Ne može se bogatstvo izraza glumca ili glumice svesti na rečenicu-dve. Pa opet mi za takvim mestima uporno tragamo po starim knjigama i novinama, tražeći u tekstovima onaj podvučeni red koji bi ipak mogao da bude jezgro oko koga nastaje čitav spektar različitih likova.
Recimo, slikar i reditelj Mića Popović, u razgovoru sa Milom Gligorijevićem kaže da je Danilo Bata Stojković često tumačio ljude što se „dosećaju sa zadrškom“, proizvodeći dvostruko dejstvo. I da nasmeje i da zabrine.
Zaista, dovoljno je setiti se njegovog „oklevanja“ da katkad izgovori rečenicu; izraza kakve je u tim trenucima pravio očima, ustima ili rukama prislonjenim na grudi.
U pozorišnim referatima Jovana Hristića – gde piše koliko je Rahela Ferari „stručno, nepogrešivo odmeravala komičku stilizaciju i neposrednu životnu uverljivost“ – brzo smo pronašli i Zorana Cvijanovića (1958), umetnika koji radi više od pedeset godina.
U hronici života u beogradskim pozorištima tokom novembra i decembra 1982, pišući o postavci Hrvatskog Fausta Slobodana Šnajdera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Slobodana Unkovskog – Hristić beleži da Cvijanović igra „sa osećanjem za grotesku i karikaturu“.
Tri-četiri leta kasnije, u Zvezdara teatru, ponovo gleda Unkovskog, sada Tetovirane duše Gorana Stefanovskog: „Dobro probranim grotesknim pokretima, Zoran Cvijanović igra…“
„Mladi Cvijanović u ulozi grbavog Mileta“ jeste za Hristića otkriće večeri nakon Kovačevićeve drame Sveti Georgije ubiva aždahu (Atelje 212; 1986): „Svaki pokret njegovog deformisanog tela, svaka reakcija koja se kroz to telo mora probiti, bili su izvanredno pogođeni i odmereni.“
