Salve negativnih reakcija publike prekidale su inače potpuno besmislen i nepotreban politički govor izvesnog Miomira Đorđevića, državnog sekretara republičkog Ministarstva kulture, na otvaranju 31. festivala evropskog filma na Paliću minule subote. A kako i ne bi, kada je taj govor uključivao navođenje rekordnih ulaganja u kulturu i posebno kinematografiju, otkako je aktuelni predsednik države Aleksandar Vučić još premijer bio! Sve i da je tačan taj podatak, političkim „notama“ suvoparnih intonacija iz predizborne kampanje sa ciljem ulizivanja vlastima ili, konkretnije, jednom čoveku na vlasti, apsolutno nije mesto na otvaranju kulturnog događaja, koje po svom konceptu treba i mora da bude depolitizovano. No aktuelna vlast to očigledno ne razume. Ili barem donekle razumeju, sudeći po činjenici da je aktuelni ministar kulture Nikola Selaković, čiji je dolazak na Palić bio najavljen, poslao svog izaslanika, koji je taj blam da bude izviždan pred publikom i stranim gostima progutao umesto njega. Odmah za njim, iako dočekana zvižducima, aktuelna predsednica Pokrajinske vlade Maja Gojković ispraćena je ipak aplauzima, jer se u svom govoru uzdržala od navođenja za ovu priliku neprikladnih imena s državnog vrha. Iako je pobrajajući svetska rediteljska imena koja su formirala film, navela Andreja Rubljova kao jedno od ključnih (a u pitanju je lik iz filma Andreja Tarkovskog), njen protokolarni nastup kao čelnice institucije koja je finansijski podržala festival, bio je ipak promišljenije izveden.
Podrška bledi
No, navodeći rekordna ulaganja, državni sekretar za kulturu ipak nije spomenuo da je Ministarstvo kulture, samo dan pre početka festivala, konačno objavilo rezultate ovogodišnjeg konkursa, koji su kasnili gotovo dva meseca i bilo je upitno da li će i biti objavljeni, bez ijednog objašnjenja kako je i zbog čega do tolikog odlaganja došlo. Tako su mnogi festivali i manifestacije bili ugroženi a održavanje većine upitno. Isto je i s Festivalom na Paliću koji se, tek na početku četvrte decenije održavanja, već visoko kotira na mapi evropskih filmskih događaja, a na koji je izostanak sredstava vidljivo uticao. Prvi put, goste i akreditovane novinare nije dočekao katalog filmova u štampanom obliku, kao ni žurnal koji daju poseban imidž samom događaju. Osetan je i manji broj gostiju, dok je broj članova žirija redukovan s dosadašnjih pet na troje. Trudeći se da zadovolje formu, organizatori su ispunili programe sijasetom filmova kao i pratećim događajima, tribinama, koncertima, izložbama,… održavajući kvalitet na ipak zavidnom nivou, i pored izostanka finansijske podrške.
Fedon Papamihael
Potrudili su se i u odabiru ovogodišnjih dobitnika sada već prestižnog priznanja „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskom filmu, dodelivši ih glumačko-rediteljsko-snimateljskom triju gotovo ujednačene pozitivne energije. I Anica Dobra i Ademir Kenović, kao domaća dobitnica i regionalni dobitnik, predstavili su se publici kojoj je blizak njihov rad, dok je pravo otkrovenje bio strani dobitnik Fedon Papamihael, odnosno Papamajkl po anglosaksonskoj transkripciji, direktor fotografije i reditelj. Ovaj Grk rođen u Atini, visok po stasu, temperamentan po karakteru i vrlo pričljiv za autora vizuelnog izražaja, odrastao je u Nemačkoj a karijeru u potpunosti fokusirao na Holivud, gde je njegov snimateljski rad potpisan ispred čitavog niza poznatih filmskih naslova, počev od onih koji se za tamošnje uslove vode kao nezavisni, poput filmova Vima Vendersa ili Aleksandra Pejna, do onih zaista visokobudžetnih, kao što je poslednji deo iz serijala o Indijani Džonsu. Ali svih ovih godina, Papamihael je ostao blizak svojim korenima, te je ostvarenja koja bi režirao realizovao mahom u zaista nezavisnim uslovima koje diktiraju evropske produkcije. Tako je i njegov poslednji film Svetlost bledi nastao u gruzijsko-albansko-grčko-nemačkoj koprodukciji, premijerno prikazan prošle godine u Talinu a sada viđen i u Glavnom takmičarskom programu Palića, jedna mala kamerna filmska „pripovetka“ u kojoj na pametan način spaja angažovanu priču o nerazumevanjima među evropskim narodima sa žanrom trilera.
Publika na Paliću imala je tako prilike da se upozna s njim i njegovim radom kako na konferenciji posle uručenja „Lifke“, tako i na tribini posle projekcije filma, koju je vodio selektor programa Nikolaj Nikitin. Posebno je govorio o svojim počecima u produkciji čuvenog Rodžera Kormana, koji je zadužio andergraund žanrovsku scenu u Holivudu. Na pitanje u čemu je razlika između biti direktor fotografije i reditelj filma, Papamihael kaže: „Ja jednostavno volim filmove. U tom smislu ne vidim veliku razliku između biti snimatelj i biti reditelj. Radio sam s rediteljima koji su autori i s rediteljima koji pripadaju holivudskom sistemu. I svi oni prolaze kroz isti proces, nalaženja glumaca, pripreme setova, snimanja… I taj proces izuzetno volim. Radio sam i s onim rediteljima koje sam molio da pogledaju u ekran pre snimanja, da odobre kadar, a oni bi mi rekli – ma ne, samo ti radi svoj posao! Ja naprosto volim da budem koautor, a neki reditelji i doživljavaju direktore fotografije kao koautore svojih filmova.“
Dok je snimao svoj poslednji film, posebno se posvetio montaži. „Ja mnogo volim taj proces. Snimajući Svetlost bledi, ja sam ga u svojim vizijama i montirao. Na samom setu, nismo imali mnogo tehničkog osoblja. Koristili smo prirodno osvetljenje, s jednim električarem i jednim rasvetljivačem. Zato sam se posvetio montiranju još tokom snimanja i uživao u tom procesu. Montažu filma započeo je Jorgos Mavropsaridis, koji je pre toga montirao Jadna stvorenja. Nismo se pre upoznali, on je bio u Atini a ja u Londonu. Započeo je da montira film kao triler od početka, a ja to nisam hteo. Priču sam video kao običnu dramu o dvema ljubavnicama koje dolaze na odmor, a onda iznenada na pola filma sve počinje da se raspada i preokreće u nešto potpuno drugačije. Zato smo počeli da montiramo film iz početka i završili ga za tri nedelje. Dakle, rad na filmu je jedan dug proces od ideje do realizacije i ja u tom procesu uživam.“
A taj užitak može se osetiti u čitavom nizu ostvarenja koje je potpisao, počev od nekada veoma popularnih VHS hitova kao što su Otrovna Ajvi ili Ples prokletih Ket Šej Raben, do voljenih hitova poput Nebraske ili Suđenja Čikaškoj sedmorici, za koje je bio nominovan za Oskar. Širi razgovor sa Fedonom Papamihaelom objavićemo uskoro sa sajtu radar.rs.
