„Na sredini svog životnog puta, našao sam se u jednoj mračnoj šumi, dok je pravi put izgledao izgubljenim.“
Ovi Danteovi stihovi u interpretaciji Roberta Beninjija sastavni su deo postavke koja će 25. juna biti upriličena u Galeriji A na Vilinim vodama. A postavku čini „samo“ jedan rad, i to slika autora Zorana Velimanovića Purgatorijum, impozantne veličine od 160 cm visine i osam metara dužine, sastavljena iz sedam delova. Nastala između 2008. i 2009. godine, slika je prvi put izložena na Mokroj Gori 2012. godine, zatim 2014. u Beogradu u Galeriji fresaka, a sada je ponovo pred beogradskom publikom u jednom sasvim novom ambijentu, gde će dobiti drugačije uprizorenje.
Kako je došlo do toga da slika bude ponovo izložena i zašto baš sada? Šta nam Purgatorijum, odnosno čistilište znači danas, u vremenu koje se poprilično izmenilo tokom decenije za nama?
Decenija Čistilišta
Zoran Velimanović nas dočekuje u svom ateljeu u centru grada, znatno većem i impresivnijem od onog u kome smo, pre tačno deset godina, pričali o istoj slici, na tada aktuelnoj postavci. Gde smo mi deset godina kasnije?
„Purgatorijum je jedna posebna slika“, kaže nam Velimanović kroz njemu svojstven osmeh na početku razgovora za Radar. „To Čistilište govori o prelasku iz jedne faze života u drugu, koja se očigledno ponavlja s vremena na vreme. I sasvim je logično da s okončanjem jedne i početkom druge životne faze, ljudi žele ponovo da je vide.“
Kako kaže, odlučio se na izlaganje sada, kada se kreirala ta „kritična masa“ kojoj je Purgatorijum potreban. Razgovarao je s ljudima, i shvatio da mnogi žele da vide sliku ponovo. I sada, Purgatorijum će biti izložen u industrijskom prostoru, gde će na novom duhovnom nivou iskušavati publiku.
„Vrlo je interesantno što se ljudima baš ta slika pojavljuje s vremena na vreme, kao neka potreba da je vide. Ja sam tu da pružim ljudima ono što žele. Ali simptomatično je to što se ona vraća u javnost.“
Kako posmatramo istu temu deset godina kasnije, da li se išta promenilo? Da li je možda prevaziđena? „Ta slika je kao jedno iskušenje. Dok sam je radio nisam to shvatao, ali sada, s ovim životnim iskustvom, jasno mi je da je čitav život jedno veliko iskušenje.“
Slažemo se s Velimanovićem da je čitav život jedno veliko iskušenje, i u testiranju njega leži sva lepota postojanja na ovoj planeti. „Ljudi se svi rađaju isti. Kako ćeš da se oformiš dalje, zavisi od mnogo toga. Čovek može biti dobar ili loš. Ali, mnogo je lakše biti loš, biti lopov ili prevarant, nego napraviti nešto dobro. Lakše je slagati da si uradio nešto kreativno, nego nešto kreativno izvesti. Jer, da bi slagao čoveku je potreban sekund, a da bi nešto napravio potreban je čitav jedan životni ciklus. Možda i ceo život. U toj tački, ja posmatram ljude oko sebe. Posmatram kako se menjaju usled te konstantne provokacije koja im se nudi u životu. I tako sam kreirao Purgatorijum, kao mesto gde čovek može da zastane da promisli gde će i kako će dalje“, kaže Velimanović i dodaje: „U čistilištu, čovek je siguran, i ne mora ništa da radi.
Nikada nisam video vrednog čoveka da je umro od gladi. Ali mnogi žele više, iz čistog kompleksa. Nikad dovoljno moći, para, nikad dovoljno raspolaganja tuđom mukom
To je mesto gde može da posmatra sebe i rediguje svoje iskustvo. Sećam se da sam pre deset godina posmatrao ljude u purgatorijumu. Neki su se plašili da nastave dalje. Purgatorijum je poziv za promenu, i jasno je da postoji velika želja ljudi da se promene, ali do toga se dolazi vrlo teško. I sećam se i sebe dok sam se nalazio u purgatorijumu, gde sam provokaciju da budem bolji shvatio vrlo dobro. Svaki put se preispitujem. Niko nikoga ne tera da bude bolji, niti išta traži od njega. Purgatorijum je stoga provokacija – hoće li čovek uzeti nešto ili ne.“
A provokacije nagomilane u životnom iskustvu Velimanović je utkao baš u tu sliku. „Svi ti ljudi koje sam upoznao, sve te priče su i dalje tu. I posle toliko godina. Slika je zato i dalje toliko aktuelna. Nijednog od ljudi nisam izmislio, a svi su oni još aktuelni. Možda je baš zato slika večna. Ništa se nije promenilo. Ili barem ne mnogo toga.“
Osam metara životnog iskustva
Zanimljiva je njena veličina. Kada stojite pred njom i zagledate se u sadržaj, čini se da pričama u čistilištu nema kraja. Čitavih osam metara u kojima su različita životna iskustva. „Mene je limitirao samo zid, dok sam na njoj radio! Kad sam počeo, pomislio sam da nigde kraja nema. Mogla je da bude dugačka 100 metara. Toliko sam toga imao da kažem. Bila je to neka lavina, koja je izašla iz mene. Mnogo se stvari bilo nakupilo.“
I kad bi radio novi Purgatorijum, suštinski se ne bi mnogo razlikovao, osim što bi sigurno tehnički tu novu sliku izveo drugačije. „U tom smislu se jesam promenio. Više eksperimentišem s materijalima i jednostavnije slikam. To je neki prirodni proces kroz koji svi prođemo. To je nešto što bih voleo da uradim posle svih godina. Želeo bih da vidim kako bih neka iskustva sada izneo, u novoj životnoj fazi. Da li ću biti gorak? Kako ću se odnositi prema nekoj provokaciji? I sigurno ću opet da se pitam kako pojedinci zbog nečeg tako sitnog gube velike životne prilike.“
Kod vlasti su i nož i pogača, ali upravo to treba da bude razlog da mi budemo bolji. Znam da to zvuči utopistički, ali zaista nije. Potrebno je samo malo. A upravo to malo, ljudima je teško
Kada smo pokušali da ove dileme odgonetnemo pozivajući se na duhovnost, nismo daleko otišli. „Tu čak i nema neke filozofije, jer su ljudi isuviše jednostavna bića. Naupoznavao sam se lažovčina u životu. Laž je nešto najlakše i primarno čemu čovek može da pribegne. A sama laž iscrpljuje čoveka. Urušava ga na unutra. Ti gledaš čoveka koji laže i znamo oboje da laže. I dok gledam čoveka kako se urušava na unutra, razočaravam se.“
Već sada, pitanje je da li razgovaramo o pojedincima ili o vlasti. „Pa pojedinci čine vlast“, odgovara kroz osmeh Velimanović. Ali kako od običnog čoveka da očekujemo promenu iznutra, kada živimo okruženi lažima koje u najvećem slučaju dolaze sa samog vrha? „To ne znači da mi treba da budemo takvi! Kod vlasti su i nož i pogača, ali upravo to treba da bude razlog da mi budemo bolji. Zbog toga ne treba da lažemo, krademo, varamo. Jedini način jeste da mi budemo drugačiji. Znam da to zvuči utopistički, ali zaista nije. Potrebno je samo malo. A upravo to malo, ljudima je teško.“
I kada bi više ljudi tako razmišljalo, ovo mesto bi bilo bolje. Vlast bi se promenila. Jer svi smo na ovom svetu jedno određeno vreme. A to vreme prolazi. Ne možemo ga zaustaviti, ono neumitno teče. Šta ćemo učiniti sa tim preostalim vremenom? Da li je jednostavnije biti deo krda? Pojedincima je svakako lakše da tako opstanu. „Lakše je fizički da prežive“, dodaje Velimanović. „Ali ljudima za neki osnovni život zapravo ne treba mnogo. Nikada nisam video vrednog čoveka da je umro od gladi ili da je propao. Međutim, mnogo ljudi žele više, iz čistog kompleksa. Jednostavno, žele da imaju više nego što im je potrebno. Kompleks nikada ne zadovolji čoveka do kraja. Nikad mu nije dovoljno moći, para, nikad dovoljno raspolaganja tuđom mukom. I to sve samo iz kompleksa… Kad je čovek miran, on nema nikakav problem. Raspodeli posao koji voli najbolje što ume i tako postigne optimum u životu. Sve iznad toga je pokazivanje pred drugima. Ako pojedinac reši stvar sa sobom iznutra, nema potrebe za prikazivanjem. Divna je stvar da čovek bude bogat i da ima više nego što mu treba. Ali to ne sme da bude cilj i da zamagli duhovnost. Jer sve će to da ode kroz taj purgatorijum. I zato verujem da do potrebe za slikom i dolazi kad se nagomilaju u vazduhu sve stvari koje ljude tište.“
Vrt ovozemaljskih užitaka
I baš kao pre deset godina, nismo mogli a da ne napravimo analogiju između Purgatorijuma i čuvene Bošove slike Vrt ovozemaljskih užitaka. „Apsolutno mogu da se uporede!“, slaže se Velimanović. „Kod Boša je, shodno religijskim verovanjima, situacija pojednostavljena – pakao je s jedne, a raj s druge strane. Slika je praktično podeljena na dve celine. Ali u osnovi, ista je struktura kao i sa Purgatorijumom i slična dilema: da li je čovek dovoljno jak da se sa sobom izbori. Jer svi se često nalazimo na sredini životnog puta, gde nam je pružena mogućnost da biramo. Kod Boša je jednostavno – ako si dobar odlaziš u raj, a ako nisi u pakao. Deluje kao da je u raju dosadno, ali zato ovi u paklu čekaju neku nadu. Zato je samo na pojedincu da odluči kako će da živi. I ni od koga drugog.“
Baš kao i u slučaju Bošovog rada, i kod Velimanovića slika Purgatorijum pruža ljudima utehu da nisu sami u svojoj muci. Isto kao i kad odu u crkvu. „Crkva nudi duhovnost. Napravljena je kako bi se ljudsko biće osećalo malim. I treba da bude mali. Tako je s tom slikom, ali i s drugim slikama. Kada vidi veliku sliku koja je preživela vekove, čovek shvati koliko je zapravo mali. I zato slike privlače ljude da se priviju uz nešto večno, nešto što ih može zaštititi…“
Zvuci gudačkog kvarteta dodatno će obogatiti novo izlaganje Purgatorijuma pred publikom. Religiozno iskustvo ili samo izložbena postavka, slika Zorana Velimanovića svakako je poziv na jedno javno preispitivanje.