Čuvena rediteljka, dramski pisac i pedagog Zora Bokšan Tanurdžić mogla bi da se kandiduje za Ginisovu knjigu rekorda. U svojoj 94. godini latila se da na scenu postavi poučnu romantično-komičnu muzičku bajku Igra snoviđenja po priči Postojani olovni vojnik Hansa Kristijana Andersena. Komad je spoj dramske igre, baleta, folklora i operske umetnosti, a naša sagovornica ju je dramatizovala, režirala i uradila izbor muzike. Premijera je održana 23. novembra u Domu kulture „Studentski grad“.
„Ja ne priznajem svoje godine, faktički ni ne mogu da ih usvojim jer radila sam sve aktivno do osamdesete, a otišla sam u šezdesetoj u penziju. Imala sam potrebu nešto da dam, to je izgleda bilo dragoceno u mojoj ličnosti …“, priča nam Zora Bokšan Tanurdžić, o kojoj je objavljena monografija Život kao dramska bajka.
Rođena 1930. godine u Molu, opština Ada u Bačkoj, odrastala je kao jedinica u porodici Tanurdžić. Udala se za pravnika Branka Bokšana koji je, kako kaže, bio sudija i na poslu i u kući. Svoje devojačko prezime dodala je iz inata kada je počela da objavljuje knjige, jer nije priznao da je na venčanju rekla da zadržava i svoje prezime. Majka je Ivane, koja je završila studije engleskog jezika i po njenim rečima je „odmetnik“ jer više od tri decenije živi u Velikoj Britaniji. Podarila joj je unuka, a on praunuku.
O tome ko je Zora Bokšan možda najbolje svedoče reči koje su za Radar rekli glumci Dragana Varagić i Vladimir Petrović, poznat po ulozi Bobe u serijalu Lude godine.
„Ona nas je pre svega učila životu. Njena smirenost, strpljivost, ljubav prema igri, stalno zagledana u šta mi to još sve možemo, neprocenjiva je i zato se s razlogom prepoznajemo kao Zorina deca“, kaže Dragana Varagić, a Vlada Petrović dodaje: „Nikada i nigde više nisam doživeo takav pedagoški rad, detaljnu analizu teksta, kreativni pristup, podršku, poštovanje i razumevanje kao kod nje. Mislim da je ona postavila temelje za dalji razvoj brojne dece, kako u poslovnom tako i u privatnom životu.“
Autoritativna, nežnog, bistrog glasa, mudrih misli, Zora Bokšan Tanurdžić se za naš magazin osvrnula na svoj život i održala mali čas kako se od igranja zdravo raste.
Zubarka
Moji roditelji su brinuli što sam naklonjena umetnosti. A to sam povukla na oca koji je bio glumac amaterske družine, lepo je i pevao. Pitala sam se šta da radim i šta je u meni što mi ne da mira. Razmišljala sam ili da idem na književnost, ili psihologiju, ili režiju iako nisam znala šta je to. Mama mi je govorila: „Šta ćeš u pozorištu da radiš, tamo su svi pokvareni.“ Ja joj kažem: „Kad ja dođem, sve ću to da ispravim i da ih dovedem u red.“ Kako su želeli da završim nešto konkretno od čega ću moći da živim, ja sam zbog njihove ljubavi upisala Višu zubarsku školu u Novom Sadu. Po diplomiranju sam se zaposlila, štedro sam radila i inače sam takva, da kad se nekog posla prihvatim, radim ga od srca, čestito. Ali, to nije zadovoljavalo moje duhovne potrebe. Tako sam odlučila da odem u Beograd i vidim gde je ta, tek osnovana Akademija za pozorišnu umetnost.
Kada sam stigla u Beograd, išla sam od ambulante do ambulante da tražim posao. Pokucala sam na vrata ambulante kod hotela „Mažestik“. Na razgovoru s direktorom sam objasnila koliko mi je potreban posao i da sanjam da studiram režiju
Sudbina
Kada sam stigla u Beograd, išla sam od ambulante do ambulante da tražim posao. Od zaposlenja nije bilo ni traga, ali bila sam uporna i pokucala i na vrata ambulante kod hotela „Mažestik“. Na razgovoru s direktorom sam objasnila koliko mi je potreban posao i da sanjam da studiram režiju. Posle nekog vremena, stigla mi je dopisnica da sam primljena, nije bilo srećnije osobe od mene. A onda se dogodilo da čarolija ne prestaje da radi za mene. Imala sam sreću da me je jedan pacijent pitao otkud to da se bavim ovim poslom. Odgovorila sam iskreno da maštam o režiji. Bio je to Mladen Sabljić, operski reditelj. Sledeći put mi je doneo knjigu Osnovi pozorišne režije Huga Klajna, koja je i sada udžbenik. Čitala sam je od reči do reči, ohrabrila se i izašla na prijemni. U klasu me je primio ni manje ni više nego profesor Hugo Klajn. Život predstavlja jedno veliko čudo gde ne možete da shvatite šta je sve moguće da se dogodi.
Sombor
Na klasi nas je bilo šestoro, ja sam bila jedina devojka. Bio je tu i Predrag Bajčetić, ali je bio toliko nadmen da za četiri godine nisam tri rečenice s njim razmenila. Huga Klajna sam upijala ko vazduh, njegov sistem mi je odgovarao, bio je analitički, osećala sam da je vrlo koristan, posebno ta postupnost da bi se postigao krajnji rezultat. Bilo je to vreme nemaštine, ali ja sam imala sreće da postanem stipendista Gradskog odbora Novog Sada. Imala sam novac za stanodavca i da kupim bonove za hranu. Njih sam prodavala da bih išla u bioskop ili pozorište. Diplomsku predstavu Kuća na uglu dobila sam da radim u Somborskom pozorištu. Toliko je meni u tom gradu bilo divno, ljudi su me neverovatno primili, onako neuglednu, skromnu, imala sam samo dve bluze, jednu suknju i par cipela. Upravnik pozorišta je shvatio moju situaciju, pa mi je rekao: „Znam da nemate para za hotel, ustupićemo vam jednu glumačku garderobu i tu ćete prespavati. Namestili su mi krevet, jastuk, posteljinu, bila sam srećna. Bilo je i avantura, jer je tada pozorište bilo toliko nedoterano da kada prestane predstava i ugase se svetla, morate da bauljate po mraku, tako da sam često jedva uspevala da pronađem svoju garderobu.
Jedanaestica
U komisiji za moju diplomsku predstavu bili su Hugo Klajn i čuveni helenista Miloš Đurić. Da li vi možete da zamislite da su gospoda profesori stigli vozom od Beograda do Novog Sada, pa su u tri ujutru, drugog termina nije bilo, presedali do Sombora. Radila sam posvećeno, ali nisam bila svesna dokle sam stigla. Sa glumcima sam imala separatne probe, čitaće su bile glavne. Nakon vežbanja spajala sam dijaloge, pa onda sve te delove kad su dobro uvežbani u celinu. Govorili su mi da radim drugačije, da ne vičem, da vodim računa o svakom detalju. Epilog je bio da sam dobila desetku, po rečima komisije to je bila veoma superiorna predstava. Miloš Đurić mi je rekao: „Zoro, Zoro, da postoji ta ocena, ja bih ti dao 11“, a Klajn je tiho dodao, vrlo uzdržano kakav je inače bio, jer nikad nikog nije hvalio: „Ja sam ipak malo pogrešio što nisam više na Zoru obratio pažnju.“ Potpuno sam bila zbunjena. Ne mogu da opišem kakva sam krila dobila, nešto što više nikad u životu nisam doživela. Bio je to najsrećniji trenutak.
Lutkarstvo
Završila sam režiju, ali tamo ni slova nisam čula o radu s decom, niti me je to ikada interesovalo. Posle diplomskog odmah sam dobila mesto u Pozorištu lutaka u Novom Sadu, a predavala sam i u Srednjoj glumačkoj školi. Tamo sam provela sedam godina i prvi put upoznala šta je lutkarstvo i na osnovu toga sam dobila poziv od Akademije u Beogradu da budem profesor lutkarske režije, i predavala sam dve godine, kada je taj predmet ukinut. Tako sam dobila zadatak da održim seminar o lutkarskoj režiji za decu na nivou cele države. Kada sam ga održala, oni su bili van sebe, jer dobijali su da rade, a nisu znali kako. Tada sam videla da taj profil ne zna uopšte kako treba režirati, da ne postoji velika razlika između režije za odrasle i decu, nego se prilagođavaš temi.
Ne postoji velika razlika između režije za odrasle i za decu, nego se prilagođavaš temi
To je slušao i neki rukovodilac i predložio mi je da održim časove što bi decu podstaklo da se malo vežu za pozorišnu umetnost, da malo radim s njima na jeziku. Navalio je da se preselim u Beograd a moj kolega Ljubiša Đokić, dečji pisac, ubedio me je da prihvatim mesto u Domu pionira (sadašnji Dečji kulturni centar). Moj zadatak je bio da osnujem Centar za dramsko vaspitanje i obrazovanje. Mnogo sam se zabrinula kako ću, ali krenula sam iz osećanja navike da je potrebno prvo obratiti pažnju kako se govori i ko šta kaže.
Pioniri
Tako je počela moja misija da decu učim kulturi lepog govora, a prvenstveno mi je koncept bio razvijanje dečje kreativne sposobnosti kroz dramske igre. Odmah sam se prisetila odakle je počeo moj profesor Hugo Klajn, ali moralo je biti modifikovano i trebalo je analitički razmisliti od koje osnove polaziš. Šta time hoćeš da postigneš. Za njega je prvo i osnovno bilo da tekst treba da bude onako protumačen kako je napisan i šta je autor hteo da kaže time. I tako sam počela da se igram sa decom. Kroz te vežbe i igrice naučili su šta je to pozorište, igra, gluma, dramaturgija, režija. Sa njima sam prvo radila na monološkom kazivanju i tu su shvatali šta je to što želiš da kažeš i na koji način, a da to bude i dobro i interesantno. Davala sam im raznorazne podsticaje, i tekstualne i vizualne. Zadatak je bio da dobiju rečenicu ili sliku, da razumeju ono što su pročitali ili videli. A to je osnova koju sam na neki neobičan način razvijala. Toliko sam bila zadovoljna što je to bilo korisno, a i deca su to volela, postizali smo čuda. Posle dvadesetak godina rada napisala sam knjigu Od igre do pozornice, u kojoj je protumačen ceo moj postupak, od najelementarnijeg do rezultata.
Igra
Evo kako smo se igrali i učili. Deca su donosila svoje igračke, uspostavili smo preko njih komunikaciju, a potom sam radila na njenoj identifikaciji, da dete zamisli da je lutka osoba sa kojom može da razgovara. A da bi u tome uspelo, mora da osmisli njene osobine. I to ne samo sa lutkama, nego i sa predmetima, oživljavali smo ih. Na primer, olovka. Pitala sam ako naiđeš na nju, hoćeš li da je upotrebiš, šta misliš na koji način će se ona tebi predati, šta će reći… To su bili oprezni pokušaji, dok deca nisu shvatila šta treba da postignu i počela su da se igraju i da razmišljaju na jedan potpuno drugi način. Tako su kod mene te igračke progovorile i dobile karakterne osobine. Šta tvoja lutka misli kada je uhvatiš i tresneš o zemlju, da li je zadovoljna? Šta bi ona tebi rekla ako bi mogla da ti kaže? Kako joj je ime, gde je stavljaš, kako sa njom postupaš, zašto to radiš ili kako bi trebalo da se ophodiš prema njoj… I onda sam počela da beležim šta sam sve uradila i postigla. Prilagodila sam svoj sistem za decu od sedme do 12, 13. godine. Tako je nastao moj udžbenik iz kojeg se učilo nekada u celoj Jugoslaviji. Nažalost, više nije u upotrebi, to mi je mnogo žao, ali šta da se radi, vremena su se promenila.
Plan B
Neki od roditelja nisu razumeli šta mi to učimo, imali su druge ambicije, pa su me pitali kada će im dete biti na televiziji. Svakog sam zvala da objasnim da to nije poenta našeg truda. Nisam im govorila da treba da budu glumci, nego da ovo što su naučili upotrebe u bilo kojoj drugoj profesiji. Takođe sam ih upozoravala da je gluma nesiguran posao i da obavezno imaju nešto pod B, a to znači još jedno zanimanje. Nisu svi otišli putem koji je vezan za kulturu, prosvetu, pozorište, ali su mi rekli da im je ono što smo učili dobro došlo u karijeri. Vlada Petrović bio je jedan od te dece. Oteo mi ga je posle Bata Miladinović. Vlada nije hteo da mi kaže, ali ja sam osetila jer je radio neke nebuloze, što kod mene nije učio. Nisam se ljutila, napravio je kasnije raznovrsnu karijeru. Ili talentovana, prepametna Dragana Varagić, koja je imala dilemu da li da ode na medicinu ili na glumu. Odluka je bila gluma i došla je kod mene i pitala da je spremim za prijemni koji je bio za tri dana.
Šteta je u nedostatku ljubavi, pažnje prema detetu, a njemu je to najvažnije i ako to ima ono onda neće gledati u telefon nego u majku, ako ima šta da čuje od nje
Najlepši poklon
Kada sam otišla u penziju, s velikim iskustvom i namerom da proširim znanje, osnovala sam Dramski studio „Arlekino“ u Centru za obrazovanje „Đuro Salaj”. Jedno od moje najgenijalnije dece, Ana Sokolović, imala je dilemu da li da upiše kompoziciju ili glumu, opredelila se za muziku. Jednog dana došla je sa ružom i rekla: „Diplomirala sam i sada sam vam na raspolaganju“ i tako je postala moj asistent. Svoju prvu kompoziciju meni je posvetila, na osnovu teksta koji je pisao trinaestogodišnji Bojan Đorđev. To mi je najlepši poklon u životu. Na osnovu toga sam režirala komad Pepeljuga ide na žur i bio je najbolji nekoliko godina. Ana je potom otišla u Montreal i kao kompozitorka napravila svetsku karijeru, a Bojan se otisnuo u pozorišne reditelje. Zahvaljujući svojoj divnoj, odanoj učenici Tanji Rap, pristala sam da sada radim Igru snoviđenja čiji je ona producent.
Bajka
Pitaju me ljudi šta mi pomaže da ostanem u tako vedrom duhu i osećanju potrebe da stalno nešto radim u mentalnom smislu. I mene je iznenadio put u ovu novu režiju. To nisam nameravala jer nisam fizički u formi u kojoj sam nekad bila, da se lako krećem, nisam više tako elastična. Ali, hvala milom bogu, glava mi još uvek radi. Pre dve godine sam objavila knjigu Muzika kao sudbina, a sad sam se oprobala u ovoj zahtevnoj režiji. Našla sam mogućnost da se sagleda autorov stav u odnosu na čovekovu ličnost koja je vrlo salomiva i mogućna u odnosu na svoje potrebe da uradi nešto vrlo značajno a da uvek ima nekakvih sputavanja. Jer, mediokriteti postavljaju određene granice, ko malo štrči više izvan njih ili je kriv i biće kažnjen, ili sputan na bilo koji način. To je pravilo koje je apsolutno vidljivo i ja sam uspela da u ovom bajkovitom sadržaju, koje je studija, odrasli mogu da shvate zašto im se događaju neke stvari koje nisu očekivali. Nadogradila sam ovu priču, poučna je za decu i posebno za odrasle da izađu iz granica mediokriteta društvenih.
Tumbe
Ono što se u savremenom dobu promenilo, što bismo rekli – okrenulo se na tumbe, onako kako je nepotrebno, odnosno štetno. Dođe mi da plačem kada vidim na šta sve ovo danas liči. Deca samo gledaju u telefone, neke grozne stvari koje im samo štete. Nema igre više, tih pozitivnih osećanja koje je dete navodilo da razmišlja o lepoti, dobroti, humanosti. Porodica je nastradala u odnosu na svoju homogeniju. To se desilo zbog borbe za posao, dinar, pozicije, opstanak… A ljudi zaboravljaju, oni koji su roditelji, da deca moraju da imaju primat. Šteta je u nedostatku ljubavi, pažnje prema detetu, a njemu je to najvažnije i ako to ima ono onda neće gledati u telefon nego u majku ako ima šta da čuje od nje. Razume se, i u oca. Više nas ne boli glava ako je dete zaplakalo ili je nezadovoljno, pošto ćemo mu dati mobilni telefon. I to daju i detetu od dve godine, da udara tipke, da ga ne bi oni zabavljali. A detetu su potrebni reč i osećanje da predstavlja radost i da je između roditelja i njega čvrst senzibilitet…
