Kada se uporedi upravo objavljeni izbor iz poezije Nenada Jovanovića Mesnati cvetovi (Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak, 2024), ovogodišnjeg dobitnika Disove nagrade, s onim od pre četiri godine, koji je za kraljevačku Povelju priredio Bojan Vasić – prvo što se može primetiti jeste da se ovi izbori, iako relativno obimni, poklapaju u svega desetak pesama. Ova činjenica svakako govori o različitim ukusima dvojice priređivača, ali jednako tako predstavlja i jedan od mogućih ulaza u Jovanovićev pesnički svet.
Reč je, naime, o tome da Jovanović pripada onoj grupi savremenih pesnika čija je osnovna mera poezije jedna, pojedinačna pesma, a ne ciklus, pesnička knjiga ili pesnički projekti šireg zamaha. Pa i više od toga: kao da je svaka Jovanovićeva pesma celina za sebe, svet sebi dovoljan, jedinstven emocionalno-spoznajni jezički proces i potres, koji destabilizuje naš svet i preslaže ga. Sa druge strane, asocijativni tokovi koji se granaju u najrazličitijim mogućim pravcima: književno-umetničkim, kulturno-istorijskim, socijalno-političkim, psihološkim, iskustvenim ili jezičko-frazeološkim, i predstavljaju jednu od najupečatljivijih odlika i temeljni gradivni postupak Jovanovićeve poezije – postavljaju koordinate svake pesme na različitim, uvek drugim ravnima. Zbog toga, metaforično rečeno, svaki čitalac može u ovim pesmama sebe sresti na najneočekivanijim mestima, i zbog toga će, konačno, svaki izbor iz ove poezije nužno biti drugačiji, i nov.
U vezi sa tom i takvom trajnom otvorenošću su, između ostalih, i stihovi iz pesme Slon: (…) Milovan Danojlić mi je rekao da imam/ probleme sa poentama. To je tačno. Trava raste u travnju./ Nijedno svojstvo neću zadržati do štampanja ove pesme (…)“ Danojlić, književno-kulturni nomad i disident starije generacije, sa svojim modernizmom i težnjom ka poentama, stoji ovde nasuprot Jovanovićevom lirskom junaku i njegovom anarho-pank postmodernizmu i otvorenim krajevima.
Asocijativni tokovi se granaju u najrazličitijim pravcima: književno-umetničkim, kulturno-istorijskim, socijalno-političkim, psihološkim, iskustvenim ili jezičko-frazeološkim, i postavljaju koordinate svake pesme na različitim ravnima
Dva iskustva se ovde susreću, razmenjuju i nastavljaju dalje, svako svojim putem. Ali nešto bitno se u tom susretu ipak dogodilo. Ne samo da savremeni Jovanovićev nomad preko Danojlića dobija neku vrstu neočekivanog utemeljenja u nacionalnom nasleđu nego se i sam Danojlić ukazuje u drugačijem, apatridskom svetlu.
Navedeni obrazac zapravo se može primeniti kao temeljan za Jovanovićevu poeziju: svi iznenadni, montirani „susreti“ koji se u toj poeziji događaju (između lirskog junaka i ljudi, umetničkih dela, bića, stvari, pojava, jezičkih fraza itd.), uvek podrazumevaju određeni podtekst, i uvek preoblikuju naš doživljaj oba člana te relacije. Otuda lirski junak neće zadržati nijedno svojstvo do štampanja pesme, otuda zapravo ništa nije isto od trena kad uđe u pesmu. Kako je Gojko Božović ispravno primetio u pogovoru ovoj knjizi, kod Jovanovića je sve u pokretu i promeni i nad svim stoji ontološki znak pitanja. Jovanović kao da ničemu ne dozvoljava da dobije konačni oblik, da se završi.
Međutim, sav taj lucidni i uzbudljivi vremensko-prostorni nomadizam, karakterističan uostalom za svaku avangardu, zapravo je težnja za celinom, za izgubljenim rajem bića i jezika, kao što i humor i ironija, koji oblikuju sve Jovanovićeve pesme, na drugoj strani prikrivaju egzistencijalnu nemoć, i očaj, jer nam, sem igre, na svetu ništa nije dato. O tom veselom paklu zapravo govore ove pesme.
