Upravo se okončaše još jedni izbori. Više to behu poluizbori, tj. izbori u polovini opština i gradova Srbije, prva polovina održana je u decembru prošle godine. Ovi izbori jesu bili lokalni, ali izborne teme nimalo lokalne. Vladajuća stranka se svim sredstvima trudila da ubedi građane Srbije da im od rezolucije o Srebrenici život zavisi. Zbunjivanje i sluđivanje birača pojačano je i pojavom raznih izbornih lista živopisnih imena, uz obaveznu Rusku listu, makar bez ijednog Rusa, ali narod voli i glasa. Te liste su „iz večeri u tajnosti“ kao fantomi brzopotezno prikupile potpise podrške za izlazak na izbore.
Fantomi su inače postali tradicija u Srbiji. Pojavili se prvi put baš u vreme izbora održanih 2016. „Iz večeri u tajnosti“ porušili su objekte u Savamali. Od tada fantomi postaju nezaobilazni učesnici političkog, društvenog, čak i kulturnog života Srbije. Fantomi se obračunavaju s demonstrantima na ulicama, s navijačima na utakmicama, fantomske organizacije dobijaju pare na svim konkursima koje država raspisuje, čak i na onima namenjenim za pomoć deci, fantomske organizacije otkidaju i od bednog budžeta za kulturu, na izbore izlaze fantomske stranke, na izborima glasaju fantomski birači. Od onog jednog Veberovog Fantoma u operi nastade mjuzikl, s ovim brojnim srpskim fantomima mogla bi se snimiti čitava serija filmova, ne bi to naravno bili mjuzikli, više horori, nešto poput Vrisak 1, 2, 3…
Zašto se ne otvori zgrada Starog dvora za građane, za izložbe, koncerte. Da li je Šapić umislio da je, ako mu je kancelarija u dvoru, on kralj? Još je i Aleksandar! Ne pušta ljude u dvor. Čega se boji? Ma, neće ga niko bacati kroz prozor. Uostalom ni taj prozor više ne postoji
Vlast je i za ove izbore imala nedostižnu prednost. Večitog i nezamenljivog kandidata za sve i svašta – Aleksandra Vučića. Većina njegovih birača nema pojma koji su izbori u pitanju i koga treba da biraju, oni uvek znaju da biraju Vučića. I sam Vučić im je rekao da su bez njega niko i ništa, a oni srećni i presrećni, nek si ti nama na listi, ti ćeš potom na Andrićev venac, a mi ćemo da budemo neko i nešto u svojim varošima, a to je najvažnije.
Kako u sveopštem patriotskom zanosu, horskoj odbrani nacionalnih interesa, požrtvovanoj borbi za srpski identitet, progovoriti nešto o kulturi i umetnosti? Kako? Nije da se ona baš ne pominje, ali više onako kao kad svadbari zadenu za uvo cvet ladoleža. Kad predstavnici vlasti govore o kulturi, prvo će se obrušiti na „bivšu vlast“ koja ništa nije uradila, kao što i inače ni u drugim oblastima ništa nije uradila nego smo iz kamenog doba „bivših“ ušli u zlatno doba SNS vlasti.
Kad SNS optuži „bivšu vlast“ naglašava da je to bila „vlast DS i današnje opozicije“ (Đilasa pomenuti ako treba). SNS prašta i zaboravlja onima koji nisu „današnja opozicija“, pogotovu onima koji su im postali verni koalicioni partneri. Ima u njihovim redovima i nekih DS restlova, ali DS kao stranka nikad nije podržala SNS. Nema potrebe DS amnestirati zbog grešaka, pogrešnih poteza, loših političkih saveza. Zato SPS, G17+ i ostala dosovska boranija koja se ušaltala u SNS dobija oprost i briše im se staž u „bivšoj vlasti“. Čak i oni sami „ni luk jeli, ni luk mirisali“. Bivšoj vlasti se stalno nabija na nos „a najveći muzeji vam nisu radili“. Niko iz ove vlasti, niko iz medija nikad nije pitao tadašnjeg ministra kulture Nebojšu Bradića zašto su obustavljeni radovi na obnovi Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti? On je bio nadležan, kompetentan, odgovoran. Kao nenadležni posmatrač mogu samo da kažem da što se Narodnog muzeja tiče nije izvršena temeljna rekonstrukcija kako je u startu bilo planirano, već je urađena sanacija. Svejedno, najvažnije je da Muzej radi! Čestitke i za završetak radova na Muzeju savremene umetnosti. S ovim Muzejom je problem što osim na otvaranju nismo videli stalnu muzejsku postavku. (Povremeno su izloženi delovi pojedinih muzejskih zbirki.) Muzej zaista ima sjajan izložbeni program. Muzej se pretvorio u galeriju, velelepnu, ali galeriju. Muzej treba vratiti njegovoj stvarnoj nameni, a u Beogradu napraviti veliku, reprezentativnu galeriju. Postoji idejni projekat, postoji detaljno razrađen programski projekat, postoji plan detaljne regulacije, sve se to nalazi po nekim fiokama i može se oživeti. Ako se hoće!
Ima povlašćenih ustanova koje bolje prolaze zahvaljujući stranačkom statusu svojih direktora. Ima direktora koji ne bi da se ističu, već da mirno tavore u svojim foteljama. Ima i onih koji ne odustaju i održavaju vitalnim svoje institucije. Očigledno je da ne postoje strategija, plan, vizija razvoja kulture grada
Velika buka se podigla ovih dana oko Beogradskog sajma i potrebe da se zaštiti ceo kompleks, a ne samo Hala 1. Vesić proziva Mirka Cvetkovića, a elaborat o privatizaciji Sajma je pravio Mlađan Dinkic, izmene predloga za zaštitu predložilo Ministarstvo kulture. Stručnjaci tvrde da je ta odluka bila loša. Šta je problem da se ona promeni? Vlast SNS na dnevnom nivou krši i gazi sve moguće zakone, Vučić se ne obazire na Ustav, ali je baš problem promeniti jednu odluku Vlade. To je baš ta crvena linija poštovanja pravila preko koje se ne prelazi. Dvanaest godina kukumavče kriva „bivša vlast“. Šta ih to sprečava da završe nedovršeno, da loše odluke promene? Oni bi da se stalno obračunavaju, svađaju, večito ono Selenićevo Ruženje naroda u kome su najveća pretnja državi domaći neprijatelji. Sve uz svesrdno učešće crkve.
Pre nekoliko dana pojavila se vest da crkva zida stambenu zgradu u kojoj se po visokoj ceni prodaju stanovi. To je regularno. U vreme Vlade Vojislava Koštunice i 2006. godine, uz podršku SPS donet je Zakon o crkvama i verskim zajednicama. Po tom zakonu crkve ne samo da imaju pravo da zidaju stambene zgrade, mogu da podižu fabrike, da se bave privrednim delatnostima, a sveštenici imaju pravo da im država plaća doprinose za socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje. Sveštenici imaju pravo, samostalni umetnici nemaju.
Obećali su nekoliko dana pre izbora Siniša Mali i Nikola Selaković da i za kulturu nastupa zlatno doba. Oni su manje-više citirali spisak kapitalnih investicija koje su pobrojane u tekstu o ministru Selakoviću objavljenom u Radaru od 16. maja ove godine. Sagradiće, rekonstruisati, obnoviti 50.000 m2 muzejskog prostora, dve pozorišne sale, čak tri operske sale, sve to u naredne tri i po godine, sve za EKSPO 27. Obojica veseli, ozareni, ne znam da li nam se svima smeju u lice ili se ludo zabavljaju. Zvuči fantastično, tačnije naučnofantastično, jer tolike kvadrate mogli bi u tom roku da urade verovatno samo vanzemaljci. Možda kupe i one ogromne 3D štampače pa odštampaju sve te zgrade, mada, nisu to one stambene lego kocke što se slažu u kulama Beograda na vodi. Njihovi stručnjaci i Savski trg nisu umeli da naprave, viši je od ulaza u zgradu stare Železničke stanice. Trg republike da ne pominjemo, Trg Nikole Pašića ne umeju ni da popločaju, ulice po tri puta raskopavaju, nema kraja građevinskim poduhvatima, koji dugo traju, enormno koštaju i nikad se valjano ne obave.
Za kulturu koja je u nadležnosti Grada Beograda u ovoj izbornoj kampanji nije bilo nekog interesovanja. Teško će pored Vesića i Šapića biti moguće ovaj grad upristojiti. Dok se na jednoj strani Beograd na vodi licka i briska, stvarni centar grada narušen je i naružen. Od Trga republike, preko Knez Mihailove do Beogradske tvrđave, sve je postalo veliko vašarište. Pustopoljina od Trga republike s tužnim drvcetima u saksijama, bez cveća, bez vode, s betonskim klupama koje su leti užarene, zimi zaleđene, Trg je raznim skalamerijama često unakažen. Podižu se bine, postavljaju ograde, održavaju se neki događaji ne zna se kome namenjeni. Na Tvrđavi šatre, tezge, pa opet tezge, kućice za prodaju svega i svačega, gomilaju se đubre i otpad. Još kad se održavaju ti megalomanski Šapićevi „Dani porodice“, direktno se ugrožava kulturno dobro od najvećeg značaja. Kače se zastave udruženja „Beli orlovi“ po kapijama tvrđave, izvode se navodne viteške igre. To udruženje „Beli orlovi“ osnovano kao udruženje za očuvanje starih zanata i tradicije nosi ime i ima obeležja slična zloglasnoj paravojnoj formaciji čiji je osnivač Dragoslav Bokan i jedan od komandanata Miladin Lukić, osuđeni ratni zločinac. Kako to da od vremena despota Stefana ne beše primerenijeg imena i znamenja za srpske vitezove? „Beli orlovi“, šatre, raznovrsne zabave, baš u skladu sa tradicijom prestonog grada. Gvozdene ograde oko Dino parka, sportskih terena, burger festivali, nepregledne kolone tezgi. Ti sadržaji su baš primereni da Beogradsku tvrđavu kandidujemo za Uneskovu listu svetske baštine.
Beograd na vodi nas je naučio da nisu važne arhitekte. Kako lepo nikne i širi se jedan megalopolis i niko ne zna ni ko ga je projektovao, ni arhitektonski, urbanistički osmislio
A na Tvrđavi ima štošta da se poradi, ne zahteva baš neka „Ekspo“ ulaganja. Seća li se još neko Barutane? Održavani su koncerti, pozorišne predstave, festivali. Pre više godina započela je rekonstrukcija druge sale Barutnog magacina, nabavljen materijal. Rekonstrukcija je obustavljena zbog urušavanja jednog stuba, nikad nije nastavljena, nabavljeni materijal urastao u korov. Nešto niže je Kula Nebojša čiju je obnovu pomogla država Grčka i u kojoj se nalaze postavke posvećene Rigi od Fere i atraktivna postavka posvećena Buni na dahije. Pored Kule postavljeni su temelji za buduću salu namenjenu manifestacijama. Ali danas stoje samo temelji.
Vašarskim izgledom centra grada i Beogradske tvrđave, kao i najavom Šapića o ukidanju tramvaja dvojke, stiče se utisak da se odvija neka vrsta odmazde prema stanovnicima Beograda koje vlast posprdno naziva „krugom dvojke“. Odmazda nedoučenih, onih koji su tradiciju pobrkali s primitivizmom.
U Beogradu se godinama unazad malo šta obnavlja, gradi. Ne održavaju se objekti rekonstruisani pre 15-20 godina, neki su zreli za nove obnove. Nekad nabavljena najsavremenija oprema za sve ustanove kulture već je zastarela, za neku se više ne proizvode ni rezervni delovi. Ima povlašćenih ustanova koje bolje prolaze, ponajviše zahvaljujući stranačkom statusu svojih direktora. Ima direktora koji ne bi da se ističu, već da mirno godinama tavore u svojim foteljama. Ima i onih koji ne odustaju i održavaju vitalnim i živim svoje institucije. Očigledno je da ne postoje strategija, plan, vizija razvoja kulture grada.
Da li smo zaboravili na pozorišnu scenu „Bojan Stupica“? Više od devet godina je zatvorena. Obnavljaju se obećanja, ali se nekada kultna scena ne obnavlja.
„Bivša vlast“ je posle 103 godine konačno obezbedila zgradu za jednu od najvažnijih kulturnih institucija, Muzej grada Beograda. Konkurs za rekonstrukciju zgrade u Resavskoj 40b okončan je 2016. godine. Rekonstrukcija još nije počela. Lepo je što je Muzej grada dobio izložbeni prostor u Bulevaru kralja Aleksandra, ali bi trebalo da učini mnogo više na popularizaciji muzeja, zbirki, legata u svom sastavu. Bila je nedavno upravo jedna takva prilika. Veliki vođa odlučio je da se za Muzej grada kupi slika Paje Jovanovića Odmor bašibozuka. Hvalospevi, uzbuđenja, kao da je reč o srpskoj Mona Lizi. Slika, inače malog formata, po prispeću u Beograd izlaže se u Konaku kneginje Ljubice umesto u Muzeju Paje Jovanovića u kome su njegove brojne slike, od najranijeg perioda do poslednjih dana, u kome je monumentalno delo Krunisanje cara Dušana za koje je Paja Jovanović u Parizu dobio zlatnu medalju. Bila je to prilika da mnogi građani saznaju da ovaj muzej postoji, da se podrobnije upoznaju sa slikarstvom velikog umetnika. Koliko Beograđana uopšte zna da se u Uzun Mirkovoj ulici nalazi legat „Sekulić“, jedna od najlepših i najbogatijih zbirki koja sadrži 165 ikona od 15. do 20. veka. Možda Vučić kupi neku ikonu na aukciji, pa se Muzej grada seti da promoviše ovu zbirku?
Da li smo zaboravili na pozorišnu scenu „Bojan Stupica“? Više od devet godina je zatvorena. Obnavljaju se obećanja, ali se nekada kultna scena ne obnavlja
Beograd na vodi nas je naučio da nisu važne arhitekte. Kako lepo nikne i širi se jedan megalopolis i niko ne zna ni ko ga je projektovao, ni arhitektonski, urbanistički osmislio. Zato su za vlast te priče o Žeželju, Bogdanu Bogdanoviću, Nikoli Dobroviću potpuno nerelevantne. Koga uopšte zanima izložba „Betonska utopija – arhitektura Jugoslavije 1948-1980.“ održana 2019. godine u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku. S kojim respektom, divljenjem, poštovanjem su svetska imena arhitekture, urbanizma, dizajna razmatrali dela jugoslovenskih arhitekata: „Čija napredna razmišljanja imaju uticaja i danas“. Za objekat Nikole Dobrovića koji Vesić „ne poklanja, samo ustupa na 99 godina“ zapisano je da je „internacionalno relevantno remek-delo“. Kako će Šapić koji bi Titove posmrtne ostatke da iseli iz Beograda da respektuje Titove arhitekte, sve su to „komunističke ujdurme“, nego, ajmo mi „bele orlove“.
Budžet grada Beograda za kulturu je nedovoljan, ali se i takav troši na megalomanske projekte bez vrednosti, sredstva se dodeljuju fantomskim organizacijama, preko CEBEF-a se finansiraju neki programi za koje jedva ko zna. Umetnici Beograda zaslužuju podršku. Zaslužuju da se vrate konkursi za otkup dela likovne i primenjene umetnosti, konkursi za kapitalne izdavačke projekte, konkursi za pomoć mladim muzičkim, baletskim i likovnim umetnicima, da se vrate nadoknade umetnicima za pripremu izložbi, koncerata, tribina. Zašto se ne otvori zgrada Starog dvora za građane, za izložbe, koncerte. Neophodno je da budući gradonačelnik odgovori na pitanje: gde su klavir steinway i harfa kupljeni 2006. godine koji su stajali u svečanoj sali? Da li neko svira na ovim instrumentima? Da li je Šapić umislio da je, ako mu je kancelarija u dvoru, on kralj? Još je i Aleksandar! Ne pušta ljude u dvor. Čega se boji? Ma, neće ga niko bacati kroz prozor. Uostalom ni taj prozor više ne postoji, taj deo dvora je srušen. Suština je: ne treba kulturu bacati pod noge. Mnogo je ljudi koji se bave umetnošću, mnogo je ljudi koji vole kulturu, čitaju knjige, gledaju predstave, filmove, posećuju izložbe, slušaju koncerte. „Bez ljudi nema kulture, ali bez kulture nema ni ljudi“, reče jednom antropolog Kliford Gerc.
