Tanja Ostojić, naša međunarodno priznata vizuelna umetnica, već dugo žiteljka Berlina, tokom cele svoje karijere pomera granice savremene umetnosti baveći se provokativnim temama, čija su polazišta uglavnom feministička. Britanski Gardijan uvrstio ju je 2019. među 25 globalno najboljih umetnika 21. veka. Koristeći telo kao glavno izražajno sredstvo u svojim performativnim i konceptualnim nastupima, podvrgla ga je ozbiljnom preispitivanju u širem društvenom kontekstu, pritom rušeći tabue i predrasude.
Izložbom Žensko zdravlje, politike tela, rad, seksualnost, menopauza, transformacije i starenje, upriličenom nedavno u Savremenoj galeriji Subotica, ona je pokrenula još jedno „zabranjeno“ pitanje. Jer ko još u patrijarhalnoj Srbiji vodi računa o tome kako se oseća žena i još ona reproduktivno nepotrebna?
Voda, terakota, blato, vez, organski tekstili… bili su ovog puta dodatak telesnom izrazu, a prikladni da umetnica obrati pažnju publike na realan osećaj takve žene, prenesen u skulpture, fotografije, crteže, objekte, video-radove i prostorne instalacije. Ispisima na papiru i platnu, Ostojić je naglasila mnoge brutalnosti sistema, a posebno zdravstvenog i naročito prema vremešnijm ženama.
Radionice plivanja i veza sa Subotičankama imale su snažan involvirajući efekat, putem razmene iskustava učesnica, dok se utisak ohrabrenja preneo i na posetioce Galerije kroz zajedničke radove u tekstilu i foto-dokumentaciju s ovih događaja, kao i sličnih u Berlinu. Iz svakog rada odisala je svakodnevica žene na izdisaju mladosti, i poražavajuća i blistava.
Veštice i ostale mudre žene
„Tema menopauze je i u oblasti nauke i u umetnosti slabo istražena, a istorijski spada u tabu teme. Najveći broj žena koje su u srednjem veku spaljivane kao ‘veštice’ zapravo su bile u menopauzi, a među najmudrijim osobama svog vremena. Prošavši klimakterijum, ovladale su jednom posebnom vrstom mudrosti. Danas, u patrijarhalnim društvima, žena je prepoznata kao ona koja rađa, a u kapitalizmu – samo kao potrošač“, kaže Ostojić za Radar.
Njena poruka, izvedena iz neumitnosti opisanog poretka, stoga je – emancipovati se od društveno propisanih rodnih očekivanja, okrenuti se sopstvenom osećaju, ali i svojim saborkinjama za žensko dostojanstvo, u kontekstu starenja. Ostojić u to ime zagovara praksu plivanja u morima, bazenima, banjama, što telu vraća balans, doprinoseći samopoštovanju, a ovo opet prihvatanju fizičkih transformacija. Ona sama, „prigrlila je“ ta neumitna dešavanja, što smatra uputnijim od odupiranja procesima promena.
Znala je Ostojić da se nosi i sa svojom mladošću, ne pristajući na nametnuta pravila, ni nemilosrdne odnose snaga između pojedinca i sistema, centra i periferije, kao i umetnica s Balkana i kustosa iz Zapadne Evrope. Hrabro je kročila u tu baru punu krokodila, i to na poziv Haralda Zemana, umetničkog direktora 49. Venecijanskog bijenala, održanog 2001. godine.
„Tada na vrhuncu moći, nazvavši sebe ’kustoskom ikonom’, Zeman je prihvatio dva moja koncepta, iako krajnje kritična prema institucijama, pa i onoj koju sam predstavlja. Prvi je zapravo bio reizvedba rada iz ’95, kada sam na svom Venerinom bregu napravila ’frizuru’ u obliku kvadrata, referišući na Kazimira Maljeviča, i njegovu sliku Crni kvadrat na belom, smatranu ikonom modernizma. Na taj način sam se osvrnula na dominaciju muških figura u istoriji umetnosti“, navodi naša sagovornica.
U stopu za Haraldom Zemanom
Ekskluzivitet nove varijante Kvadrata, bio je u tome što opisani rad niko nije mogao da vidi osim samog Zemana, kako bi ga zvanično proglasio delom programa. Drugi rad, koji se suštinski nadovezivao na prvi, podrazumevao je da umetnica u korak prati kuratora tokom četiri dana svečanog otvaranja najprestižnije svetske vizuelne smotre, odnosno, na svim prijemima, konferencijama za novinare, vođenjima kroz postavku za ministre kulture…
Rad Biću Vaš anđeo izazvao je opštu pometnju, čak i ovde, a nije se dopao gospođi Zeman, koja je Tanju Ostojić optužila da je „samo željna publiciteta“. Stoga se, sada pokojni, kustos nad kustosima malo povukao, izuzimajući svog anđela iz narednih javnih događaja. I, to je bio poslednji put da je ona bila u nekoj od njegovih selekcija.
„Sad kad se osvrnem na ovaj rad, divim se smelosti te mlade žene koja se na pionirski način, temeljno, i na vrhu ledenog brega, pozabavila institucionalnom kritikom iz rodne perspektive. Taj rad mnogi su uspeli da shvate tek dvadesetak godina kasnije, nakon #metoo pokreta“, ona podseća na talas osvešćivanja javnosti povodom seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja žena od strane (muških) nosilaca moći.
Subotička publika imala je priliku da vidi snimak samog performansa, ali i kreirani ambijent kozmetičkog salona, dnevnik Ostojićeve iz Venecije, gde je „paradirala“, smešila se i ćutala, obučena u korsetirane haljine visoke mode Kristijana Lakroa, naravno – za tu priliku pozajmljene. Tri selfi-fotografije iz bekstejdža, prikazuju umorno lice umetnice, koja čak i zeva.
Za opus Tanje Ostojić nekad se lepi etiketa „skandalozan“ (ma šta to u stvari značilo). U takvu poetiku može da se svrsta serija vajarskih radova Autoakt u masturbaciji, nastala na Internacionalnom simpozijumu skulpture Terra u Kikindi (2013). Umesto da se pravda (a zašto bi?), ona citira teoretičarku Liz Irigaj: „Ženska autoerotika, još jedan zanemareni aspekt ženskih žudnji, negira zavisnost od muškaraca – ili bilo koga drugog – radi seksualnog zadovoljstva.“
Potpuni prenos emocija, pa i čulnih nadražaja, umetnica je postigla izlaganjem pomenute skulpture, kao i zidnog reljefa i dokumentarnih fotografija koje potvrđuju autentičnost „spornog“ čina, čime je suštinski otklonjen bar delić ženskog stida.
Izložbom Žensko zdravlje, politike tela, rad, seksualnost, menopauza, transformacije i starenje, pokrenula je jedno „zabranjeno“ pitanje: kako se u patrijarhalnoj Srbiji oseća reproduktivno nepotrebna žena
I kad se činilo da neki rad nema veze (strogo) s feminizmom, on bi se u takav pretvarao, čemu je primer projekat Crossing Borders (2000-2005). Kontinuiranim akcijama, Ostojić je istraživala različite strategije koje imigranti primenjuju vekovima, kako bi prešli državne granice.
Strategije emigriranja
I ovo je bio deo njenog života. Karijerom vezana za putovanja, a sita čekanja po šalterima ambasada, odbijanja zahteva za vizu i sličnih maltretiranja, rešila je da ilegalno pređe granicu Slovenije s Austrijom, gde je bila pozvana na umetničku rezidenciju. Postfestum gledano, to je bila pustolovina, iako prepuna opasnosti, a opet „daleko manje stresna od legalne procedure“.
Za tim je sledio projekat Tražim muža sa pasošem Evropske unije, izazvan temom Evropskog nomadskog bijenala Manifesta, pod kustoskom palicom Frančeska Bonamija te 2000. „Ne razmišljaj šta Evropa može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za Evropu“, glasio je njegov poziv.
Takva tema, „ideološki krajnje problematična“, navela je Ostojić da svima redom na svojoj internacionalnoj mejling listi prosledi svoju fotografiju, obrijane glave i tela, bez ičega na sebi, a uz stejtment iz naziva projekta. „Reklama“ se širila mrežom, i greškom dospela do nekog opštinskog administratora u Kaselu, u Nemačkoj, koji je ostao zapanjen i zabrinut.
Naime, umetnica je više ličila na logorašicu no na udavaču, pa se ovaj ponudio da joj tutorski pomogne.
Čitav proces predstavlja jedan od pionirskih primera net-umetnosti, ali i najreferentnijih radova Ostojićeve. Tražim muža ušao je i u najnoviju Oksfordovu istoriju umetnosti, i bio razlog što se umetnica vinula među najistaknutijih 25, između ostalog.
Na mnoge potonje bračne ponude odgovorila je odrečno, a onda ipak rekla sudbonosno „da“, u skladu sa daljim razvojem svog umetničkog projekta. Brak je trajao tri i po godine, uz sve drakonske mere proveravanja od strane vlasti, i završio se Žurka-razvodom, postavkom u malom izložbenom prostoru u Berlinu.
Tek je rad Prema Kurbeu/Poreklo sveta bio „preteran“, izložen u Beču, u trenutku kada je Austrija preuzela poziciju predsedavajućeg EU (2018). U pitanju je bila provokacija, puna simbolike: na rotirajućim bilbordima postavila je fotografiju dela svog poluobnaženog tela, sa zvezdicama EU na plavim gaćicama.
Da li zbog asocijacije na trpnu radnju prostituisanja žena s Istoka u težnji da se domognu Zapada, ili zbog udarca na „elitizam kojim se EU nametnula u odnosu na ostatak regiona“, tek britka kritika stanja u Evropi skinuta je sa bilborda.
„Nakon uklanjanja s udarnog izložbenog mesta, rad Poreklo sveta bio je dugo prisutan u mejnstrim medijima i umetničkim institucijama, preko reakcija koje su uključivale i karikature, objavljivane u javnim glasilima, ‘tematskih’ izložbi, ali i ozbiljnijih analiza, time doprinevši kritičkom diskursu“, ističe ona.
Potpuni prenos emocija i čulnih nadražaja umetnica je postigla izlaganjem skulpture, zidnog reljefa i dokumentarnih fotografija koje potvrđuju autentičnost „spornog“ čina, čime je suštinski otklonjen bar delić ženskog stida
Iako svoj feminizam u umetnosti ispoljava na krajnje promišljene, često vrlo složene i duhovite/ironične načine, za nju je ovaj pojam krajnje jednostavan. „Feminizam je za mene potreba da se istorijska nepravda prema ženama ispravi, te da niko ne bude diskriminisan na bazi roda. To znači da ja kao žena imam jednako pravo da studiram, da masturbiram, da radim, i da nasledim imanje svojih roditelja kao što ga ima i moj brat, i da to ne bude samo zakonsko pravo, već nešto sasvim normalno u mojoj i svakoj drugoj porodici. Takođe, ne želim da budem izložena seksualizovanim komentarima samo zato što imam grudi, nosim ili ne nosim suknju, i da se to podrazumeva, i u školi, i na ulici, i na radnom mestu“, Ostojić poentira.
Mnogo od onog što je naša, a svetska umetnica prikazala tokom svoje ultrabogate, tridesetogodišnje karijere neće stati u ovaj tekst, pa ni aktuelne i nastupajuće izložbe u Plovdivu, Veneciji, Berlinu, Beču… Uz taj nesalomivi angažman u umetničkoj sferi, Ostojić je angažovana i kao univerzitetski predavač širom Evrope, kao i doktorand, zamislite – FLU u Beogradu.
„Osim što je pozicija studenta privilegovana, i što želim da se na produbljen umetničko-istraživački način pozabavim temama menopauze i plivanja, za doktorske akademske studije odlučila sam se i zbog porasta broja diploma na akademskom umetničkom tržištu, i ogromne konkurencije zahvaljujući kvalitetu novih generacija“, tumači Ostojić.
Beograd je, nakon brojnih akademskih diploma iz Srbije, Francuske i Nemačke, bio pragmatičan izbor: ispostavilo se da joj se „računaju“ svi prethodni sertifikati stečeni po starom programu, što skraćuje period zvanične „dokvalifikacije“. Uz to, „smena generacija“ na FLU, gde je završila osnovne i magistarske studije, „nagoveštava joj odličnu saradnju, a posebno sa izabranom mentorkom Oliverom Parlić Karajanković, izvanrednom umetnicom, i rodno senzibilnom koleginicom“.
Ostaje da čekamo šta će starost, ili mudrost, Tanje Ostojić još da donese, njoj samoj, umetnosti, i ženskoj i svakoj drugoj emancipaciji.
