Dobivši ponudu da učestvuje u razmeni fotografa između Beograda i Brisela, umetnik Bojan Džodan pomislio je namah da ne zna gotovo ništa o belgijskoj kulturi. Ali, stupajući na pločnike aktuelnog sedišta Saveta EU, shvatio je da ga s njim povezuje mnoštvo likova i pojmova koje je obrađivao u svojim naučno-popularnim tekstovima, uglavnom na portalu Paralaksa.
„Smetnuo sam s uma da ću ovde sresti, na primer, Magrita, jednog od junaka mojih priča, kao i važne istorijske ličnosti o kojima sam pisao, i dobiti priliku da obiđem upečatljive predele kao što je Vaterlo, takođe značajan za moj istraživački rad“, kaže Džodan za Radar. Tako je, osim što je lutao ulicama ne bi li uhvatio primere sličnosti između Brisela i Beograda, po zadatku projekta Primenjena nostalgija Ministarstva za evropske integracije kao inicijatora razmene, „uživao u posetama svih tih znamenitosti, što je činilo da se oseća kao na svom terenu“.
Sudeći po fotografijama Nika Hanesa, sparenim sa Džodanovim u okviru postavke u KC Grad, i ovaj se umetnik iz Brisela osećao slično, beležeći zanimljivosti srpske prestonice. „Nikada se nismo sreli, niti znali šta će onaj drugi da ilustruje. Naše je bilo da predamo po 100 slika od kojih je žiri izdvojio po 20“, naš sagovornik objašnjava.
Prvih dana od sedam, Džodan je „stidljivo pristupao nepoznatom“, a što je više obilazio muzeje, parkove, crkve, groblja, trgove… dobijao je na utisku prisnosti sa tim gradom, na prvi pogled tako različitim. Do kraja boravka, sve se slobodnije kretao u predgrađima, zapazivši fenomene poput ovog: na jednoj stanici metroa, duboko u noć, protegao se red mahom pripite mlađarije koja je nastojala da vreme čekanja prevoza skrati sviranjem na klaviru, ovde javno ponuđenom. Tad mu se potkrala misao – šta bi sa takvim klavirom bilo u Srbiji.
Razgovarao je i s beskućnicima, putnicima javnog prevoza, posmatrao skejtere kojima Brisel nudi sve pogodnosti uređenog društva, pa se i sam osetio „kulturnijim nego što je“. I čak mu je sasvim spontano došlo da, prisustvujući jednoj neprijatnoj sceni na ulici, onog ko se nekulturno ponašao zapita: „Ma, odakle si ti?“
Međutim, Brisel mu je omogućio i da bude ponosan na sopstveno nasleđe, ali u kontekstu tretmana belgijskih institucija. Tako je u Kući evropske istorije video Rečnik Vuka Stefanovića Karadžića, kao primer uticaja jezika na formiranje nacionalnog identiteta. Uz Rečnik je stajao i Sretenjski ustav u kom je taj narodni vokabular primenjen, pa je fotografu bilo drago što se Srbija pominje u pozitivnom smislu.
Ipak, upravo tu, u toj instituciji gde se razbijaju mitovi i forsiraju činjenice, Džodana je oduševio samokritični način na koji je obrađena tema evropske baštine. „Poželeo sam da i mi sa većom objektivnošću posmatramo problematične periode iz naše prošlosti“, fotograf priznaje.
Dirnule su ga i druge stvari, kao što su uređeni parkovi, ali i okolne šume, gde su „pešačke staze dovoljno široke da može da prođe auto“, kojim se naravno ovuda ne voze. Divio se i lepoti građevina, i njihovom brižljivom čuvanju, kao i opremljenosti muzeja da svakoj generaciji publike ugode pružajući joj adekvatan multimedijalan sadržaj, tako joj zbilja šireći vidike.
Neki od Džodanovih utisaka kompozicijski su se uklopili u izložbu sa Nikom Hanesom, koja će trajati do 30. juna. Ostali dojmovi sukcesivno će stizati preko drugih kanala komunikacije, kako fotograf najavljuje. Jer, šteta bi bilo ne zabeležiti ih.
