Predstava Tvoje i moje, najavljena kao autorski projekat Borisa Liješevića, stavljena je na repertoar Večernje scene Pozorišta „Boško Buha“. Ispostavlja se, međutim, da je ona prilično unikatni slučaj, jer je suštinski i na više nivoa transgeneracijska, te bi mogla da bude – makar kako se to čini nekom kome dečji svet nije baš blizak – istovremeno i na Sceni za decu. Naime, reditelj Liješević je postavio jednostavan i skoro samorazumljiv zadatak, a opet neispitan, te zato važan i potentan: šta su od deteta sačuvali glumci koji su se posvetili teatru za decu? Ovaj se istraživački projekat konkretno zasniva na nekim od prvih sećanja iz detinjstva svakog od njegovih jedanaest protagonista. Njih su dramaturškinja Milena Depolo i reditelj vešto obradili i uvezali, diskretno izdvajajući iz ličnih sećanja opšta pitanja, kao što su ona vezana za najjače strahove iz detinjstva (od smrti, rastanaka, poniženja…), ali i ocrtavajući konture konkretnog društvenog konteksta, jugoslovenskih ratova iz devedesetih, a koji su obeležili odrastanje svih glumaca iz podele. Po ovoj drugoj liniji, Tvoje i moje deluje kao nastavak, samo politički dosta blaži, projekta rediteljke Selme Spahić i Hartefakta od pre trinaest godina, Hipermnezije.
Prvi nivo transgeneracijskog leži, dakle, u tome što odrasli glumci prizivaju dete u sebi kako bi se dobila početna građa za predstavu. Drugi leži u promišljenom teatarskom dispozitivu koji Liješević postavlja, a koji svojom jednostavnošću, te osvešćivanjem samog principa igre deluje sasvim primereno pozorištu za (nešto stariju) decu. Reditelj i scenograf Sale Ivanović ograničavaju prostor za igru, čime jednostavno i efektno savladavaju veliku scenu Ustanove kulture „Vuk Karadžić“, neprimerenu intimističkim projektima, te grade utemeljenu asocijaciju i na dečje igralište i na svih strana omeđeni prostor scenske akcije. Reditelj takođe postavlja da, kao u pozorišnom radioničarskom procesu (kako je ova predstava i nastajala), ili dečjoj igri, svi akteri sede unaokolo dok se njihove kolege/drugari „igraju“ u sredini. Poslednje, ali ne i najmanje bitno: reditelj osmišljava da kao u dečjim, ili glumačkim igrama improvizacije, jedan glumac počinje da izvodi svoje sećanje, a onda poziva kolege/drugare da mu se pridruže i igraju druge likove iz priče, ili njega samog.
Dvostrukost principa igre – i kao pozorišne, i kao dečje – diskretno je izražena i odličnim kostimima Marine Sremac. Oni su asocirali i na radni pozorišni kostim (široko, ležerno…) i na tipske likove iz omladinske štampe, ili popularne kulture generalno, a koji odgovaraju pričama svakog od aktera, te su, verujem, i oni uzeli učešća u njihovom osmišljavanju. Tesna majica s oznakom Supermena na velikom telu Stefana Bundala, na šta se dodaje jeftina baletska pačka jer su ga starija sestra i njene drugarice oblačile u devojčicu, što je kod njega izazivalo osećanje poniženosti, a kod njegovog oca, oficira raspadajuće JNA, bes prema sinu. Konjski rep, patike ala startas, farmerke i, generalno, italijanski imidž iz pedesetih godina Lene Bogdanović kao stidljive devojčice iz dobre kuće koja ne traži autogram Vladi Kalemberu, iako s eksentričnom prabakom preslušava sve pesme Srebrnih krila. Katarina Gojković u komotnom radničkom kombinezonu, jer je njeno prvo sećanje ono na selidbu u novi dom, itd.
Na ovom malom uzorku vidi se kakve je priče jedanaestoro glumaca osmislilo i donelo. U njihovoj igri ima izvesne neusaglašenosti, neki su bili tehnički neizbrušeni (s prisećanjem teksta i privatnim stavom), neki oscilirali između dramskog modusa i navodne spontanosti, ali očito im je to dozvolio reditelj, koji je i inače sklon favorizaciji umetničkog procesa u odnosu na njegov rezultat. Ali, to je manje bitno od opšteg radosnog, poletnog osećanja koje predstava autentično razvija, idealnog za kraja letnjeg festivala kakav je Belef i cele pozorišne sezone.
