Ovogodišnji 58. Bitef počeo je snažno, govorom proslavljenog reditelja Mila Raua gde je jasno i argumentovano prozvao političke elite, pre svega nemačke i srpske, ali i globalne, koje su spremne da egzistenciju građana i opstanak ekosistema stave u službu profita i „održive ekonomije“. Naravno, direktan povod je želja vlasti da otpočne iskopavanja litijuma u Jadru, koje bi ugrozilo egzistenciju lokalnog stanovništva i nepovratno promenilo životnu sredinu. To je Rau jasno i glasno izgovorio, praćen burnim odobravanjem i gromkim aplauzom publike, te je u par minuta uspeo da jednu formalnu ceremoniju uzdigne na nivo političkog i aktivističkog čina.
Taj čin savršeno se poklopio i s izabranim sloganom Bitefa – Lepota (ne)će spasti svet. Objašnjavajući ovogodišnju selekciju selektori (Nikita Milivojević, Tijana Grumić, Ksenija Đurović) su naglasili da „ambivalentnost ovog slogana u svetu razorenom ratovima, brutalnostima, stravičnim nepravdama i ekstremnim društvenim podelama, sugeriše kritičko promišljanje toga da li bilo šta, pa čak i nešto uzvišeno i plemenito poput lepote, zaista može da spasi taj i takav svet“.
Nakon pomenutog govora, izvedena je i plesna predstava koja je otvorila festival – Mekšanje u produkciji Dens On Ensemble iz Nemačke, a u koreografiji Hristosa Papadopulosa. Jedanaestoro plesača, svi stariji od četrdeset godina, postepeno ispunjavaju potpuno prazan prostor i uz repetativnu muziku, vrlo svedene i ujednačene pokrete stvaraju različite plesne konstelacije koje se razbijaju i ponovo uspostavljaju. Te geometrijski pravilne konstelacije bivaju narušene uvek od pojedinca koji promeni ritam, pokret, koji se suprotstavi uniformisanosti trupe i zadaje nov pravac igre. I dok ritam postaje frenetičniji i hipnotičan, shvatate na nekom unutrašnjem, instinktivnom nivou, da je tu zapravo reč o tome kako jedinka može (i mora) da menja svet oko sebe, kako individualnost unosi nemir u društveni poredak, ali kako ga istovremeno menja i preispituje. Ta odgovornost, lični napor koji svako mora da uloži kako bi svet postao bolji je, bar u ovom prvom delu festivala, svojevrsni lajtmotiv svih predstava.
Potpuno drugačiji, naizgled klasičan pristup, primenjen je u predstavi slavnog Komedi franseza Hekuba, ne Hekuba u režiji Tijaga Rodrigeša, koja je svoju premijeru imala na prošlogodišnjem Avinjonskom festivalu (čiji je Rodrigeš odnedavno i umetnički direktor). Isprepletena priča o mitskoj Hekubi koja traži pravdu zbog ubijene dece u Trojanskom ratu, sa sudbinom glumice koja igra tu istu Hekubu dok vodi sudski proces protiv države usled zlostavljanja njenog autističnog sina u specijalizovanoj instituciji, daje nam jednu slojevitu, inteligentnu, promišljenu i argumentovanu analizu društva koje bi trebalo da bude utemeljeno na ideji pravednosti i brige za pojedinca. Naizgled vrlo jednostavna, predstava se bavi širokim korpusom tema i ideja, od majčinske ljubavi, preko društvene odgovornosti, pa sve do uloge i značaja umetnosti u tom i takvom svetu. Izvanredni glumci, koje reditelj smatra koautorima, tanano a opet besprekorno precizno iznose na scenu, uz dosta ironije, strasti i maestrije sve te aspekte u konceptu koji je naizgled klasičan, pa i naglašeno teatralan, a opet duboko, suštinski moderan u svom pristupu. Lepota priče koja se ponavlja je svojevrstan moto ove izvanredne predstave koja preispituje arhetipove zagledana u budućnost naših egzistencija.
Seksualno vaspitanje II: Borba u produkciji Slovenskog mladinskog gledališča, Maske Ljubljana i Mesta žensk, prvo je od tri predstave predavanja koje nam je ove godine predstavio Bitef, i koja čine donekle zasebnu celinu unutar festivala.
Ovo je peti deo veće celine koja nosi naslov Seksualno vaspitanje II, koje za temu ima različite aspekte ženske seksualnosti i seksualnosti uopšte, a Borba je posvećena reproduktivnim pravima u Jugoslaviji, koja je kao zemlja bila izuzetno napredna po ovom pitanju. Autorka Tjaša Črnigoj u fokus stavlja nastojanja zaboravljenih pionira reproduktivnih prava na ovim prostorima – revolucionarke, političarke i feministkinje Vide Tomšič i njenog drugog muža, ginekologa Franca Novaka. Kroz razigranu i često vrlo duhovitu predstavu pratimo kako se pristup ovom pitanju menja iz godine u godinu, od krivičnog gonjenja, preko posleratne „epidemije abortusa“ pa sve do odgovorne jugoslovenske državne politike. Posebna vrednost predstave je što sve vreme uspostavlja odnos s današnjim svetom gde su u toku procesi retradicionalizacije, te su ova osnovna ženska prava ponovo dovedena u pitanje.
Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: šta bi rekla Čelsi Mening autora Irene Ristić i Đorđa Živadinovića Grgura, a u produkciјi HOP.LA!, jeste jedna od dve domaće produkcije na ovogodišnjem Bitefu. Reč je o predstavi koja kroz svojevrstan „pretres“ preispituje slučaj poznate uzbunjivačice i transrodne osobe Čelsi Mening koja je Vikiliksu predala preko 700.000 tajnih dokumenata američke vlade, razotkrivši pritom mnogobrojne zloupotrebe pa i ratne zločine koje je Amerika počinila u ratovima u Avganistanu i Iraku. Zbog toga je Čelsi držana u zatvoru bez presude, mučena, osuđena na dugogodišnju robiju, a pretila joj je i smrtna kazna. Kako se mi postavljamo pred jednim takvim činom, šta podrazumeva lična odgovornost, hrabrost, koliko je važna transparentnost, kako se borba za rodni identitet suprotstavlja patrijarhatu koji je često militantan – sve su to pitanja koje postavlja ovaj „pretres“. Gledaoci su pozvani da učestvuju, i zaista, na „pretresu“ na kome sam bio prisutan razvila se zanimljiva rasprava, gledaoci su, vešto vođeni autorima, krenuli da iznose svoja mišljenja i emocije. Drugi deo publike bio je smešten iza providne zavese i nije učestvovao, ali je to fizičko odvajanje učinilo da se zamislimo nad ulogom „posmatrača“ u društvenim previranjima kojima svedočimo. Ovakav koncept, koliko god imao jasna „čvorišta“, uveliko zavisi od reakcije prisutnih i to je koliko njegova prednost, toliko i njegovo ograničenje, što ne umanjuje originalnost i uzbudljivost koncepta.
Poslednja predstava predavanje je this is my truth, tell me yours autorke Jasne Žmak, a u produkciji Centra za dramske umjetnosti iz Zagreba, Via Negative i Mesta žensk. Dramaturškinja i spisateljica Jasna Žmak nam kroz priču o tome kako je dobila tinitus (neprestano zujanje u ušima) i hiperakuziju (ekstremna netolerancija buke) tokom predstave MandićStroj proslavljenog regionalnog glumca Marka Mandića iznosi iskustva, opservacije i razmišljanja o položaju žene u umetničkom svetu, seksualizaciji njenog tela, homofobiji i najzad o odgovornosti u umetnosti. Predstava kreće kao jako zabavni stendap, gde autorka razmatra razne tehnike koje je pokušala kako bi pobedila svoju anksioznost na sceni („jer nije glumica“), i ubrzo se fokusirala na tananu analizu sopstvenog statusa kao umetnice, autorke, žene, seksualnog bića, da bi se sve ovo pred kraj uzdiglo na još univerzalniji nivo gde se postavljaju opšta pitanja o slobodi i odgovornosti. „Umetnost nikada nije slobodna“ završava svoj nastup umetnica – nije slobodna, između ostalog nije i ne sme da bude oslobođena odgovornosti.
Prva polovina Bitefa je zaista počela snažno, vraćajući onaj uzbudljiv osećaj „događaja“, oživljen je onaj stari, robusni duh festivala koji zadaje teme i daje radikalne odgovore. Jednostavno, za sada, ovo je uzbudljiv Bitef.
