Gledam Nacionalnu geografiju i ima neka emisija koja se zove Dekade koje su nas stvorile. Ima epizoda o šezdesetima, sedamdesetima i tako dalje, ali tog dana su bile devedesete. Baš sam se bio naoštrio da vidim kako su nas to devedesete stvorile kad ja znam da su nas razorile. Još se naježim kad se samo pomenu devedesete. Hteo sam da vidim kako se Amerikanci sećaju našeg užasa. Ide emisija, počinje kako pada Berlinski zid i sve što je to značilo za ceo svet, ali o našem krvavom razlazu ni reči. Ne pominju rat u Jugoslaviji u svom prisećanju. Kod nas je, ako se sećate, devedesetih počeo da besni rat. U toj emisiji glavni akcenat je na ratu koji je buktao u Americi, ali je to bio kompjuterski rat.
Veliko rivalstvo između PC-a i Mekintoša, to jest između Bila Gejtsa i Stiva Džobsa. To je bio rat za tržište i primat, ali i sukob dve koncepcije. Mek je dizajnerski besprekorno spakovan, monitor je u stvari kućište i svi su tada bili različite boje. Čuvena je i priča o Džobsovoj zabrani dugmića na mišu, čovek nije voleo ni dozvoljavao dugmiće. Inženjeri i dizajneri u transu, ali su našli rešenja. PC je, sa druge strane, nudio da sami sklopite svoju mašinu koju pokreće čuveni Windows. Sklopite vaš personalni kompjuter, tako je glasila reklama. Ako se bavite grafikom, recimo, nabavite neku jaku grafičku karticu, ako se bavite muzikom onda zvučnu itd. U Singapuru sam video radnju veličine Beograđanke u kojoj se prodaju samo kućišta za PC. Ima ih u obliku ventilatora, u obliku neke nemani koja pušta dim iz nosa, ima sa sve akvarijumom sa ribicama.
Razumeo sam da je PC više za ljude koji se bave nekim specifičnim poslovima, a da je Mek za opštu upotrebu. Očekivalo se da će kreativnost i individualizacija mašine odneti prevagu. Personalizovani kompjuteri po meri korisnika zvuči pobednički ali je opšti utisak da je pobedio Mek, već polovinom devedesetih sve montaže i reklamne agencije su koristile Mek, pričalo se da je stabilniji sistem i da ne može da ga zarazi virus. To je tek bila novotarija. Virus za kompjuter?! Mora onda da ima i lek protiv. Ima naravno, ali za lovu.
Gledam tu emisiju i zameram sebi što se nisam više uključio u dolazak kompjutera, mogao sam da to nekako iskoristim, ipak je devedesetih bio početak a ja sam taman bio klinac-omladinac, a onda se setim da smo mi u našoj zemlji imali druga posla dok se svet baktao s kompjuterima. Strašna, strašnija i najstrašnija posla. Baš sam se nešto bio rastužio dok sam gledao tu emisiju. Na kraju mi je ostalo samo da citiram Đorđa Balaševića: J… devedesete.
Gledajući emisiju sećam se mog prvog susreta s kompjuterom. Učestvovao sam u jednoj dečjoj naučno-obrazovnoj emisiji kao klinac, a tema emisije je bila kompjuter. Lepo je to bilo vreme u kome si imao naučno-obrazovni program za decu i mlade. Ta redakcija više ne postoji, doduše ne postoji ni Radio-televizija Beograd. Kada sam došao na snimanje u čuvenu Abardarevu 1, reditelj mi je objasnio da treba da sedim i da igram igricu, a jedan profesor će nešto da priča. Ne moram da slušam predavanje, nego samo da se igram na kompjuteru. Snimali smo nekih četiri sata i onda sam dobio opravdanje za školu. Sve vreme je samo trebalo da se igram. Bio sam savršen, tako su mi rekli. Sad vam je možda jasnije kako sam se „navukao“ na posao glumca. (Pare za ništa i igrice for free.) Profesor je pričao baš mnogo i nisam ga pratio, ali sećam se jedne rečenice: „Trenutno na svetu ima preko dvadeset hiljada kompjutera.“ To mi je tad zvučalo kao strašno velik broj. Smešno, zar ne?
Sada u pet zgrada ima oko dvadeset hiljada kompjutera. Tada su to bili veliki IBM-ovi kompjuteri veličine dva frižidera, ali su, kako ja razumem, današnji obični digitroni jači i brži od njih. Nikad nisam zapravo video te stare kompove. Prvo što sam video je bila Atari konzola samo za igrice, tu na tom snimanju i pre toga kod naših kućnih prijatelja. Imali su male kertridže i crnu konzolu s dva džojstika. Od igrica je bio čuveni tenis, dve linije koje odbijaju loptu levo-desno i neki svemirski brod koji puca po mehaničkim kamilama. Parafraza zvezdanih ratova. Moj brat i ja smo bili oduševljeni. Naši drugari su bili pomalo umorni i zasićeni s te dve igrice. Nismo mogli da razumemo kako nekome može da dosadi nešto što je zanimljivo. Smatrali smo da su razmaženi.
Jedan čiča-gliša dodaje loptu drugom koji šutne i onda se čiča-gliša golman baci i odbrani ili bude šansa iz kornera. Kada padne gol, na ekranu se ispisuje GOOOOOOOOL! A čiča-gliše trče levo desno od sreće. Za razliku od slike, ton je bio realističan do perfekcije
Sledeće što sam video je bio ZX-Spektrum. Takozvani Sinkler. Bila je to relativno malena tastatura crne boje s duginim bojama sa strane. Taj kompjuter je imao naš komšija Neša. Imao je samo jednu igricu – fudbalskog menadžera. Prvi put viđeno. Puno podataka i tabela, vrlo rudamentarna grafika. Pred meč, Neša bi izabrao igrače i onda se gleda utakmica, ne cela nego samo šanse. Bude oko pet šansi po poluvremenu, a nekad svih pet budu za jedan tim, zavisi od snage timova. Grafika tih šansi je bila, bukvalno, jedan čiča-gliša dodaje drugom koji šutne i onda se čiča-gliša golman baci i odbrani ili bude šansa iz kornera. Kada padne gol, na ekranu se ispisuje GOOOOOOOOL! A čiča-gliše trče levo-desno od sreće. Za razliku od slike ton je bio realističan do perfekcije. Prava stadionska atmosfera, žamor, huk kad je šansa, zvonki zvuk stative ili prečke itd. Nas smo ponekad i desetorica dolazili kod Neše da se igramo. Prvo bismo dugo debatovali koju formaciju da stavi, a onda gledali šanse, navijali i sekirali se. Što se mene tiče, ja sam bio na utakmici, toliko je to bilo uzbudljivo.
Onda smo brat i ja dobili za neku novu godinu naš prvi kompjuter Komodor 64. Masivna braon tastatura sa kasetofonom. Čak smo dobili i dva džojstika. Sreća, sreća, radost! Igrice su bile na kasetama. Ubaciš kasetu i krene onaj čuveni zvuk, kao da neko pokušava da zubarskom burgijom obradi čelik. Na ekranu se pojave nekakve linije kao bar-kod, a mi s malim šrafcigerom okrećemo neki šrafić dok crte ne budu lepe i debele i tad tek počinje da se učitava. Oko pet minuta je trebalo da se učita igrica i neke bi radile, a neke ne. Svejedno, to je bila neverovatna promena. Jedna od većih hit igrica je bila One On One u kojoj su Lari Bird i Dr J igrali basket jedan protiv drugog. Nismo mi mnogo znali o NBA, ali smo znali za ovu dvojjcu. Vrlo realistična igrica za ono vreme. Svega je bilo tu, i šut za tri (u stvari za dva jer u basketu nema trojke), blokada, lažnjak, slobodna bacanja, faul, a najluđa stvar je bila kada neko nadljudski zakuca onda pukne staklo na košu. (Tada su table zaista bile od stakla.) Na teren izađe neka tetkica s usisivačem i pokupi srču dok gunđa. Igrač koji je razbio staklo se stidi u ćošku. Koliko sam jedva čekao da ja budem taj kome će tetkica da gunđa. Tada je ceo komšiluk dolazio kod nas. Nešin čiča-gliša fudbal je pao u zaborav.
Onda je u moj život ušao u PC. Neki 386. Nisam siguran da znam šta znače brojevi, ali kasnije je to raslo na 486 i onda čuveni pentijum (586) overklokovan na 100 mg herca… Pričam vam ovo, a ni sam ne znam šta znači, samo se sećam da sam ovo izgovarao sa neskrivenim ponosom kao da sam ja lično napravio taj kompjuter
Tih godina je postojala i emisija na radiju koju je vodio čuveni Zoran Modli, pa bi pustio neku igricu preko radija a mi bismo kod kuće snimali na kasetu i kasnije igrali tu novu igricu. Uvek sam razmišljao kako li to zvuči ljudima koji su se tek uključili, koji ne znaju da je to kompjuterski program, jer kao što rekoh, to zvuči kao bušilica za zube koja crkava. Verovatno su, nesrećnici, mrdali antenu i lupali radio. Tako se tad popravljalo skoro sve. Šakom odozgo ili otvorenom šakom sa strane. Na Komodoru 64 je moglo i da se programira. Programski jezik se zvao bejzik ili tako nekako. Postojala su dva časopisa o kompjuterima, koliko se sećam, i u njima je redovno bilo po nekoliko jednostavnih kodova. Recimo:
10. Print RADAR
20. Go to 10.
I onda bi se na celom ekranu ispisivalo RADAR. Moj se brat baš bio zainteresovao i smislio je jedan mali kviz za našeg drugara. Naravno, pošto je pretpostavljao njegove odgovore, kompjuter bi postavljao vrlo smislena pitanja s velikim poznavanjem našeg drugara. Naš drugar je bio u šoku kako ga kompjuter tako dobro poznaje? Onda je u moj život ušao u PC. Neki 386. Nisam siguran da znam šta znače brojevi, ali kasnije je to raslo na 486 i onda čuveni pentijum (586) overklokovan na 100 mg herca… Pričam vam ovo, a ni sam ne znam šta znači, samo se sećam da sam ovo izgovarao sa neskrivenim ponosom kao da sam ja lično napravio taj kompjuter. Istina je da sam sad mogao sam da montiram spotove i kratke filmove kod kuće. Mogao sam da pravim demo pesme u jednom programu koji se zvao FT-2. Koristio je DOS operativni sistem. Velika stvar. Počeo je i internet da biva sve bolji i prve društvene mreže. Razni čet-rumovi, prvi portali sa vestima. Neki My Space i Facebook. Slično kao PC i MC. My Space je bila društvena mreža u kojoj imaš svoju stranicu i biraš font, biraš boje i pozadine i slova. Kakve hoćeš slike i gde stoje itd. Vrlo kreativna stvar u kojoj imaš personalizovanu stranicu, ali je nenadano pobedio Facebook sa svojom uniformnošću. Daj mi plavu ili sivu i nemoj ja mnogo da se pitam. Ne vole zapravo ljudi da mnogo biraju. Tako bar tvrde trgovci, a to objašnjavaju time da se prodaju samo crni ili beli klaviri a da se roze, crveni ili šareni klaviri veoma slabo prodaju. Probali su i sa šarenim televizorima i neće. Kao i Mek kompjuteri, ili su beli ili srebrni, nema šareni. Svi imaju mek-laptopove koji mogu da montiraju dugometražne filmove ali ih koriste da na njima igraju Angry Birds.
Gledam tu emisiju i zameram sebi što se nisam više uključio u dolazak kompjutera, mogao sam da to nekako iskoristim, ipak je devedesetih bio početak a ja sam taman bio klinac-omladinac, a onda se setim da smo mi u našoj zemlji imali druga posla dok se svet baktao s kompjuterima. Strašna, strašnija i najstrašnija posla. Baš sam se nešto bio rastužio dok sam gledao tu emisiju. Na kraju mi je ostalo samo da citiram Đorđa Balaševića: J… devedesete.
