Madam Baterflaj foto Marko DJokovic 2 1
Opera Madam Baterflaj

Stvarnije od realnosti

Izdanje 14
0

Uzbudljiva završnica filharmonijskog jubileja krunisana je scenskim događajem „Madam Baterflaj“ u kojem je komplikovan i inspirativan zadatak imao Gabriel Felc, dirigujući (doslovno) u svim smerovima

Počev od prošlog juna, Beogradska filharmonija proslavljala je jubilej, vek od osnivanja. Za finale obimnog niza prvorazrednih muzičkih događaja filharmoničari su odabrali operski spektakl na koncertnoj sceni, Madam Baterflaj Đakoma Pučinija. Zbog velikog interesovanja, opera je prezentovana dvaput, 7. i 9. juna, u Kolarčevoj zadužbini. Specifičnost ambijenta određuje ovu produkciju kao poluscensko izvođenje (kako su naveli organizatori). Složenost rediteljskog postupka (uključivanje scenografa, koreografa, pirotehničara, garderobera, kostimografa…), te broj interpretatora (gotovo 150 učesnika) govore drugačije.

Tehnička ograničenja koncertne dvorane, primećujemo, ne sprečavaju Aleksandra Nikolića da ponudi intenzivan operski doživljaj; štaviše, uspeva da pojača senzualnost ili tragiku pojedinih situacija. Svaki kutak sale postaje scena – čiji deo je i publika. Reditelj oživljava prostor u cilju kreiranja iskustva „koje nije pokušaj realnosti, već je stvarnije od realnosti“ (A. Nikolić). I doista, ponuđena je uzbudljiva slika, uvek koncipirana kroz nekoliko istovremenih audio-vizuelnih planova i mnoštvo (simboličnih) detalja ključnih za razumevanje Pučinijevog teksta. Nikolić naročito podvlači opčinjenost zapadnog čoveka egzotikom Dalekog istoka (kakva je vladala u vreme nastanka dela, a imamo utisak da se proteže do danas), potencira kulturalnu (i društvenu) polarizaciju Istoka i Zapada, odnosno napetosti i nesaglasja (čiji je Pučini bio britak kritičar).

Drugi i treći čin Madam Baterflaj nisu razdvajani pauzom. Iako se isprva činilo da takva odluka (više od osamdeset minuta muzike) može biti preglomazan zadatak za slušaoca, desilo se suprotno

Komplikovan i inspirativan zadatak imao je Gabriel Felc dirigujući (doslovno) u svim smerovima. Soliste (koji nisu na pozornici sve vreme) i orkestar besprekorno je usklađivao sa horom, baletskim umetnicima, statistima – a oni su bili u stalnom pokretu, na različitim pozicijama u dvorani. Iako orkestar nije u prvom planu, učešće ansambla formata Beogradske filharmonije daje izvođenju dimenziju koje uobičajeno nema (ili je sasvim retka) u tumačenjima kojima svedočimo u operskim kućama. Filharmoničari su ravnopravni sagovornici akterima priče, što svakako odgovara koncepciji operskog stila Pučinijevog zrelog perioda (koji dobija simfonijski zamah). Naglašavanje tipične kompozitorove emocionalnosti postignuto je lepo vođenim linijama, precizno realizovanim zvučnim prizorima: s jedne strane – suptilnim nijansiranjima, s druge – (kontrolisanom) bujnošću.

Madam Baterflaj foto Marko DJokovic 1

Zarina Abaeva je raskošan sopran fascinantne kondicije (pored ogromnih vokalnih zahteva, Ćo Ćo San je i najvećim delom trajanja dela prisutna na sceni), potpuno homogenog glasovnog opsega (bez čujnih registarskih prelaza). Eduardo Aladren, kao Pinkerton, snažan je i strastven; Mandla Mndebele (konzul Šarples) poseduje fini, zaobljen ton; Hjona Kim pleni u nevelikoj ulozi Suzuki; lepe role ostvarili su i domaći umetnici – Siniša Radin, Miloš Gašić, Marko Pantelić.

Drugi i treći čin Madam Baterflaj nisu razdvajani pauzom. Iako se isprva činilo da takva odluka (više od osamdeset minuta muzike) može biti preglomazan zadatak za slušaoca, desilo se suprotno. Neprekinuta gradacija dramskog toka (na čemu Nikolić pažljivo radi – postupnim usložnjavanjem scenske akcije), upravo nas usredsređuje na delo, uranja u svet Pučinijevih junaka.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

0 komentara
Poslednje izdanje