Sada već tradicionalna umetnička smotra Kaleidoskop kulture, koja u vojvođanskoj prestonici obeležava kraj leta i početak nove sezone kroz čak pet nedelja programa različitih kulturnih praksi, startovala je ove godine nešto manje komunikativno no prošlogodišnja, kada je u dinamičnoj izvedbi popularne muzike iz filmova otvaranje na Korzou bilo zaista glamurozno. Ove godine, međutim, Kaleidoskop je u startu odlučio da predstavi dve nove zvezde i to je bilo veliko i dovoljno dostignuće prve večeri. A oni su petnaestogodišnja Lana Zorjan, koja je u centralnom delu programa izvela Koncert za violinu u fis molu Henrika Vjenjavskog u pratnji Vojvođanskog simfonijskog orkestra i dvadesetogodišnji dirigent Maksimilijan Haberštok, koji je zaista samouvereno rukovodio zahtevnim programom. Virtuoznost mlade violinistkinje nikoga nije ostavila ravnodušnim, baš naprotiv, serija bravura koje je tom prilikom izvela uz pomoć dirigentske uprave prevazišli su daleko upitniji izbor Simfonijske poeme Nikola Tesla Stevana Divjakovića i neobičnu izvedbu Betovenove Simfonije br. 7 u samoj završnici. Ali opet, otkriće novih imena bilo je sasvim ubedljivo na startu ovogodišnjeg Kaleidoskopa.
Prva nedelja manifestacije posvećena je primenjenoj umetnosti, a za njom slede nedelje književnosti, izvođačke, arhitekture i vizuelne umetnosti. Već sama šetnja kroz Distrikt u Novom Sadu pokazuje konceptualni i organizacioni napredak Kaleidoskopa, koji je ove godine delovao znatno konherentnije i potpunije, kroz brojne izložbe, performanse, predstave, koncerte. Već na ulazu dočekuje nas verovatno najemotivnija izložba ovogodišnjeg Kaleidoskopa, osobeni performans koji povezuje svetove dvoje umetnika – Mire Brtke, legendarne modne kreatorke i Pavela Surovog, čija vizura njenih etnosvetova kroz fotografije velikih formata ispred kojih stoje živi modeli sa scenografskim elementima, a sve to dodatno obogaćeno muzikom, zvukovima i atmosferom, te modnom revijom u finalu, konceptualizuju čitavu jednu perspektivu stvaranja.
Pažnju privlače i tapiserije iz trajne postavke Ustanove za izradu tapiserija „Atelje 61“. I dok stojite ispred svake od njih, pitate se kako su istkane tako vešte interpretacije stripova, slika, detalja, prepoznatljivih elemenata pop kulture iz istorije modernizma. Slično je i s izložbom kojoj sigurno posvećujete najveću pažnju. Objekat nostalgije čine kolekcionarski predmeti iz jugoslovenskih soba u periodu od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka. I ne možete a da se ne pitate kako je kolekcionar Zoran Janković došao do čitave serije predmeta, koji vas makar na tren vraćaju u neku davnu ali daleko bezbrižniju prošlost…
„Da li је ovo vašа prva predstava sa frizurama?”, pita nas kroz širok osmeh Endru Džouz, umetnik iz Velike Britanije, koji je uz Endrua Melkiora bio i najveća zvezda ovogodišnje manifestacije. I dok je drugi Endru održao i predavanje i radionicu o odnosu tehnologije i umetnosti za publiku koju je taj domen interesovao, Džouz nas je odveo iza scene londonske nedelje mode i zaista upriličio da prvi put pogledamo na otvorenom predstavu čiji su epicentar isključivo frizure! Naslovljen Modern Tribes, specijalni performans je svojevrsna tročinka, koju presecaju kratki video-radovi, u kojima modeli kroz osmišljene koreografije zapravo predstavljaju frizure koje nose. Džouz se odmah ograđuje da ideja nije potekla od njega: „Direktorka jednog mog salona zapravo je iz Novog Sada!“, otkriva nam po završetku tog neobičnog performasa ispunjenog koreografijom, vizuelnim efektima, pirotehnikom. „Njena je bila ideja i ja sam pristao jer znam da ona inače ima mnogo dobrih ideja. Putovanje koje smo izveli bilo je složeno na nekoliko ravni. Najpre, to je predstava s frizurama, iako ne pokazujemo kako one nastaju. Zato smo došli do ideje plemena. Ali onda smo pomislili kako su plemena možda malo previše predvidljiva, a da je naša predstava više o emocijama. Zato smo krenuli od snova. Na kraju, dodali smo i geometriju, koja je uvek presudna u odlukama kada se oblikuje kosa, ona je poput proslave u nastanku svake frizure. Slučajno sam zatim sreo filmskog reditelja koga poznajem dugo. I tako smo dogovorili da performans seku tri kratka videa, najavljujući svaku sledeću sesiju. I sve je tako spontano nastalo, uključujući i angažovanje koreografa koji je radio na svim važnim fashion predstavama na svetu.”
Ono što spaja oba Endrua, međutim, jeste poznanstvo i rad sa Dejvidom Bouvijem. Ali Endru Džouz nam otkriva jedno specifično sećanje: „Uvek ću pamtiti privatni koncert s Bouvijem, gde smo bili samo nas dvojica i bend. Sedeo sam na sceni čitava dva sata i ništa nisam radio, sem da sam ih slušao. To ću pamtiti kao jedan od najlepših događaja“, kaže nam kroz i dalje širok osmeh.
I kakve bi to festivalske večeri bile kada ih ne bi krunisala dobra muzika. Nakon nastupa Nipplepeople prve večeri, između ostalog, drugo veče su svakako „ukrali“ mladi glumci iz Pozorišta mladih, koji su kao bend Šlagvort pružili publici dobru zabavu uz muziku iz poznatih filmova, u njihovim specifičnim obradama.
