Više puta najavljivano, pa odlagano, zatvaranje Centra Žorž Pompidu zbog višegodišnjeg renoviranja definitivno će se ostvariti ovog meseca. Ako ste ovog leta imali priliku da posetite Centar videli biste da je to „zatvaranje“ već uzelo maha, zapravo čak i poslednja velika izložba, „carte blanche“ nemačkom fotografu Volfgangu Tilmanu, održava se u prostoru gde je nekad bila biblioteka, svi ostali prostori ovog ogromnog zdanja već su zatvoreni. Pred tu višegodišnju pauzu (najmanje pet godina) u mnogim svetskim medijima su se pojavili osvrti, pokušaji sumiranja dosadašnje istorije ovog muzeja i njegove uloge u razvoju savremene umetnosti i posebno kako je ovaj muzej demokratizovao i približio savremenu umetnost širokoj publici.
Teško je s današnje tačke gledišta shvatiti koliko je ideja stvaranja jednog ovakvog centra bila revolucionarna za svoju epohu. To da se u samom centru Pariza implementira jedan muzej novog tipa, otvoren za sve, ali koji bi bio i interdisciplinaran, poteklo je od predsednika Žorža Pompidua, velikog poznavaoca i ljubitelja savremene umetnosti, koji je odmah po svom dolasku na vlast, 1969. godine krenuo u realizaciju projekta. Treba shvatiti da se to dešava u epohi kada su svuda u svetu, a posebno u Francuskoj, snažne polemike o distinkciji između „visoke“ i „popularne“ umetnosti, te kakvu bi ulogu država trebalo da ima u njenom razvoju i podršci. Pompidu je zagovarao ideju da država, javni sektor, treba da igra ulogu medijatora u približavanju i upoznavanju široke publike s raznolikim umetničkim praksama. Istovremeno, ova ideja je trebalo da pospeši i domaću umetničku produkciju koja je uvek bila stvar nacionalnog prestiža i identiteta. Uz to, od Drugog svetskog rata naovamo, Pariz je počeo da gubi svoju ulogu svetskog umetničkog centra, posebno u odnosu na Njujork, te je ovaj muzej trebalo bar donekle da povrati taj prestiž. I najzad, Pompidu je želeo da kao njegov legat ostane zdanje koje će ostaviti impakt i odslikavati tendencije druge polovine dvadesetog veka.
Odluka o osnivanju donesena je već prve godine Pompiduovog mandata, te se prostor gde se ranije nalazila četvrt Bobur, porušen još tridesetih godina zbog sanitarnih razloga, nametnuo kao idealno mesto za novi muzej. Jedini problem bio je u tome što je prostor već bio namenjen za projekt javne biblioteke, ali to je rešeno jednostavnom odlukom da će biblioteka biti deo novog muzeja. Otvoren je javni konkurs za idejno rešenje novog zdanja koji je bio izuzetno fleksibilan, naime, podrazumevao je da na njega mogu da se jave čak i arhitekti početnici, bez obzira na to da li rade u nekom studiju ili ne. Na kraju, od blizu 700 projekata pristiglih na konkurs, žiri je odabrao rešenje predloženo od arhitekta Renca Pijana, Ričarda Rodžersa i Đanfranka Frančinija. Jedna od najradikalnijih ideja ovog tima leži u pristupu da svi elementi koji čine logistiku zdanja, sve ono što je u klasičnoj arhitekturi „nevidljivo“ kao što su električne instalacije, ventilacione cevi, dovodi vode, pa i kanalizacija, ne budu skriveni već da budu istaknuti na fasadi zgrade. Time se unutrašnji prostor muzeja u potpunosti otvorio ka publici, a spoljni izgled se na radikalan način izdvajao od okruženja.
Osam spratova (od kojih dva pod zemljom) imaju više od 100.000 metara korisnog prostora. Izgradnja je trajala do 1977. godine, ne bez problema (novi predsednik D’Esten je želeo da napusti projekat), ali je konačno otvoren 31. januara 1977. godine. Reakcije su bile, najblaže rečeno, podeljene. Le Monde je pisao da je reč o „arhitekturalnom King Kongu“, Le Journal du Dimanche je nalazio da treba „biti genij pa napraviti nešto tako ružno uz toliko komplikacija“, a mnogi kritičari su ga jednostavno nazivali „hangarom“ ili „benzinskom pumpom“. Ipak, publika ga je odmah zavolela i prihvatila. Već prve godine umesto predviđenih 5.000 posetilaca dnevno, muzej je svakog dana imao pet puta toliko, te je do danas ostao jedan od najposećenijih muzeja na svetu.
Centar Pompidu će postati poznat pre svega po svojoj permanentnoj kolekciji savremene umetnosti koja se vodi kao najbogatija u Evropi. Broji preko 100.000 dela, a u svom katalogu navodi oko 6.000 imena umetnika. Pored toga, „velike“ izložbe koje ova institucija organizuje imaju težinu definitivne konsekracije umetnika, bilo da je reč o klasicima savremene umetnosti kao što su Pikaso, Brak ili Matis, ili da je reč o još uvek aktivnim umetnicima kao što su Tatjana Truve, Sofi Kal ili već pomenuti Tilman. Centar je organizovao i velike tematske izložbe koje su stavljale fokus ili davale nova tumačenja raznim pokretima i pravcima savremene umetnosti. Kao posebno značajne izdvajaju se serije izložbi koje su se fokusirale na istoriju umetničkih razmena i uticaja Pariza s Njujorkom, Moskvom ili Berlinom. Kultna izložba Čarobnjaci zemlje iz 1989. godine je prvi put na tom nivou izlagala „nezapadne“ suvremene umetnike, od Afrike do Latinske Amerike. Zatim treba istaći po svom odjeku i dve velike izložbe o nadrealizmu (2002. i 2024.), zatim izložbu o LGBT+ umetnicima Over the Rainbow (2019). Posebno je odjeknula promena stalne postavke, tako da u postavci fokus bude na ženama umetnicima (2009 -2011). Poslednji veliki simbolični „potez“ muzeja bio je svakako prihvatanje velike donacije kolekcionara Bruna Dešarma, više stotina dela koja spadaju u ono što danas nazivamo Art Brut. To su dakle dela koja su nastala van „prepoznatog“ umetničkog toka, od strane umetnika koji egzistiraju van umetničkog sveta, ali koji se ovim činom definitivno upisuju u opštu istoriju savremene umetnosti (izbor iz ove kolekcije je trenutno izložen u pariskom Grand Paleu).
Naravno, nakon zatvaranja vrata muzeja, Centar neće prestati sa radom. Već su najavljene brojne internacionalne i lokalne izložbe, brojni svetski muzeji će kroz pozajmice izložiti neka od remek-dela savremene umetnosti. To je istovremeno, kako se posebno ističe, i period za redefinisanje uloge ovog muzeja kao institucije od nacionalnog, pa i svetskog, značaja.
