučaju u stripu) sažmu sve reference i uticaji, od muzike preko poezije, književnosti, mitologije pa do istorije. Prat u svojim besprekorno ritmovanim tablama, gde je crtež sveden i pročišćen do onog osnovnog, priča priče obojene melanholijom i rafiniranim humorom, priče koje u sebi nose jednu nepatvorenu životnu mudrost, lepotu i humanost.
Strip je dugo čekao da pronađe svoje mesto u panteonu umetnosti, kao i priznanje akademske javnosti. Ova izložba će sigurno ostati kao značajan korak u tom procesu koji se očigledno privodi kraju.
