U trenutku kad Ministarstvo kulture ulazi u četvrti mesec od krajnjeg roka za objavljivanja rezultata konkursa za podršku produkciji iz oblasti vizuelne umetnosti, u Nišu je organizovana konferencija Kulturni neksus: Zajedničko oblikovanje budućnosti. Njome je podvučena crta nakon prve faze sprovođenja inicijative Kultura za demokratiju koju podržava Vlada Švajcarske kroz angažman Švajcarske agencije za razvoj i saradnju, a implementra je Hartefakt Fond.
Kroz sesije panel diskusija u Nišu su razmatrana ključna pitanja ovdašnje nezavisne scene, nehotice kristališući razlike između tretmana kulture od strane domaćeg organa državne uprave i vlade strane države. Prva je već navedena, i ide Švajcarcima u korist, odnoseći se na efikasnost pružanja pomoći srpskim umetnicima i radnicima u kulturi, kao i evaluaciji preduzetih koraka, za šta naše Ministarstvo čini se nema ni vremena ni interesa.
I sama konkursna alatka za podsticaj kulturnog razvoja drugačije se koristi, pa dok švajcarska inicijativa skupa sa Hartefaktom sve aplikacije podrobno razmatra još tokom procedure, komentarišući slabe tačke, domaćim komisijama kao da nije cilj da aplikanti išta nauče. Jer, u obrazloženjima odbijenica po završetku konkursa, kad više nema povratka, rendom se kopiraju unapred smišljene zamerke, iz čega baš ništa ne može da se zaključ ni o falinkama, ni o preporučljivom pravcu poboljšanja.
Stručna komisija u švajcarskom slučaju neretko razmatra i projekte koji su preliminarnom procenom odbačeni, da im nešto vredno slučajno ne bi promaklo, kako objašnjava Nevena Negojević iz Hartefakta. Naše ministarstvo s druge strane dozvoljava da sve vredno propadne, traćeći mesece života i rada domaćih stvaralaca i puštajući da prava, odozgo neizrežirana kultura i dalje tavori.
Takođe, kod Švajcaraca prođu imaju samo udruženja sa ozbiljnom namerom da doprinesu društvenom napretku. Tzv. grantijeri dobijaju finansijsku potporu na osnovu različitih kriterijuma koji su u skladu sa programskom linijom finansiranja, uz nastojanje da se pokriju sve kulturne i geografske oblasti.
Kod nas su u istom bubnju i galerije sa redovnim programima, i udruženja što faktički obavljaju državni posao, i oni koji zapravo rade za vladajuću stranku. I samo treći imaju mogućnost da se pokriju, dok se ostalima udeljuje sića, nedovoljna za sve projektne il’ programske aktivnosti, a kamoli honorare organizatora i učesnika.
Naše ministarstvo dozvoljava da sve vredno propadne, traćeći mesece života i rada domaćih stvaralaca i puštajući da prava, odozgo neizrežirana kultura i dalje tavori
Možda i ključni opozit jeste svest Švajcaraca da je „kultura važna, ne samo kao objekat uživanja, već i kao sredstvo za transformaciju društva“, što šef razvojne saradnje Ambasade Švajcarske u Srbiji Ričard Koli smatra privilegijom, ali i obavezom (neksusom) najuzvišenije sfere ljudskog delanja. Nama je kultura poslednja rupa na svirali, osim ako ne tuli desničarske tonove i busa se u grudi u slavu nacionalizma. A upravo ovo kontrira napretku demokratije.
Kako namera švajcarskog finansijera nije bila ukazivanje na sve te distinkcije, već razmena iskustava dobitnika grantova, opisaćemo krajnje podsticajnu atmosferu u Nišu. Razgovori su se vodili oslobođeni pritisaka, uz ogromnu želju prisutnih da se što temeljnije predstave. Kako je fokus polemike bio na uključivanju mladih u kulturna zbivanja, kao i večito marginalizovanih žena, izneta su originalna rešenja za podjednako autentične lokalne probleme.
Tako smo saznali da je Seoski kulturni centar Markovac organizovao neformalni kurs francuskog jezika, gde su predavači bili vremešni povratnici iz pečalbe u Francuskoj, a polaznici omladinci iz sedišta udruženja – naselja kod Velike Plane iz naziva udruge. Na taj način je uspešno prevaziđeno pitanje reintegracije, kojim se država naprosto ne bavi.
Udruženje Budi iz Pančeva pozabavilo se mentalnim zdravljem, putujući po jugu Srbije sa predstavom „Na litici“ u režiji Zorana Zarubice, i uz pratnju psihološkinje Maje Vukašinović Ševar iz organizacije Psihološko jezgro Centar. Nakon svakog izvođenja mladi su otvarali dušu ekspertkinji, za šta inače nemaju prilike u redovnim okolnostima, pa se avet depresije širi Srbijom.
Ni za proklamovanu inkluziju nema mesta, sudeći po iskustvu AKC Gnezdo iz Kruševca. Usmereno na rad sa mladima, ali i decom sa autizmom, udruženje je svoja stremljenja spojilo komadom „Krila“ autorke Jovane Đorić. Predstavom su zapravo umetnički sublimisane ispovesti majki mališana sa pomenutim, a rastućim poremećajem.
„Komad smo izvodili po mnogim omladinskim kulturnim centrima, ali kad god bismo hteli da nastupamo u školama, nailazili smo na nesavladive prepreke: rukovodioci školskih ustanova upućivali su nas na Ministarstvo prosvete, a odatle vraćali na prvu adresu, navodno zbog autonomije škola“, objašnjava Kaća Dimitrijević iz Gnezda.
Mladima fali društveno-političkog obrazovanja koje bi ih lišilo straha od direktnijeg angažmana, kako primećuje Minja Bogavac. Još ako im prilepe etiketu stranih plaćenika, kao dobitnicima inostranih grantova, ostaće žigosani u svojoj sredini. Isto važi i za one koji se pojavljuju u „izdajničkim“ glasilima poput Nove S i N1, popularišući svoje projekte
Nije lako ni saznati šta je ono što mlade stvarno zanima. Odgovor na to pitanje oni obično prilagođavaju pretpostavljenim narativima, pa tek kasnije otkriju pravi predmet svog interesovanja, odakle se razvijaju prave priče, kako zapaža Predrag Stamenković iz Ulične galerije Mezanin iz Niša. Da li to onda znači da je volja mladih u Srbiji sasvim potisnuta i/ili izmanipulisana?
I da nije, mladima fali društveno-političkog obrazovanja koje bi ih lišilo straha od direktnijeg angažmana, kako primećuje Minja Bogavac iz beogradskog Reflektor teatra. Još ako im prilepe etiketu stranih plaćenika, kao dobitnicima inostranih grantova, ostaće žigosani u svojoj sredini. Isto važi i za one koji se pojavljuju u „izdajničkim“ glasilima poput Nove S i N1, popularišući svoje projekte. Pa kako onda dopreti do saradnika, ali i do publike?
Nije sve u kvantitetu, jer kvalitet ostavlja dublji i dugotrajniji trag, zaključeno je u Nišu. Dokaz ovoj tvrdnji jeste recimo radionica horskog aktivizma „NIŠta ni hor“, iz okvira Festivala reciklažne i cirkularne umetnosti „CirleArt” u Nišu. Naime, oglašavanje te aktivnosti dovelo je samo 6 polaznika, koji su ipak zablistali na finalnoj priredbi, i ostali odani aktivističkom načinu razmišljanja.
Ista opaska o kvalitetu i kvantitetu važi i za žene u kulturi, kojih ima daleko više no muškaraca, ali su sve na „pešačkim“, manje plaćenim pozicijama, bez moći i udela u odlučivanju. U ime toga, a zapravo broja laureatkinja NIN-ove nagrade, osmišljena je Nagrada Štefica Cvek, po junakinji romana Dubravke Ugrešić, jedne od svega sedam dobitnica tog važnog priznanja. Nju već treću godinu za književne domete regionalno dodeljuju Pobunjene čitateljke (Srbija), Kulturtreger/Booksa (Hrvatska), PEN Centar u Bosni i Hercegovini i Koalicija MARGINI (Severna Makedonija). Novac za finansijski deo priznanja skuplja se preko kraudfondinga.
Potreba za promovisanjem žena u kulturi putem te nagrade biće vidljivija u okviru debata u Beogradu, Novom Sadu i Užicu, koje su finansirane kroz projekat Kultura za demokratiju.
Feministička likovna kolonija u Sićevu koju vodi Centar za devojke iz Niša, susreće se sa gomilom predrasuda vezanim za feminizam, i to upravo od svojih polaznica, što je pokazatelj rasprostranjenog nepoznavanja date materije. Vlada i neznanje o tome kakvi konkursi postoje, kao i otpor prema pisanju projekata. Organizacije civilnog sektora koči i nedostatak fizičkog prostora za dijalog, pa je prilika u Nišu neprocenjiva, kako se čulo na konferenciji. Susret je bio dragocen i u pogledu daljih koraka koji će biti preduzeti u saglasju sa zapažanjima prve grupe grantijera.
Da naše društvo postane demokratičnije, Vlada Švajcarske izdvojila je preko milion švajcarskih franaka, opredeljenih po raznim stavkama, i još je pružena šansa za dalje umrežavanje. Ako se ikada objave rezultati navedenog konkursa našeg Ministarstva, ništa se najverovatnije neće promeniti. Jer, nema ideje o podsticajnoj vezi između kulture i društvenog pomeranja, osim u pravcu zloupotrebe najuzvišenije ljudske delatnosti veličanjem desničarenja, kako već rekosmo. Dakle, tako mi oblikujemo svoju budućnost, lišeni praktično i kulture sećanja, na čemu švajcarski grantovi takođe insistiraju, prema rečima Andreja Nosova, direktora Hartefakt Fonda.
