Jedino zbog čega žalim u životu jeste što nisam neko drugi.
Vudi Alen
Seća li se iko Vudija Alena? Prvog decembra, ili pre par nedelja, on je napunio čak 90 godina, a bilo je to i 60 godina od njegovog prvog igranog filma. A pre nekoliko dana, i njegovo ime i slika su isplivali na površinu po objavljivanju novih fotografija s imanja zloglasnog Džefrija Epstina, uz Donalda Trampa, Stiva Benona, Bila Klintona, Bila Gejtsa i druge. No, Vudi Alen je poodavno cenzurisan, otkazan, prokazan, kenselovan i zabranjen kao malo ko drugi, iako je u pitanju jedan od najuticajnijih umetnika druge polovine 20. veka.
Dakle, Alen je proslavljeni, iako kontroverzni američki režiser, kao i scenarista, glumac, komičar, pisac, stalni saradnik čuvenog Njujorkera, te klarinetista ili džez muzičar. Ali je i kulturno izopšten na nekoliko posve vidljivih nivoa, iako nikada nije bio pravosnažno osuđen ni za kakvo krivično delo. Prošavši putem od ikone do parije, jedino što je nakon svog prvog filma do danas zahtevao od producenata i filmskih studija jeste – potpuna umetnička sloboda, odnosno totalna kontrola i autonomija. Malo li je na ovu skupoću?
Ne moramo da ga obožavamo, niti da volimo (svaki) njegov film, ali moramo da odbijemo da živimo u kulturi u kojoj se delovanje jednog umetnika briše iz čisto političkih razloga
Za one s jeftinijim ulaznicama, Alen je režirao preko 50 dugometražnih filmova (mahom proizvodeći po jedan film godišnje), napisao pet zbirki kratkih priča, autobiografiju i, nedavno, prvi roman (What’sWithBaum?, 2025). Manje je poznato da je Teofil Pančić naziv za svoju kultnu kolumnu u Vremenu, Nuspojave, preuzeo od naziva Alenove zbirke priča (Side Effects, 1980). Osvojio je četiri Oskara uz čak 24 nominacije (i 16 nominacija za najbolji originalni scenario – najviše u istoriji američke filmske Akademije). Glumice u njegovim filmovima osvajaju šest Oskara.
Pa ipak, studio Amazon je 2018. raskinuo ugovor s tim & takvim Alenom, te odbio da objavi njegov film Kišni dan u Njujorku (2019), uprkos već snimljenom materijalu. Nakon toga, nijedan veliki holivudski studio (Dizni, Vorner, Universal, Paramaunt, Netfliks) nije pristao da finansira njegove projekte. Alen danas može da snima samo u Evropi, gde pronalazi nezavisne investitore. A čak i kada snimi film, njegova distribucija u SAD je minimalna ili uopšte ne postoji (bioskopi odbijaju prikazivanje, striming platforme ne otkupljuju prava itd.), tj. američka publika više ne može da vidi njegove nove radove. Alenov poslednji i jubilarni 50. film, Coup de Chance (2023), snimljen je u Francuskoj i na francuskom jeziku. Ignorišu ga i najveći filmski festivali u rodnoj Americi, a veliki izdavači otkazuju objavljivanje njegovih priča, romana i memoara.
O sudskim procesima, skandalima i procesu kulturnog izopštavanja Alen detaljno piše u svojoj autobiografiji, Apropo ničega (2022), ali je niko ne čita. Umesto toga, svi su radije pogledali HBO dokumentarac Alen protiv Ferou (2021), u kojem se ponavljaju stare i jednostrane optužbe Mije Ferou, i koji je izdašno kritikovan zbog selektivnog prikazivanja informacija. S tim u vezi, gde se dede staro novinarsko pravilo o dve strane? U javnoj percepciji i/ili percepciji javnosti, Alen je danas egzemplar „zlog genija“ koji je izbegao pravdu, karikaturalni zlikovac iz crtanog filma, te najjasniji slučaj cenzure u današnjem Holivudu i medijima. Baš kao i dijagnoza našeg popkulturnog doba.
Dok, tačnim rečima Miljenka Jergovića, omaleni, preplašeni i neurotični Vudi Alen se već decenijama tretira jedino kao „opasni muški delinkvent“, pri čemu se zaboravlja da je njegovo „umjetničko, filmsko i književno djelo među nekoliko temeljnih artefakata poslijeratne euro-američke civilizacije“. Jer, „ono što je za renesansu Dante, to je za fikciju NewYorka i Amerike, stvorenu u našim glavama, WoodyAllen“. O čemu se tu radi?
Vudi i skandali
Zahvaljujući žutoj štampi, danas je Vudi Alen mahom (pre)poznat po skaradnim skandalima, tačnije, po dva skandala – jednom stvarnom, i drugom najverovatnije izmišljenom. Prvi skandal je činjenica da je 1991. godine započeo romantičnu vezu s devetnaestogodišnjom Sun-Ji Previn – usput i usvojenom ćerkom svoje tadašnje supruge Mije Ferou. I što nije nezakonito, ali jeste podosta uznemirujuće. I sad, iako je ova veza bila obostrano dobrovoljna, a Sun-Ji je bila punoletna i nije bila Alenova ćerka (niti je on živeo u domaćinstvu s njom kao očinska figura), javnost osuđuje vezu iz moralnih i sličnih razloga jezivosti i nelagode. Uzgred, Vudi i Sun-Ji su i danas, 34 godine kasnije, u skladnom braku bez kontroverzi.
Drugi skandal je već ozbiljnija optužba Mije Ferou da je, usred drame oko Sun-Ji Previn, Alen usput i seksualno zlostavljao njihovu sedmogodišnju usvojenu ćerku Dilan Ferou. Vođene su temeljne (i dve nezavisne) istrage, a optužnica je u potpunosti odbačena. Nisu pronađeni nikakvi dokazi za seksualno zlostavljanje, uz tvrdnju da je devojčica Dilan verovatno bila instruirana od strane povređene Mije Ferou. Naime, ona se jeste namerila da uništi (karijeru) Vudija Alena i to mu je otvoreno i preteći rekla. Naravno, sumnje i mrlja zbog ovako strašnih optužbi ostaju i lepe se zauvek.
Možda je najveći problem u tome što zaboravljamo jednu staru istinu: umetnost nije isto što i umetnik. To nije relikvija iz ranijih epoha nego osnova savremene estetike. Veliki umetnici vrlo često su bili problematični ljudi
Najzad, nije nevažno i da je ceo slučaj 2017. godine dodatno podgrejao izvesni – Ronan Ferou. Inače, istraživački novinar koji je razotkrio i seksualna zlostavljanja Harvija Vajnstina i drugih, te u mnogome zakotrljao ceo #MeToo pokret. A taj isti Ronan je (verovatno jedino) biološko dete Vudija Alena. S tim u vezi, Alenova sudbina bila je zapečaćena u svojevrsnom lovu na veštice, odnosno vešce. I zato je „slučaj Vudija Alena“ danas paradigma duha vremena, (ne)pravednog gneva i odmazde, odnosno – kulturne cenzure.
Vudi i cenzura
Dakle, takva veličina kao što je Vudi Alen (od 165 cm i 50 kg još uvek žive vage) danas je – cenzurisana, odnosno otkazana ili kenslovana. Nijedan njegov novi film više se ne distribuira u Americi, nema američke producente, retrospektive su zabranjene, televizije povlače njegove klasike, ne postoji ni na Netfliksu, HBO ili Amazonu. Čitave institucije kulture – od filmskih akademija do striming servisa – utrkuju se ko će brže i efikasnije da obriše njegovo ime, filmove i delo iz javnog života. Filmske kompanije i studiji odbijaju saradnju, distribucija njegovih filmova je nepostojeća, knjige i memoari nailaze na otpor, glumci i saradnici se javno distanciraju, kulturne institucije ga ignorišu, a medijski narativ je trajno negativan („kontroverzna ličnost“, „problematičan autor“ itd.).
U svetu u kojem se moralna panika širi brže nego zdrav razum, Vudi Alen je postao neka vrsta politički korektne žrtve, odnosno simbola za zgodni odstrel. A cenzura koja mu se danas nameće govori mnogo više o našem dobu nego o njemu, jer način na koji tretiramo Alena predstavlja način na koji tretiramo umetnost, sećanje i, možda najvažnije, sopstvenu sposobnost da mislimo složeno, umesto crno-belo. Razbijamo sopstvene ikone ne zato što su prestale da budu važne, nego zato što je politički unosno praviti se da nikada nismo ni pogledali Eni Hol (1977), Menhetn (1979) ili Hanu i njene sestre (1986).
Naravno, sve ovo se predstavlja kao progresivno, moralno ili rodno opravdano. Međutim, postoji jedan veliki problem: ništa od ovoga nije rezultat sudske presude, za razliku od mnogih drugih „otkazanih“. Nijedan sud, nijedna porota, nijedan pravni proces nije ustanovio da je Vudi Alen kriv za zločine za koje ga decenijama optužuju. Naprotiv, istrage su se završile nedvosmisleno – da nema osnova za krivično gonjenje. Pa i da je on umnogome žrtva. Dok činjenica da se ova rečenica više i ne sme izgovoriti glasno, dovoljno govori o stepenu dogme u kojoj živimo.
Ono što se danas događa Alenu predstavlja opasan presedan: ideju da se optužba, sama po sebi, može tretirati kao dokaz. To je logika koja razara osnovne principe pravde i pretpostavke nevinosti
Ono što se danas događa Alenu predstavlja opasan presedan: ideju da se optužba, sama po sebi, može tretirati kao dokaz. To je logika koja razara osnovne principe pravde i pretpostavke nevinosti. Ali, još važnije – to je logika koja razara kulturu, jer umetnici postaju ljudi koje je najlakše proglasiti nedostojnima, a najteže odbraniti. Dovoljno je reći „to je problematično“, i brisanje može da počne. Dok uprkos jezivim optužbama, Vudi Alen jednostavno nije Harvi Vajnstin, Kevin Spejsi ili Luis C.K. Nije ni Roman Polanski koji jeste napio, drogirao i silovao devojčicu pre pola stoleća. Ili pak Alfred Hičkok koji jeste seksualno i psihološki zlostavljao svoje glavne glumice. Ili Čarli Čaplin koji je silovao šesnaestogodišnjakinju itd. Dok na radiju i dalje puštamo pesme Majkla Džeksona? I zato, ironično po njegov svetonazor, problem sa Vudijem Alenom je taj što je on još uvek – živ, i još uvek aktivno stvara.
Vudi i(li) njegova umetnost
Konačno, ovakva vrsta cenzure, zaborava i moralne histerije potpuno zanemaruje ono najvažnije: Alenovo delo. Njegovi filmovi predstavljaju jedinstvenu mešavinu neurotičnog humora, filozofske introspekcije, ironijskog distanciranja i njujorške melanholije. Alenovi dijalozi oblikovali su čitave generacije scenarista, a njegov osećaj za ritam komedije i tragike i danas ostaje nenadmašan. Ako odbacimo Alena, odbacujemo čitav kulturni imaginarijum koji je definisao modernu urbanu inteligenciju – od literarnih i filozofskih referenci do načina na koji razumemo ljubavne odnose, neuroze, strahove i sve male pojave svakodnevnog života. „Američki Bergman“, ali i Dante, u pravu je Jergović.
Možda je najveći problem u tome što zaboravljamo jednu staru istinu: umetnost nije isto što i umetnik. To nije relikvija iz ranijih epoha nego osnova savremene estetike. Veliki umetnici vrlo često su bili problematični ljudi, a njihova dela su ostala velika ne zbog njihovog morala, već uprkos njemu. Ako bismo primenili današnje standarde retroaktivnog moralnog purizma, istorija umetnosti ostala bi sablasno prazna. Ne bi bilo Karavađa, Polanskog, Nabokova, Bukovskog, Ničea, Pazolinija itd., a ne bi se proslavili ni Pikaso, Hemingvej i Lenon. Cenzura Vudija Alena je, međutim, specifična jer se ne tiče samo prošlosti. Ona je upozorenje šta nam sleduje u budućnosti. To je model u kojem se čitava društva organizuju oko brzog moralnog linčovanja, gde algoritmi i medijski senzacionalizam diktiraju šta je prihvatljivo, a šta nevidljivo. U takvom svetu, umetnost ne služi da nas provocira, uznemiruje i tera da mislimo – već da potvrđuje ispravnost naših unapred formiranih stavova.
Zato se i ne radi o Vudiju Alenu. Ne moramo da ga obožavamo, niti da volimo (svaki) njegov film, ali moramo da odbijemo da živimo u kulturi u kojoj se delovanje jednog umetnika briše iz čisto političkih razloga. Ako pristanemo na brisanje, onda ne cenzurišemo Alena – cenzurišemo sebe. Ubijamo sopstvenu sposobnost da razumemo složenost, da pomirimo kontradikcije, da odbranimo pravo na umetničku slobodu čak i onda kada nas ona uznemirava. Najzad, sigurno je samo jedno: istorija će preživeti ovu epizodu moralne panike, kao što je preživela sve prethodne. A Vudi Alen će ostati ono što je uvek bio – jedan od najznačajnijih filmskih autora našeg doba. Pitanje je samo: hoćemo li mi uopšte biti u stanju da gledamo njegove filmove bez stida što smo učestvovali u njihovoj cenzuri?
