Iz kolekcije slika sa buvljih pijaca Eve Vuckovic foto Eva Vuckovic
Iz kolekcije slika sa buvljih pijaca Eve Vučković Foto: Eva Vučković
Kolekcionarstvo umetničkih dela u Srbiji

Atak na muzeološki sistem

Izdanje 3
0

Logika privatnih kolekcionara često odudara od muzeološke politike, te se pitamo kako opstaje čitav taj univerzum, nezanimljiv državi

Pitanje kolekcionarstva uglavnom je pitanje ljubavi i strasti, a često i dubokog uverenja kolekcionara da sakupljanjem slika, skulptura, instalacija… štite umetnost od zaborava, a posebno onu koja nije predmet interesovanja institucija. Stoga nije čudno da se dela za izložbe najvišeg ranga pozajmljuju iz privatnih zbirki, kako bi se data tema ili epoha zaokružile.

Nadilazeći impliciran pogled na kupovinu umetnina kao vid dobre investicije, savremeno kolekcionarstvo se umnožilo, razgranalo i, shodno opštem društvenom trendu traženja i otkrivanja posebnih identiteta, iznedrilo niz fenomena koji zaslužuju širu pažnju kao rani simptomi nekih budućih trendova. Šarolikost pristupa formiranju zbirki Radar predstavlja kroz tri primera doprinosa vitalnosti scene što odoleva raznim izazovima, na čelu sa manjkom kapaciteta državnih ustanova da isprate sve umetničke pojave. Prvi je Muzej u senci, istoričara umetnosti, kustosa i kolekcionara Slavka Timotijevića, čija zbirka „reprezentuje onaj trend postkonceptualne umetnosti koji je dugo bio zanemarivan u javnim akvizicijama“.

Timotijević je imao mnogo sreće na početku svoje karijere, kao svedok puštanja u pogon Studentskog kulturnog centra u Beogradu, te davne 1971. godine. „U tom najveličanstvenijem trenutku naše umetničke scene, a to je danas svetski priznat utisak, kada je stvoren ’novi kosmos’, rođena je, na iskustvima konceptualne umetnosti – Nova umetnička praksa. Nju smo živeli dvadesetčetvoročasovno, u najrazličitijim umetničkim formama i medijima“, on objašnjava. Od posmatrača, vrlo je brzo postao aktivni učesnik tih revolucionarnih promena, kao asistent Jasne Tijardović, osnivačice i kustoskinje Male galerija SKC-a, docnije nazvane Srećna.

IMG 0775
Foto: Goran Despotovski

Prvo prikazivanje Muzeja u senci Slavka Timotijevića u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

SKC je bio inkubator savremene umetnosti u kome su stvorene buduće zvezde svetske scene – Marina Abramović, Raša Todosijević, Neša Paripović, Era Milivojević, Zoran Popović, Gergelj Urkom, kao i oni manje poznati ali takođe vredni umetnici, Timotijević podseća. Ali, SKC je bio i domaćin mnogim svetskim stvaraocima iz svih vrsta umetnosti, od filma do muzike, pa je ovde recimo gostovao i Frensis Ford Kopola, što je manje poznato širokoj publici.

Ta posebna atmosfera multimedijalnosti podstakla je našeg sagovornika da se s jedne strane okrene izdavaštvu, a sa druge – prikupljanju „’bezvrednih’ papira i papirića“, nusprodukata konceptualnih događaja. „Etički je bilo da ako ti primaš neku platu a još nisi zasnovao porodicu, deo te plate podeliš s umetnicima koji ne primaju ništa“, Timotijević opisuje kako su nabavljeni prvi radovi za budući Muzej u senci, unikatan po svojoj koncepciji.

To vreme progresivne misli, izrodilo je i prvi Antimuzej na svetu Vladimira Dodiga Trokuta, deklarisanog hrvatskog anarhiste, čija je zaostavština nakon njegove smrti 2018. završila na odlagalištu krupnog otpada. Na istoj sakupljačkoj liniji bio je i Dimitrije Bašičević Mangelos, zapravo autor antimuzejskog manifesta koji je bio prvi atak na muzeološki sistem.

Ne stoji slučajno na gromadnom kamenu ispred Muzeja Macura u Novim Banovcima izjava vlasnika – mom narodu. Dakle, Vladimir Macura nudi putokaz – privatni muzej i veoma radikalan umetnički sadržaj

„Međutim, za mene je bila presudna postavka Raše Todosijevića Slafflage, sa izloženim živim šaranima u Galeriji SKC-a 1978, kao prekretnica u razumevanju i skupljanju artefakata, te početak sumnje u aktuelnu muzeologiju i politiku muzeja. Naime, iako je na izložbi bilo nekoliko kustosa beogradskog MSU, koji su mogli da reaguju da se rad nekako konzervira i sačuva, desilo se, iz jasnih prirodnih zakona raspadanja biomaterije, da su dela završila na đubrištu, na radost mačaka. Tada mi je postalo jasno da se muzeologija mora menjati, da se moraju razvijati novi refleksi u kontekstu scene koja operiše najrazličitijim materijalima, te da će uloga fotografije, dokumentacije, arhiva, konzervacije i restauracije postati veoma važna u jednom sasvim novom smisaonom sklopu“, kaže Timotijević.

Tako je zapravo inicijalno nastao Muzej u senci, da bi tek 2008. on bio predstavljen javnosti postavkom na dva nivoa u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Listajući katalog izložbe, jasno je da je Timotijević primenio novu metodologiju, jer radove nije ređao hronološki, po godinama nastanka i decenijskoj periodizaciji, niti po stilskoj pripadnosti, već po „linijama kapilarnih tokova senzibiliteta“.

Inovativnost u pristupu kolekcionarstvu već je bio razradio, pišući i uređujući časopis Art Fama, gde je insistirao da se „kroz jasno i javno isticanje vrednosti savremene postkonceptualne umetnosti, prepozna karakter novog toka i identiteta scene, pa i jednog naroda“.

„Ne stoji slučajno, stoga, na gromadnom kamenu ispred Muzeja Macura u Novim Banovcima izjava vlasnika – mom narodu. Dakle Vladimir Macura nudi putokaz – privatni muzej i veoma radikalan umetnički sadržaj“, ističe Timotijević.

Uporno zalaganje za značaj kolekcionarstva kao „dinamične veze između privatnog, javnog, ekonomskog i političkog sektora“, rezultiralo je brojnim predstavljanjima kako privatnih tako i korporativnih kolekcija, ali tek početkom novog milenijuma. Od sad već mnoštva izvandržavnih zbirki, Timotijević izdvaja kolekciju Erste banke kao „svakako najznačajniju“.

Beograd 01.03.2024 Ljudmila Stratimirovic, eksponati koje su naparavili osudjenici, zavisnici od opojnih droga, alkohola foto Vesna Lalic/Radar
Ljudmila Stratimirovič Foto Vesna Lalic/Radar

Razlozi zašto postoji Muzej u senci kao kontrapunkt zvaničnoj muzejskoj politici, zajedno sa „grozdovima“ sakupljenih dela i dokumentacijom, biće predstavljeni uskoro na sajtu muzeja. Tu će i ostati, „sve dok se država ne odluči da umesto rušenja krene u stvaranje novih institucija, i dok ne dozvoli da se brojne napuštene zgrade iskoriste za vitalne društvene inicijative“.

Dotle, na zemunskoj obali Dunava, skriva se kolekcija Ljudmile Stratimirović, scenografkinje, ali i inicijatorke i umetničke direktorke alternativnog Kulturnog centra Grad. Okosnica te zbirke su radovi, a uglavnom slike psihijatrijskih pacijenata Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu. Na njima svaka duševna bol autora pronalazi svoj izlaz, ventilira ga i ostavlja trag.

Posmatraču začudnih zečeva, raznih varijanti Mona Lize, religioznih prizora i onih pocepanih na haos i rajski mir, krv postaje uzburkana kada ih sagledava. A zar to nije suština arta?

„Oduvek me je zanimala naivna umetnost, ili, drugačije rečeno – art brut, kojim se ispoljava nezadrživa potreba autora da se izrazi kroz kreativni proces i nadvlada psihički haos, bez obzira na tehniku koju koristi, temu ili format rada“, kaže Stratimirović. Ta „istinska kreativnost“ sadržana je u slikama, intarzijama, kolažima, skulpturama…, koje je počela da sakuplja početkom ovog veka sticajem profesionalnih okolnosti.

Iz kolekcije slika sa buvljih pijaca Eve Vuckovic 02 foto Eva Vuckovic
Iz kolekcije slika sa buvljih pijaca Eve Vučković Foto: Eva Vučković

Naime, na poziv stručnog osoblja psihijatrijske bolnice Centralnog zatvora, krenula je da sarađuje sa tom ustanovom, sve više uviđajući značaj okupaciono-radnih terapija za jačanje samosvesti korisnika. „I sami zaposleni zatekli su me posvećenošću bolesnicima, često nadmašujući opis svojih dužnosti“, ona zapaža.

Na njoj je bilo da organizuje izložbe produkata terapije koje je malo ko percipirao kao umetnička dela. Medija je ipak uvek bilo mnoštvo na tim postavkama, a posebno ako su se poklapale sa izborima, što nije bilo važno za brojnu publiku, dirnutu zatečenim prizorima. Bila je to lepa slika neke brižne Srbije.

Međutim, sudbina radova nakon izlaganja bila je prilično izvesna, usled nedostatka uslova za njihovo čuvanje pri datoj ustanovi, te ih je Stratimirović spasila od bacanja ili propadanja. Vremenom, kroz razgovor sa osobljem, naučila je da prepozna dijagnoze autora, dok je instinkt za kvalitet dela već uveliko bio izgrađen, s obzirom na poziciju u KC Grad. Poneke od eksponata odnele su i artu sklone medicinske sestre, psihološkinje, ali više kao uspomenu no začetak kolekcije, kako je Stratimirović doživela to što je sama otrgla od nestajanja.

Strast naše sagovornice se proširila i na druga dela neškolovanih umetnika, budući da njen cilj nije bio prikupljanje proverenih vrednosti, već onog što je „radi iznutra“. Premda svoju zbirku ne posmatra kao sigurnu investiciju, Stratimirović bi želela da se poveže sa sebi sličnima, te da zajedno utiču na globalno prepoznavanje art bruta kao neospornog faktora u složenom umetničkom univerzumu.

Taj svet lepote, metaforičkih i direktnih poruka, unutrašnjih tenzija i njihovih raspleta, može se naći i na buvljim pijacama, kako zapaža Eva Vučković, novinarka i kolekcionarka. Nju je do potonjeg statusa doveo puki slučaj, uz ljubav prema umetnosti.

Posmatraču začudnih zečeva, raznih varijanti Mona Lize, religioznih prizora i onih pocepanih na haos i rajski mir, krv postaje uzburkana kada ih sagledava. A zar to nije suština arta?

„Sad već prilično davno, dobila sam od prijateljice akvarel s motivom Struge, uz obrazloženje da ću ja umeti da ga cenim i čuvam. Tek mnogo kasnije ispostavilo se da je autor rada bio bivši prijateljičin partner na koga je novi bio ljubomoran, želeći da sliku uništi“, Vučković opisuje svoju prvu akciju spasavanja.

Slici su se vremenom pridružili radovi kupljeni po belom svetu, birani po kriterijumu ličnog sviđanja, ali i gabarita – ne većeg od putnog kofera. Nalazišta blaga bile su i garažne rasprodaje, kao i okolina kontejnera, gde su bili odlagani kućni viškovi. „Ako se radilo o uljanim slikama, prljavštinu sam mogla da uklonim i pod mlazem tuša“, kaže naša treća sagovornica, primećujući da su dobra izvorišta i beogradske pijace, a Kalenić posebno.

Tu je ona izbrusila veštinu cenkanja, pogodnu da sazna štošta o bekgraundu izabranog rada. „Često sam se pitala da li trgovci te neobične priče smišljaju u odnosu na kupca, ili već imaju spremne cirkularne izjave“, smeje se Vučković. Upravo argumenti prodavaca, usmereni na nastojanje da „robu“ što profitabilnije „utrape“, nju su nagnali da svoje primarno zanimanje stavi u službu inventarisanja kolekcije. Tako je nastala (buduća) knjiga sa često zanimljivijim opisima okolnosti nastanka i date transakcije, no što su sami radovi, kako bi često spočitavali prijatelji Eve Vučković.

Gotovac Sven Stilinovic i Ekipa za akciju i anonimnu atrakciju
Foto: Goran Despotovski

Nije se ona oslanjala samo na svoju procenu, niti na sud nedovoljno upućene okoline, tražeći stručno mišljenje kustosa. Tako se nekad pokazalo da je njen „ulov“ zlata vredan, a drugi put da je od rada – vredniji ram, a da to njen polet nije stišalo. Štaviše, ona se „vizionarski specijalizovala“ okrećući se budućim doktorima umetnosti, čija titula ne garantuje oficijelni uspeh.

„Ponekad, dok posmatram neko od ovih dela, uz misao ’kako je spektakularno’, dobijam želju da svoju zbirku prikažem javnosti. Onda ta želja prođe, do sledeće prilike“, ona priznaje, potpuno svesna da bi je takav čin stajao i vremena i para, s obzirom na već navedene sužene mogućnosti institucija.

Nedovoljno prepoznate kao javno dobro, privatne kolekcije umetničkih dela interno se smatraju značajnim ako zadovoljavaju sledeći kriterijum: one treba da su kompaktne, smislene, da sakupljena dela budu u logičnoj vezi i sinhrona sa pogledom na svet i stavovima vlasnika, te da zrače duhom vremena, kako definiše Timotijević.

Ostalo će se, valjda, korak po korak izgurati, na pogon entuzijazma kolekcionara i dalekovidijih predstavnika institucija, kako ostaje da se nadamo. Inače će ceo jedan svet nestati, zbog nebrige, indolencije i kratke pameti države.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

0 komentara
Poslednje izdanje
Aleksandar Vučić
| Ekonomija | 45

David Koperfild sa Andrićevog venca

Uz realni rast od samo dva i po odsto, vlast u Srbiji uspela je prošle godine da bruto domaći proizvod Srbije poveća sa 60,4 na 69,5 milijardi evra ili za više od 15 procenata. I tu neće stati, jer su i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavili da će već 2027. […]

Veštačka inteligencija AI
| Kultura | 10

Čovečanstvo ulazi u novo doba

Revolucija artificijelne inteligencije se ubrzava i ona postaje jedna od najvećih prekretnica u istoriji. Revolucije koje su temeljno izmijenile čovječanstvo bile su do sada Gutenbergov izum štamparije; Edisonova sijalica i Teslina naizmjenična struja, i Turingova mašina (kompjuter) i „Turingov test“ (ispitivanje da li mašina može simulirati ljudsku inteligenciju). To su revolucije koje su promijenile paradigmu […]

Društvene mreže
| Mišljenja | 1

Doomscrolling – kada ekran nema kraj

Aktivnost bez jasnog vremenskog trajanja, polupasivno gledanje u ekran dok na njemu nižemo stranice i stranice sadržaja, iako oduvek prisutna, doživela je svoju mutaciju u zloćudniju formu tokom COVID pandemije. Tako je dumskroling bio izazvan besomučnom potragom za pouzdanim i preciznim informacijama o virusu, broju slučajeva, simptomima, lečenju, vakcinaciji… A sa beskonačno mnogo izvora vesti […]

glasanje, izbori, izborna mesta, izbori 2023
| Mišljenja | 40

I dalje ćute vlasnici „pristojnih potpisa“

Po mišljenju mnogih, upravo je „2.000 pristojnih“ svojim imenima podržalo sve ono iza čega pošten čovek javno ne sme stati: ponižene i privatizovane institucije, višegodišnji medijski mrak, javno satanizovanje novinara i političkih neistomišljenika, progon uzbunjivača, kriminal u sprezi sa strukturama vlasti, skrivanje ubica iz kosovskog kafića „Panda“, zatvaranje sremskih obdaništa za decu opozicionara, nezakonito rušenje […]