Za petnaestak godina analiziranja televizijskog sadržaja još se nisam suočio s pisanjem o trećoj sezoni neke serije, nakon što su tekstove – koji danas egzistiraju kao siročad negde na sajtu NIN-a – dobile i prve dve. Valjda i to nešto govori o značaju Belog lotosa (The White Lotus; HBO). Šta se može novo dodati u okviru uvek iste konstrukcije, pogotovo kada se uzme u obzir da je Beli lotos inicijalno zamišljen kao mini-serija?
Zapravo, autor Majk Vajt u svakoj sezoni čini pomeranja na planu motivacije likova. U havajskom „rizortu“ iz prve sezone su svi gosti bili tu isključivo iz hedonističko-ispraznih razloga, s mikro odstupanjem u vidu Tanje (Dženifer Kulidž) koja je sebi dodala misiju pražnjenja urne sa majčinim pepelom u Tihi okean. No, to je mogla da uradi u bilo kojoj smaragdno čistoj vodi. U drugoj sezoni se na spisku aktera već nalazi trogeneracijska porodica muškaraca na hodočašću u sicilijansku postojbinu. Oni imaju iole smislen povod za dugačke letove i aerodromska presedanja, iako potčinjen njihovim u lošim navikama beznadežno zarobljenim karakterima. Valja naglasiti da je Majk Vajt višedimenzionalni scenarista i reditelj, talentovan za komediju (najuspešniji filmovi Džeka Bleka s početka milenijuma) a dubinski sklon tihoj tragediji (odlični Bredov status iz 2017. godine, za sada poslednji film koji uspeva da iskoristi potencijal Bena Stilera za tumačenje junaka opterećenih iluzornim, samostvorenim nedaćama). Stoga, on još od prvog Belog lotosa sebi postavlja zadatak scenarističkog „otvaranja“ likova i postizanja gledaočeve identifikacije s ljudima čije je stvarne, životne pandane bolje ne poznavati. Osim ako biste da im „izmuzete“ neki novac, ali bogati ne bi bili bogati kada ne bi sve vreme držali novčanik na oprezu. Vajtu nije lako, i da nema ubistva koje unosi dramsku napetost i atmosferu usuda, Beli lotos bi ostao bez štaka na koje se oslanja.
U trećoj sezoni koja se odvija u Tajlandu usud, u skladu s budizmom kao dominantnom religijom lokaliteta, poprima razmere karme. Ako je ikada i bilo, početno ubistvo sada više nije pojedinačni već univerzalni čin sudbine, dok se ovaj put u okviru većine kompleta junaka (tj. dva od tri) nalaze tajni motivi. Posledično, dobijena je smeša još ambicioznije filozofičnosti i otvorenije dramske fiktivnosti. Tri četrdesetpetogodišnje dame iz visoke američke klase, drugarice od osnovne škole, jedine spadaju u staru „belolotosovsku“ gardu; razvedena poslovna žena iz Njujorka (Keri Kun), holivudska televizijska glumica (Mišel Monahan) i lukrativno udata domaćica iz Teksasa (Lesli Bib) emituju dobro poznati „vajb“ bogataškog čemera dok stupaju u kontakt s trojicom ruskih polužigoloa. Standardno mnogočlana porodica je već tu s razlogom, mada u početku tajnim. Džejson Ajzak kao otac, berzanski mešetar, glumački silazi u bariton, dok se Parker Pouzi kao tabletomanska supruga penje u sopran, oboje svesni da likovi ne dozvoljavaju prosto sprovođenje replika. Njihovi potomci su koncipirani u arhetipskom ključu: najstariji (Patrik Švarceneger, tj. Arnold kao karakterni glumac) je materijalista, ćerka je duhovnica, dok je najmlađi u procepu između njih dvoje. Preostala priča se tiče kriminogenog tipa (Volton Gogins koji od Belog lotosa glumački dobija isto što i Dženifer Kulidž: konačni beg od jednostavnih likova za jeftini gledaočev nadražaj) i njegove devojke iz britanske radničke klase (Ejmi Lu Vud) koja ne zna da su u „rizort“ stigli s detektivsko-osvetničkim povodom i grozomornim Skotom Glenom kao ciljem potrage.
Majk Vajt još od prve sezone sebi postavlja zadatak scenarističkog „otvaranja“ likova i postizanja gledaočeve identifikacije s ljudima čije je stvarne, životne pandane bolje ne poznavati
I sama u procepu statičnosti priče sa tri drugarice i dinamičnosti trilerske priče, drama mnogočlane porodice se nalazi na ničijoj zemlji, tonalno haotična i s puno praznog hoda (Vajt postaje sve opširniji, pa smo od šest epizoda u prvoj sezoni stigli do osam podužih u trećoj). Ipak, ekonomska, pa time i statusna smrt koja lebdi nad porodicom, praćena gotovo gebelsovskom idejom oca da im svima prekrati muke budućeg siromaštva, daju neophodni kontrateg. Nije slučajno da iz teksta do ovog trenutka izbivaju likovi posluge. Iako neki od njih nemali po količini ukazane scenarističke pažnje, oni su, po običaju, funkcije koje služe da se priča zaokruži ili podvuče neka od osobina gostiju. U tom pogledu serija Beli lotos je poput istoimenih luksuznih „rizorta“ – mora imati i ljude iz senke da bi postojala, ali ugao gledanja će uvek ostati na drugoj strani.
Jedan sagovornik izneo mi je svoj stav da je razrešenje treće sezone kandidat za najveći kič koji je video u životu. Nije to bez osnova, ali ako se podsetimo da je kič prenaglašenost lišena estetskog ili suštinskog opravdanja, dolazimo do prihvatanja da je Vajt, dodajući motivacije likova i žanrovske neminovnosti te mešajući ih s krovnom karmom, doveo Beli lotos do prirodne – zadržavam prava na reč – „kičarze“. Uz svu tu buku i bes, uputno je primetiti da je emotivno najsnažnija scena u poslednjoj epizodi ona u kojoj tri drugarice u tišini, za stolom, svode račune svojih života. Nije li lep i tačan zaključak jadne holivudske glumice o tome koga valja čuvati i negovati, makar kao korektiv? „Svet je samotno mesto. Ljudi te osuđuju zbog površinskih nedostataka. Ali vas dve me osuđujete zbog onih dubinskih“. Scena bi bila dostojna da se njom okonča ne samo treća sezona već i celi Beli lotos, ali, nažalost, neće. Poput njegovih likova, tih sijajućih šrafova zarđale mašine, tvorac nije u stanju da se zaustavi.
