Najznačajniji regionalni filmski festival u Sarajevu proslavio je 30. rođendan. Svako dosadašnje izdanje ugostilo je mnogobrojne velikane svetskog filma, a ove godine među prvima je najavljen Pol Šreder, predsednik žirija Takmičarskog programa igranog filma. Slavni scenarista filmova reditelja Martina Skorsezea Taksista, Razjareni bik i reditelj ostvarenja Američki žigolo, Ljudi mačke… bitno je odskočio u stvaralačkom smislu u odnosu na ostale članove žirija (Juho Kuosmanen i Una Gunjak) i glumce (Sebastijan Kavaca i Numi Rapas). Tradicija dodele počasne nagrade Srce Sarajeva za ukupni doprinos filmu nastavljena je uručenjem statua glumcima Džonu Torturu i Meg Rajan, dvostrukom oskarovcu reditelju Aleksandru Pejnu, te još jednom oskarovcu Kordu Džefersonu i već pomenutoj živoj legendi Polu Šrederu.
Na samom otvaranju, već tradicionalno u sarajevskom Narodnom pozorištu, počasno Srce Sarajeva uručeno je i palestinskom reditelju Eliji Sulejmaniju čiju retrospektivu filmova je publika mogla da prati u selekciji Posvećeno.
Veliki festivali pored toga što su pozornica za prezentaciju značajnih svetskih filmskih sineasta važniji su po izboru prikazanih filmova. Preko 250 naslova iz celog sveta, od čega 57 premijerno prikazanih filmova iz naše regije, takmičilo se u četiri takmičarske selekcije: igrani dugometražni, dokumentarni, kratki i studentski film.
Najpre je svetsku premijeru imao film Nakon ljeta miljenika sarajevske publike Danisa Tanovića, jedinog dobitnika Oskara s ovih prostora za film Ničija zemlja 2001. Festival je bio jedan od koproducenata (Obala art centar), te je tako novi Tanovićev film prikazan van konkurencije. Priča prati dolazak mlade žene na udaljeno ostrvo kako bi rešila problem oko porodičnog nasledstva. Nepredviđene situacije dovode do različitih obrta i suočiće je s pitanjima iz prošlosti. Potraga za nasledstvom postaće potraga za sopstvenim identitetom… U ovoj komičnoj drami glavne uloge tumače Uliks Fehmiu i Anja Matković, koja je i koscenaristkinja zajedno sa Nikolom Kuprešaninom i rediteljem Tanovićem.
Majka Mara Mirjane Karanović
Najiščekivanija je bila svetska premijera srpskog ostvarenja Majka Mara Mirjane Karanović, drugog po redu filma koji potpisuje kao rediteljka i scenaristkinja, prikazanog na festivalu s gala projekcijom van konkurencije. Rađen pet godina, impresivne produkcije uz pomoć mnogobrojnih evropskih fondova, realizovan je u koprodukciji Srbije, Švajcarske, Slovenije, Crne Gore, Luksemburga i Bosne i Hercegovine.
Rediteljka se sada odlučila za trenutno najaktuelniju temu: odnosa roditelja i vaspitanja dece. Koliko se među sobom poznaju, da li majke znaju o čemu im razmišljaju sinovi, šta ih muči i s kim se druže… Radnja je smeštena u Beograd, u svet uspešnih, pripadnika visoke klase. Samohrana majka Mara primorana je da radi ceo život kako bi odgajila sina i stvorila mu uslove za prestižne studije i sigurnu budućnost. Sve u životu je sama stekla, niko joj nije pomogao niti je podržao. Snažna žena mislila je da može sve osim da se posveti sinu jedincu, koji nakon upisa u Londonsku visoku školu biznisa i slavlja sa prijateljima, jedne noći iznenada premine u svojoj kući od posledica infarkta.
Tumačeći glavnu ulogu Mare, Karanovićeva se prihvatila preambicioznog zadatka. Posle smrti sina, ona pokušava da istraži detalje njegovog života, ono što nije znala i šta ga je na kraju odvelo u smrt. Stupa u kontakt sa njegovim drugom iz teretane, kojeg glumi Vučić Perović. Kroz njihov odnos i Marine glumačke facijalne ekspresije u krupnim planovima, uz minimalne dijaloge, tišinu koja je okružuje kada je sama a tada se najbolje oseća… ona pokušava da nam dočara sopstvenu unutrašnju patnju. Mirjana Karanović, jedna od naših najboljih glumica, pokušala je da se podigne u glumačke visine u kojima borave Šarlota Rempling i Olivija Kolman. Zaista preambiciozno.
Premijera njenog filma, sada u jeku vršnjačkog nasilja, u rasulu obrazovnog sistema i nebrige nekih roditelja o svojoj deci, veliki je doprinos za društvo u celini. U filmu vidimo samo posledice, i to iz perspektive onih bogatih i najimućnijih. Nema zapleta sličnih kao kod Jasmile Žbanić u mini-seriji Znam kako dišeš (proglašena najboljom TV serijom na festivalu u Sarajevu) ili u Ekskurziji Une Gunjak, gde se borba vodi na terenu društva sa svim njegovim slabostima. Kod Majke Mare borba je sa „unutrašnjim“ i u pokušaju da se nadoknade propuštene prilike.
U jeku vršnjačkog nasilja i rasulu obrazovnog sistema, film Mirjane Karanović veliki je doprinos za društvo u celini
Rediteljka je zadržala sličan tim saradnika koji su radili na debitantskom filmu Dobra žena 2016, među kojima su kreativni direktor Darko Lungulov i pomenuta Jasmila Žbanić kao producentkinja, a jedan od koscenarista je Ognjen Sviličić pored Maje Pelević i same rediteljke. Vidan je otklon od tema koje je otvorila u Dobroj ženi i koje su simptomatične za ovdašnju noviju kinematografiju: rata u Jugoslaviji, obračuna s ratnim zločinima, siromaštvom, kriminalom, akcentovanja ženskih problema kao što je u to vreme bio široko rasprostranjena bolest rak dojke.
Među bogovima Vuka Ršumovića
Dugo najavljivani novi igrani film Vuka Ršumovića Među bogovima, premijerno prikazan u Takmičarskom programu, ima originalnu temu. Mlada emigrantkinja, Avganistanka, sa suprugom i troje dece na putu za obećanu Evropu, stiže do Beograda. Otkriva da joj se mlađi brat, takođe emigrant, stigavši pre njih udavio u Srbiji, gde bi trebalo da bude sahranjen kao neidentifikovana osoba. Ona će sve učiniti da ga dostojno sahrani, spremna da rizikuje budućnost i opstanak svoje porodice – ne želeći da napusti Beograd i nastavi započeti put s organizovanom grupom.
Mlada emigrantkinja, Avganistanka, sa suprugom i troje dece na putu za obećanu Evropu, stiže do Beograda
Iranski glumci u ulozi žene i muža, Ferešte Hoseini i Reza Akhlagi, neodoljivo podsećaju na glavne protagoniste iranskog Razvoda Asgara Farhadija. Čak u nekim scenama deluje da su pojedini kadrovi preslikani iz tog filma – imate utisak da ste ih već videli. Dosta dobar tempo filma kvari malo razvučena priča koju potpisuju sam reditelj i Momir Turudić, s bogatim iskustvom u migrantskoj krizi (radeći kao novinar Vremena). Kako glavni protagonisti govore jezikom farsi, prevodilac zaposlen u centru za migrante, kojeg glumi Nikola Ristanovski, njihov govor prevodi na srpski jezik drugim akterima i najpre slušamo iranske glumce sa titlom na srpskom a onda prevodilac to isto izgovara opet na srpskom, što pomalo deluje zamorno.
Ko će pokucati na vrata mog doma Maje Novaković
Dokumentaristi s provokativnim temama razbijaju filmske konvencije. Tako Ko će pokucati na vrata mog doma rediteljke Maje Novaković posle osvojene nagrade za najbolji film na festivalu u Šefildu prikazan je u Sarajevu u takmičarskoj selekciji dokumentarni film. Pratimo ostarelog Emina koji živi potpuno sam u kući u jednom zabačenom selu u Bosni. Jedini prijatelj mu je konj koji mu pomaže da kroz smetove snega doveze drva za ogrev. Svaki dan mu je isti, ispunjen prazninom i setom za porodicom i rodbinom. U filmu se pojavljuje još par prolaznika koji sasvim oskudno razmene poneku reč sa njim.
Teško je prepričati film koji nema klasičnu narativnu strukturu, već je atmosferičan, s povremenim dovikivanjem, pojanjem glavnog aktera neke arhaične melodije. Prepun je magičnih pejzaža i vrhunske fotografije koju uz montažu i produkciju potpisuje talentovana Maja Novaković.
U njenom kratkom filmu A sad se spušta veče, koji je obišao festivale i nagrađivan širom sveta, pratili smo život dve žene izolovane u sličnom zabačenom i od ljudi izolovanom selu. Novakovićeva je tada predstavila etnološku kratku studiju običaja i dnevnih rutina starosedelaca. U novom filmu nastavlja istraživanja prirode, čovekove izolovanosti i usamljenosti. Koristi moćne široke planove i u nekoliko scena pretapanja prirode imate osećaj da prisustvujete remek-delu vizuelne umetnosti.
Kao bolesno žuta Norike Sefe
Kosovska autorka Norika Sefa u kratkom dokumentarnom filmu Kao bolesno žuta, nagrađenom na festivalu Beldoks za najbolji dokumentarni film, takođe je u takmičarskoj konkurenciji u Sarajevu. Dvadesetominutni dokumentarac predstavlja kolaž porodičnih video-snimaka snimljenih kamkorderom, kako bi se prenela ideja iščekivanja i strepnje pre rata na Kosovu. Autorka se priseća, kroz video-radove, trenutaka porodičnog života, slavlja i okupljanja gde se potencijalna tragedija ne vidi, ali se nazire. Ona pristupa dokumentu kao umetničkom video-radu, s ponavljanjem scena i izgovorenih replika.
Tako nam prenosi lična iskustva i sećanja na period odrastanja. Kod Norike Sefe, slike veselja i porodičnog folklora najava su tragedije koja se neće videti a izmeniće živote čitavog naroda. Plašila se loše sreće. Često su joj govorili: „Ne opterećuj mozak, ne puni glavu lošim mislima, ako nešto treba da se desi, desiće se. To je pitanje sreće.“
Prethodni debitantski igrani film Tražeći Veneru, o solidarnosti žena u patrijarhalnom kosovskom društvu iz 2021, kao pravo otkriće obišao je mnogobrojne festivale po svetu. Kosovska autorka je među onima koji unose novi dah i svežinu, razbijajući postavljene filmske konvencije. Originalne naracije, specifičnog kadriranja, dekompozicije slike svojstvene pravom artu.
Paviljon 6 Gorana Devića
Posle prošlogodišnjeg dokumentarnog filma Šta da se radi hrvatskog autora Gorana Devića, prikazanog takođe u takmičarskoj selekciji dokumentarnog filma na festivalu u Sarajevu, stigao je novi, Paviljon 6, o kovid krizi i preventivnoj vakcinaciji, sniman u jednoj ogromnoj hali u Zagrebu.
Dugo čekanje da se reši kriza s pandemijom korone i očekivana vakcinacija stvorili su kod ljudi sumnju, nesigurnost i opštu zabunu. Vakcina donosi i nadu. Kroz iskrene razgovore s ljudima koji čekaju u redu za vakcinaciju, Dević nam otkriva dezorijentaciju i skepticizam koji je obeležio zajedničko iskustvo pandemije. Prepun humora, spontanih reakcija, uspeo je od stanovnika Zagreba da izvuče trenutke iskrenosti i empatije. Pokazalo se da su šala i prepuštanje sudbini „kolektivna terapija“ i najlakši način da se prihvati kriza i prevaziđe očaj. Tako se ljudi povezuju i pokazuju ljudskost kroz najveće izazove.
Kroz iskrene razgovore s ljudima koji čekaju u redu za vakcinaciju, Dević nam otkriva dezorijentaciju i skepticizam koji je obeležio zajedničko iskustvo pandemije
Dević ima iskustva rada s velikom grupom ljudi hvatajući njihove spontane reakcije i duhovite komentare na novonastalu situaciju. Portretiše razne starosne grupe i ljude potpuno različitih interesovanja i životnih stilova.
Naša djeca Silvestara Kolbasa
Dokumentarni hrvatski film Naša djeca reditelja i scenariste Silvestara Kolbasa na Pulskom filmskom festivalu osvojio je Zlatnu arenu za režiju. Autobiografska priča o čoveku koji se bliži 70. godini i pokušava iz sadašnje perspektive da sagleda porodicu i odnose sa svoje troje dece: najstarijim Jakovom iz prvog braka, Evom iz drugog braka, rođenom postupkom veštačke oplodnje, kao i Antom, usvojenim iz doma za nezbrinutu decu.
Autor prožet osećanjima melanholije i životne potrošenosti pita se (sopstvenim glasom naratora u filmu) kako deca utiču na njegove stavove i na odnos njega i supruge? S druge strane, preispituje se kako je on uticao na svako od svoje dece i da li im je poklonio dovoljno pažnje i ljubavi. Kolbas kroz sopstveni dokument podstiče gledaoce da preispituju sebe i svoje odnose. Da li su napravili ispravne životne odluke i izbore. Naša djeca su svojevrsni nastavak prethodna dva dokumentarna filma Sve o Evi (2003) o želji svoje druge supruge da dobije dete i Ratni reporter (2011) o sebi kao ratnom reporteru, gde je putem autorefleksije Kolbas ispitivao značajne teme kao što su veštačka oplodnja i rat devedesetih u bivšoj Jugoslaviji.
Takmičarski program 30. Sarajevo film festivala obuhvata filmove i autore iz Albanije, Jermenije, Austrije, Azerbejdžana, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Kipra, Grčke, Gruzije, Mađarske, Kosova, Severne Makedonije, Malte, Moldavije, Crne Gore, Rumunije, Srbije, Slovenije, Turske i Ukrajine. Takmiče se 54 filma i tri su van konkurencije.
Biang Biang Express Nikole Stojanovića
Mladi reditelj Nikola Stojanović, poznat po režiji muzičkih video-spotova za Bojanu Vunturišević, Konstraktu, Repetitor, KOIKOI, sada je autor (reditelj, scenarista, montažer i direktor fotografije) novog desetominutnog dokumentarnog filma Biang Biang Express (koprodukcija Srbije i Kine) koji ima svetsku premijeru u Sarajevu. Posle pobede i osvajanja Srca Sarajeva za najbolji studentski film Šerbet (2019.) i učešćem s prošlogodišnjim kratkim filmom Duhovi na mojim leđima, ponovo se vraća na festival sa pričom o kineskim radnicima iz Šijana, provincije Šanzi i pravljenju lokalnog specijaliteta biang biang nudli po kome se i zove film – od početnih kadrova pšeničnih polja, preko zemljoradnika koji rade, do fabričkih mašina namenjenih pojedinačnim procesima pravljenja nudli, sve do kuhinje i pripreme jela s potrebnim začinima.
