Milenko Strbac Foto Filmski centar Srbije 683x1024 copy
Milenko Štrbac Foto: Filmski centar Srbije
Retrospektiva

Milenko Štrbac, do srži od kostiju

0

Milenko Štrbac kameru zove „radoznalom mašinom“ i svojom poetikom utire put autorima crnog talasa koji će jugoslovensku kinematografiju za samo par godina učiniti jednom od najvažnijih na svetu

Sve se iz korena promenilo kada su početkom šezdesetih godina prošlog veka filmske kamere i oprema za zvuk postale manje i praktičnije. Kada se s kamerom u ruci konačno moglo hodati, trčati, ulaziti u kuće i stanove ljudi. Pokret cinema verite (film istina), nastao u Francuskoj na idealima Dzige Vertova, genijalnog avangardnog sovjetskog umetnika iz dvadesetih godina, duguje ovoj tehnološkoj činjenici svoj nastanak.

Ali staviti film i istinu u jednu sintagmu od samog početka bio je paradoks. Nije dovoljno ispred kamere zabeležiti neki događaj i smatrati ga ultimativnom istinom. Film nije istina i sve ono što se dešava ispred kamere samo je autorska interpretacija stvarnosti. Zbog toga je film umetnost. Da je drugačije film bi bio zbirka kadrova snimljenih nadzornim kamerama. Zar najbolji dokaz za to nije društvo u kome živimo? Nikada nije bilo više kamera i zapisa stvarnosti, a svi smo već neko vreme zaglavljeni u epohi postistine.

I dok Lola peva Moj Beograd srce ima, taj grad 1963. izgleda iznenađujuće moderno i evropski. Stambeni blokovi koji se grade nagoveštaju početak epohe brutalizma, fasade su blistavo nove i bez grafita, žene su obučene po evropskoj modi, a svaki muškarac liči na Marčela Mastrojanija

O razlici između stvarnosti i istine govori eksperiment Žana Ruša, etnografa, koji je kao svoj alat jako dobro znao da iskoristi nove tehnološke mogućnosti filmske kamere. Njemu se u tom fantastičnom izazovu pridružio sociolog Edgar Moren. Oslobođena kamera je prvi put njih vodila ulicama Pariza.

Dogodilo se jednog leta (1960) je film koji počinje anketom na ulicama Pariza. Iz naše gledalačke perspektive zatrpane anketama i slučajnim uzorcima javnog mnjenja, pitanje prolaznicima je krajnje banalno: „Da li ste srećni?“ Ali ovo pitanje zvuči sasvim drugačije kada ga u Parizu postavljate ljudima samo petnaest godina nakon Drugog svetskog rata.

Još uvek odzvanjaju rečenice Teodora Adorna s početka pedesetih: „Pisati pesme posle Aušvica, to je varvarski“. Pod teretom tog iskaza autori na pariskim ulicama postavljaju „nepristojna“ pitanja o sreći. Rušova i Morenova avantura tokom nastanka filma prerasta ambicije jednog eksperimenta. Taj film postaje važna filozofska diskusija o pojmu istine u dokumentarnom filmu. Ova diskusija traje do današnjih dana, ali onaj ko ju je započeo zasluženo ima najvažnije mesto u istoriji filma.

Zbog toga je tog leta 1960. važno da je filmska kamera konačno laka i pokretna, a prozaično pitanje iz ankete „Da li ste srećni?“ postaje najvažnija pitanje koje je ikada postavljeno u jednom dokumentarnom filmu.

U Jugoslaviji to intuitivno osećaju prvi dokumentaristi, oni koji su iz partizanskih uniforma stali da ispred kamere beleže cinema verite mlade socijalističke države. Jedan od tih autora je Milenko Štrbac koji će samo tri godine kasnije režirati domaći verziju filma Dogodilo se jednog leta. Svom filmu daće naziv Kiše zemlje moje (1963), što će do dana današnjeg ostati jedan od najlepših naslova naše kinematografije.

Na početku filma Štrbac i njegova ekipa kombijem kreću da istražuju šta se dogodilo s glavnim junacima filmova koje su snimali prethodne decenije.

osam ipo copy
Film Osam i po Foto: Printscreen

Uvodni kadrovi glavnog grada praćeni su glasom Lole Novaković.

I dok Lola peva Moj Beograd srce ima, taj grad 1963. izgleda iznenađujuće moderno i evropski. Stambeni blokovi koji se grade nagoveštavaju početak epohe brutalizma, fasade su blistavo nove i bez grafita, žene su obučene po evropskoj modi, a svaki muškarac liči na Marčela Mastrojanija iz Felinijevog Osam i po (1963).

Režirao je preko trideset dokumentarnih i četiri igrana filma, ali je vrlo rano, već početkom osamdesetih, prestao da snima. Prijatelji i kolege ga pamte kao toplog, principijelnog, pomalo tvrdoglavog ali izuzetnog čoveka. Kao estetičkog i moralnog repera jedne epohe

A onda se ekipa u kombiju Dunav filma zakotrlja ka istoku i jugu Srbije i počinje dragoceni road-movie jugoslovenske kinematografije.

Devojka iz Homolja više ne pada u ritualni trans o čemu je govorio film koji je snimio pre deset godina. Ona je sada promoter vakcinacije. Nova država se trudi da raskine sa praznoverjem, vračarama i ritualima vlaške magije, u čiju moć ljudi još uvek veruju.

Industrijalizacija je ubrzana, škola koja je imala 70 učenika zahvaljujući rudniku koji je otvoren sada ima 700.

Ćerka rudara iz Zvečana iz filma U srcu Kosmeta (1954), koja se rodila tokom snimanja, sada ima deset godina, a „Mitrovica koja nije imala nijednu ulicu, promenila je svoje lice“.

Kosmet diše jednom dušom i „više nije bitno ko je koje nacije“. Opismenjavanje stanovništva je veliki državni projekat.

Poljoprivrednik sa Zlatibora, junak filma od pre decenije, doživeo je nesreću i ostao potpuni invalid. U borbi za opstanak njegovi sinovi su morali da odrastu pre vremena.

Kamera krstari krajevima u kojima još uvek ima ljudi koji nisu nikada u životu videli automobil i gde su tuberkuloza i alkoholizam deo svakodnevice. Štrbac ne izgovara pitanje „Da li ste srećni?“ iz slavnog francuskog filma, ali on traga za srećom i istinom baš kao i Ruš i Moren na ulicama Pariza. Jedan odgovor iz filma na nepostavljeno pitanje krajnje je simptomatičan: „Vama je do slikanje, a nama do kukanje…“

Milenko Štrbac kameru zove „radoznalom mašinom“ i svojom poetikom utire put autorima crnog talasa koji će jugoslovensku kinematografiju za samo par godina učiniti jednom od najvažnijih na svetu. U nepravednim istorijama filma, a još više u selektivnim sećanjima kritike, nenametljivi autor „koji se najbolje oseća na terenu i voli život u svom izvornom izdanju“ ostao je do dana današnjeg potcenjen i zaboravljen. Bio je dovoljno star da poput mnogih mislećih ljudi, među kojima je bio i njegov prijatelj književnik Dragoslav Mihailović, proživi pakao Golog otoka. Razlog je samo što je u nevreme sarađivao sa sjajnom ruskom montažerkom Olgom Žuhovom. Štrbac neće imati nikakav dokaz da je skoro dve godine robijao na ozloglašenom ostrvu. Ostaće mu jedino požutela potvrda Uprave rudnika lignita u Kreki „kojom se potvrđuje da je drug Štrbac Milenko bio na dobrovoljnom radu u rudniku od 1. decembra 1949. do 1. marta 1950“.

Strast prema filmu ga ne napušta iako živi u potpunoj nemaštini. Malo preostalih prijatelja, među kojima je profesor Vlada Petrić, pristaju da objavljuju njegove tekstove o filmu pod svojim imenom

Strast prema filmu ga ne napušta iako živi u potpunoj nemaštini. Malo preostalih prijatelja, među kojima je profesor Vlada Petrić, pristaju da objavljuju njegove tekstove o filmu pod svojim imenom.

Leptirica 1973 copy
Film Leptirica Foto: Printscreen

Potrebno je biti „čovek posebnog kova“ da posle ovakve epizode s još većim entuzijazmom sačekaš mukotrpnu rehabilitaciju i nastaviš da se baviš režijom.

Režirao je preko trideset dokumentarnih i četiri igrana filma, ali je vrlo rano, već početkom osamdesetih, prestao da snima. Prijatelji i kolege ga pamte kao toplog, principijelnog, pomalo tvrdoglavog ali izuzetnog čoveka. Kao estetičkog i moralnog repera jedne epohe.

Kada pitate ljude iz moje generacije koji film pamte kao svoju prvu veliku traumu iz detinjstva, većina navodi prvi srpski horor Leptirica (1973) Đorđa Kadijevića kao najveći strah koga se sećaju. Meni jeza i dalje prolazi kroz kosti zbog kadrova igranog filma Milenka Štrpca Prozvan je i V/3 (1962) posvećenog mučeničkom stradanju đaka u Kragujevcu koji je na televiziji repriziran svakog 21. oktobra.

Prozvan je i V3 1962 copy
Film Prozvan je i V/3 Foto: Printscreen

Danas, kada svi znaju za tematiku filma Čuvari formule (2023) Dragana Bjelogrlića, tužno je da se malo ko uopšte setio dokumentarca Milenka Štrpca Do srži od kostiju (1960) o kome je kritika pisala kao o „filmu o ljudskoj solidarnosti tako dirljivo izraženoj u spremnosti nekolicine Francuza da pomognu nekolicini Jugoslovena, u kojima su u prvom redu videli ljude u nesreći i zbog kojih su rizikovali život“.

Potrebno je biti „čovek posebnog kova“ da posle ovakve epizode s još većim entuzijazmom sačekaš mukotrpnu rehabilitaciju i nastaviš da se baviš režijom

Film u Kanu, u godini u kojoj žiriju predsedava Žan Kokto, dobija Specijalnu diplomu. Štrbac je te godine na svečanoj ceremoniji u prvom redu sa Felinijem, Bergmanom i Žanom Moro.

*Ovaj i još neke druge filmove publika će imati prilike da vidi na Svečanoj retrospektivi povodom dvadeset godina od smrti Milenka Štrpca. Projekcija je u okviru 71. Martovskog festivala u sali „Dušan Makavajev“ Jugoslovenske kinoteke, Uzun Mirkova 1.

Početak je 28. marta u 20.30 h. Uvodnu reč imaće prijatelji, poštovaoci i istoričari filma.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

0 komentara
Poslednje izdanje
Aleksandar Vučić
| Ekonomija | 45

David Koperfild sa Andrićevog venca

Uz realni rast od samo dva i po odsto, vlast u Srbiji uspela je prošle godine da bruto domaći proizvod Srbije poveća sa 60,4 na 69,5 milijardi evra ili za više od 15 procenata. I tu neće stati, jer su i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali najavili da će već 2027. […]

Veštačka inteligencija AI
| Kultura | 10

Čovečanstvo ulazi u novo doba

Revolucija artificijelne inteligencije se ubrzava i ona postaje jedna od najvećih prekretnica u istoriji. Revolucije koje su temeljno izmijenile čovječanstvo bile su do sada Gutenbergov izum štamparije; Edisonova sijalica i Teslina naizmjenična struja, i Turingova mašina (kompjuter) i „Turingov test“ (ispitivanje da li mašina može simulirati ljudsku inteligenciju). To su revolucije koje su promijenile paradigmu […]

Društvene mreže
| Mišljenja | 1

Doomscrolling – kada ekran nema kraj

Aktivnost bez jasnog vremenskog trajanja, polupasivno gledanje u ekran dok na njemu nižemo stranice i stranice sadržaja, iako oduvek prisutna, doživela je svoju mutaciju u zloćudniju formu tokom COVID pandemije. Tako je dumskroling bio izazvan besomučnom potragom za pouzdanim i preciznim informacijama o virusu, broju slučajeva, simptomima, lečenju, vakcinaciji… A sa beskonačno mnogo izvora vesti […]

glasanje, izbori, izborna mesta, izbori 2023
| Mišljenja | 40

I dalje ćute vlasnici „pristojnih potpisa“

Po mišljenju mnogih, upravo je „2.000 pristojnih“ svojim imenima podržalo sve ono iza čega pošten čovek javno ne sme stati: ponižene i privatizovane institucije, višegodišnji medijski mrak, javno satanizovanje novinara i političkih neistomišljenika, progon uzbunjivača, kriminal u sprezi sa strukturama vlasti, skrivanje ubica iz kosovskog kafića „Panda“, zatvaranje sremskih obdaništa za decu opozicionara, nezakonito rušenje […]