Knjiga Nastanak i razvoj graditeljske baštine Subotice od 1700. do 1974. godine arhitektkinje Viktorije Aladžić, vanredne profesorke u penziji Građevinskog fakulteta u Subotici, promovisana je u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, koji je i izdavač ove monografije.
U kapitalnom delu prikazani su uticaji različitih istorijskih, društveno-političkih i zakonodavnih uslova koji su delovali tokom razvoja prvog naselja, a kasnije grada Subotice u Habzburškoj monarhiji, odnosno Austrougarskoj, potom u periodu između dva svetska rata i u Socijalističkoj Jugoslaviji, kao i kako su ti uticaji uslovljavali izgradnju i razvoj graditeljske baštine Subotice.
„Kada sam se 1985. godine vratila sa studija arhitekture u Suboticu, zainteresovala sam se za arhitektonsko nasleđe, jer o njemu nisam ništa znala. Nakon što sam upisala magistarske studije Revitalizacija, zaštita i proučavanje graditeljskog nasleđa na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, to me je još više povuklo da se bavim istraživanjima subotičke arhitekture. Tokom istraživanja i poređenja s arhitekturom gradova u drugim zemljama, nije bilo teško uočiti značaj ovog nasleđa“, kaže za Radar Viktorija Aladžić.
Tokom devedesetih godina, tim istraživanjima joj se pridružilo još dvoje kolega – istoričar Mirko Grlica i arhitekta Gordana Prčić Vujnović. Zajedno su objavili dve knjige Gradotvorci I i II u kojima su prikazali istoriju i arhitekturu oko 150 značajnih subotičkih kuća i palata.
Stanovnici su nekada bili i prisiljavani da se pridržavaju pravilnika koji su bili doneti za Suboticu. Kasnije su i sami shvatili da su pravilnici pisani i primenjivani zbog potrebe da se u gradu uvede red
„Istraživanja arhitekture dovela su me do upoznavanja s kartama i planovima Subotice iz 18, 19. i 20. veka i to je u meni pobudilo interesovanje da pronađem odgovor na pitanje kako su ljudi nekada umeli da izgrade takav grad. Za svega 200 godina od vremena kada su Turci napustili ovo područje, koje je nakon njihovog odlaska bilo potpuno nerazvijeno, uspeli su da već krajem 19. veka Subotica bude veoma napredno mesto u odnosu na okruženje“, objašnjava Aladžić i podseća da je Subotica u poslednja tri veka bila u sastavu mnogih država i njen prostorni razvoj ne može da se razmatra bez analize i razumevanja političkog konteksta i društvenog uređenja svake od njih.
Iako urbanim planiranjem nisu bila rešena sva pitanja važna za razvoj jednog grada, kao na primer pitanja vodovoda i kanalizacije, nastavlja naša sagovornica, što se tiče urbanih struktura grad je planiran prema potrebama stanovnika, s idejom napretka.
„Stanovnici su nekada bili i prisiljavani da se pridržavaju pravilnika koji su bili doneti za Suboticu. Kasnije su i sami shvatili da su pravilnici pisani i primenjivani zbog potrebe da se u gradu uvede red, da nema sukoba između suseda, da se ne grade neodgovarajući i opasni objekti bez kontrole i dozvole, da se spreči mogućnost požara… Zakoni, odnosno pravilnici su bili ti koji su definisali način izgradnje grada, i takoreći nije bilo moguće zaobići zakone, jer je o tome strogo vodila računa gradska administracija.“
Druga stvar koja je bila važna, dodaje, jeste da arhitektura bude reprezentativna i lepa prema standardima tog vremena, o čemu je odlučivala Komisija za ulepšavanje grada.
„Subotica je tako dobila nekoliko veoma značajnih objekata u stilu secesije, tada veoma aktuelnom može se reći širom sveta – u Moskvi i Petrogradu, kao i na Kubi, u Maroku ili u Južnoj Americi. Najvažniji od tih objekata u Subotici svakako spadaju u svetsku kulturnu baštinu, kao što su gradska kuća, sinagoga, Rajhlova palata i kompleks objekata banje Palić, iako mi nismo uložili napor da se ovi objekti uvrste, na primer, na Uneskovu listu svetske kulturne baštine.“
Koga više zanimaju zgradurine koje se podižu prema šablonima što jeftinije gradnje i što više manjih stanova da bi se ostvarila što veća finansijska dobit. Šta će se desiti kada se ceo grad tako izgradi, kad više ne bude centimetar slobodnog prostora
Na naš komentar da, nažalost, kao narod nismo skloni da čuvamo naše nasleđe i da se to sve češće događa, Aladžić odgovara da ne zna koji je način da se opametimo i uočimo kako graditeljsko nasleđe može doneti i finansijsku korist, a ne samo onu od očuvanja duha i karaktera grada.
„Koga više zanimaju gradovi sa zgradurinama koje se podižu prema šablonima što jeftinije gradnje i što manjih stanova da bi se ostvarila što veća finansijska dobit. Izgradnja takvih zgradurina donosi samo jednom finansijsku dobit, a istorijski grad uvek, pod uslovom da se održava, i potencijalno sve veću dobit što je stariji. Šta će se desiti kada se ceo grad tako izgradi kako mi to činimo danas, kad više ne bude centimetar slobodnog prostora? Ali ne želim ni da razmišljam o takvoj budućnosti. Dobijamo monotone urbane strukture i stambene blokove nehumane za život. Ceo radni vek sam posvetila promociji subotičkog graditeljskog nasleđa, a izgleda da sam time samo uspela da privučem investitore koji grad nemilice ruše i trpaju se pored istorijskih objekata, čak i u zaštićenoj zoni gradskog jezgra.“
Viktorija Aladžić proglašena je za ,,Heroinu nasleđa” 2023. godine, zahvaljujući predanom radu na očuvanju arhitektonskog nasleđa u Srbiji, a ponajviše u Subotici.
„Znači mi mnogo ta nagrada, ali bih mnogo više volela da živim u takvoj zemlji u kojoj ne moraš da budeš heroj da bi sačuvao nasleđe. Mnogo bi mi više od ove nagrade značilo da ljudi čuvaju, razumeju i poštuju svoje urbano nasleđe, a pogotovo humane prostore koji polako iščezavaju pred navalom investitorskog urbanizma“, istakla je Viktorija Aladžić.
Nakon Beograda, promocija njene monografije Nastanak i razvoj graditeljske baštine Subotice od 1700. do 1974. godine održana je i u prostorijama Savremene galerije Subotica.
