Odjeci modernizma, tema je 19. Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA) koja se do 29. juna odvija na sijaset prestoničkih lokacija, baveći se pitanjima očuvanja modernističke baštine, kao i savremenim doprinosima graditeljskom nasleđu. Kao i uvek, posredstvom izložbi, tribina, radionica, predavanja, šetnji, izleta… Kulturni centar Beograda i Društvo arhitekata Beograda kao organizatori, nastojaće da problematiku našeg urbanog okruženja približe najširoj publici i pokrenu dijalog s građanima, kao i profesionalcima iz ove oblasti.
Glavnom zvezdom ovogodišnjeg izdanja festivala može se smatrati Milan Zloković, arhitekta, velikan modernog pokreta u regionu i Srbiji, slikar, profesor, teoretičar, čija se 60-godišnjica smrti obeležava naredne godine. Vila Prendić, njegovo manje poznato delo jer pripada domenu stambene arhitekture, u nazivu je izložbe u Likovnoj galeriji KCB-a, uz dodatak „novi pogled, novo trajanje“ koji se odnosi na današnjicu te elegantne, a jednostavne građevine.
Kada se rekonstruišu javni objekti poput Sava centra ili BIGZ-a, radovi su stalno pred očima javnosti, te nikom ne pada na pamet da sazida još jedan sprat ili uradi bilo šta u suprotnosti sa uslovima koje propisuju zavodi
Danica Prodanović
„Vila Prendić odličan je egzemplar modernističkog graditeljstva, ali i primer dobre prakse u rekostrukciji objekata u statusu spomenika kulture, što je retkost kad se radi o privatnim kućama“, objašnjava Aleksandra Šević, autorka postavke, arhitektkinja i viša konzervatorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Šević je bila i vodič prve od četiri šetačke ture koje BINA tradicionalno organizuje, te je publika imala priliku da uživo osmotri sve o čemu govori njena izložba.
Po čemu je sve izuzetna ta vila, smeštena u Profesorskoj koloniji? Sagrađena 1933. po projektu Zlokovića, a za porodicu advokata Jovana Prendića, bila je i ostala biser modernizma. To znači da jednospratno zdanje funkcionalno prati stvarni život stanara, pa su prostorije povezane logikom svakodnevice. Eksterijer je takođe lišen suvišnih elemenata, fasada je krajnje simplifikovana, arhitektonske ravnolinijske mase stepenasto se spuštaju duž ulice Osmana Đukića, na broju 20, što ostavlja upečatljiv utisak prilagođavanja konfiguraciji gradskog reljefa.
Premda i sama vredna kao pokazatelj približavanja Beograda Evropi po načinu zidanja, a nasuprot secesiji, eklekticizmu i akademizmu tada dominantnih (uglavnom ruskih) graditelja, Vila Prendić je zaštićena u sklopu arhitektonsko-urbanističke celine Profesorske kolonije, i skupa sa ostatkom naseobine proglašena spomenikom kulture 2020. Na svog sadašnjeg vlasnika vila je na tržištu dugo čekala, jer nije bilo mnogo voljnih da se pridržavaju pravila u obnavljanju.
„Kada se rekonstruišu javni objekti poput Sava centra ili BIGZ-a, radovi su stalno pred očima javnosti, te nikom ne pada na pamet da sazida još jedan sprat ili uradi bilo šta u suprotnosti sa uslovima koje propisuju zavodi“, navodi Danica Prodanović iz KCB, i jedna od osnivača Bine. Manja zdanja neretko predstavljaju veći problem jer mogu dopasti nesavesnom vlasniku koji zarad svojih potreba i ukusa može da se ogluši o zaštitarske propise. Posle je obično kasno, zato što se retko dešava da građevinska inspekcija naloži da se sve vrati u pređašnje stanje. Ali čak i kad se to dogodi, vlasnik ili investitor ne haju, kako dodaje Prodanović.
Upravo je ovo slučaj sa Vilom Šterić na Dedinju, građenom u istom periodu, prepoznatljivim, zrelim Zlokovićevim rukopisom. Projektovana za porodicu Dragoljuba Šterića, vlasnika fabrike aviona Zmaj, opremljena je i jednim specifikumom – podzemnim skloništem za vazdušne napade. Vešto je uklopljena u prirodno okruženje, i proglašena spomenikom kulture 2019, kako bi se njen osnovni izgled i spoljašnja arhitektura sačuvali.
Na čuvarima nasleđa je opet da imaju u vidu različite društvene, tehnološke, klimatske… promene, te da uslove restauracije i s njima usklade, s obzirom na to da su prazna zdanja, zdanja bez ljudi, unapred osuđena na propadanje
Pa ipak, tri godine kasnije novi je vlasnik pristupio obimnim radovima koji su urušili dignitet nekada dvospratnice i lišili je odlika zbog kojih je i zaštićena. Ni apeli brojnih ustanova i organizacija, kao ni inspekcijski nalozi, nisu uspeli da spreče njeno uništavanje.
„Zato treba probuditi svest građana da zavodi ne sprovode zabrane, već mere zaštite onog što se treba sačuvati u toliko puta rušenom Beogradu, ali i drugim sredinama“, ističe Prodanović. Na čuvarima nasleđa je opet da imaju u vidu različite društvene, tehnološke, klimatske… promene, te da uslove restauracije i s njima usklade, s obzirom na to da su prazna zdanja, zdanja bez ljudi, unapred osuđena na propadanje. O istom treba da vode računa i savremeni urbanisti, što je pre izuzetak no pravilo u današnjem Beogradu.
Još jedno od predstavljenih Zlokovićevih dela budi pažnju posetilaca izložbe, a to je kuća koju je izgradio i sam u njoj živeo sa porodicom, u Kotež-Neimaru. Ona odiše skladom, koji je uostalom i vladao u domaćinstvu, kako za Radar napominje ćerka arhitekte, prof. dr Milica Mojović. „Kao što se u arhitektonskim projektima nije rasipao nepotrebnostima, tako je i pisao sitno, štedeći papir“, ona daje još malo svetla na karakter svoga oca, iz kog je očito iznikao i opisani stil projektovanja. Zloković je okosnica i par drugih događaja u okviru Bine. O njegovom liku i delu stara se Fondacija Zloković.
Ali, kao što sva njegova zdanja nisu podjednako post festum tretirana, ni sve javne zgrade pod zaštitom države ili grada nisu srećne kao Sava centar ili BIGZ. Svedoci smo želje vlasti ili urbanističkih investitora (neko kaže i – mafije) da se dezavuišu Hotel Jugoslavija, Generalštab i Beogradski sajam, pod krinkom rekonstrukcije ili u cilju građenja novih stambeno-komercijalnih objekata, a zapravo u korist ličnog bogaćenja. Šta o tome misli struka, strana i domaća, čuće se u okviru festivalskih sadržaja.
Šta je pogrešno, a šta primereno, razmatraće se i izletom do Novog Sada, iz prestoničke Glavne železničke stanice u Prokopu sa višedecenijskom kontroverznom pozadinom, za razliku od novosadskog objekta u istoj funkciji i još jednog od izuzetnih poduhvata modernizma. Držeći se slične graditeljske linije, oslobođene dekoracije, izletnicima će biti predstavljeni ovaploćeni projekti arhitekte Lazara Kuzmanova u centru glavnog grada Vojvodine. Ostale šetnje odigravaće se u već pomenutom krugu građevina spremnih za urbicid.
Tolika pažnja skrenuta na modernizam izazvana je činjenicom da domaće objekte dizane u ovom duhu mi gotovo da i ne primećujemo, dok ih stranci zapažaju kao primere pune svesti graditelja o svim aspektima arhitekture, od funkcionalnosti do kvaliteta materijala
Odnosom selo-grad, Bina će se baviti kroz evropski projekat LINA kojim se arhitektura posmatra sa različitih pozicija, a ove godine obrađuje granična zona poteza Stare Bežanije i okolnih blokova. Izložbu o Vili Prendić zameniće u KCB-u 20. juna postavka o nagradi Piranezi, prvom stručnom međunarodnom priznanju koje se u Sloveniji dodeljuje za arhitektonske projekte mlađe od dve godine, sa afirmativnim odnosom prema prirodnom i kulturnom kontekstu.
Praviće se i tzv. urbane oaze, odnosno intervencije u prostoru Arburetuma pri Šumarskom fakultetu, parkiću ispred Svratišta, i Dnevnom boravku za decu i omladinu sa smetnjama u razvoju na Čukarici, a sve po projektu EUNIC.
Tolika pažnja skrenuta na modernizam izazvana je činjenicom da domaće objekte dizane u ovom duhu mi gotovo da i ne primećujemo, dok ih stranci zapažaju kao primere pune svesti graditelja o svim aspektima arhitekture, od funkcionalnosti do kvaliteta materijala. Tome svedoče naselje Cerak-Vinogradi i novobeogradski Blok 23, kao deo stalne postavke Muzeja MoMa u Njujorku, koje mi značenjski bagatelišemo.
„Bina je i osnovana sa idejom da se šira javnost bolje upozna sa arhitektonskim vrednostima o kojima nismo dovoljno informisani. Baština nije samo nasleđe davnih vremena, na čijoj se prezentaciji i obnavljanju ovde više insistira, već svaka epoha ima značajne graditeljske artefakte koje treba sačuvati makar i kroz usmena predanja, ako materijalni tragovi izostaju usled čestog rušenja Beograda“, zaključuje Prodanović.
