Na 31. festivalu evropskog filma Palić, koji se ove godine održava od 20. do 26. jula na krajnjem severu zemlje, u tradicionalnom fokus programu biće predstavljena španska regija Galicija. U ovoj selekciji biće prikazana tri dugometražna igrana ostvarenja – Ražene gljivice rediteljke Hajone Kamborde, Obod Alberta Gracije i Matria koji je režirao Alvaro Gago, kao i 12 kratkih filmova, po izboru selektora Viktora Paza Morandeire, filmskog kritičara i programskog selektora iz Španije. Sa njim smo razgovarali o ovoj selekciji, ali i o velikom usponu galicijskog filma u poslednjih nekoliko godina.
U uvodnom tekstu koji ste napisali za Festival evropskog filma Palić, spomenuli ste da Novi galicijski film (Novo Cinema Galego) predstavlja „generaciju mladih reditelja koji su vođeni modernim filmom i velikom željom za inovacijama u pogledu forme“. Šta biste istakli kao najvažnije inovacije ili eventualno neka specifična vizuelna ili narativna rešenja koja su reprezentativna za ovaj filmski pokret?
Vrlo je teško govoriti o nekoliko zajedničkih osobina, jer su ovi filmovi veoma različiti jedni od drugih. Ali može se reći da se razbijaju konvencije tradicionalne naracije, uz sve češće angažovanje neprofesionalnih glumaca. Takođe tu je i odsustvo klasičnog scenarija, faze pripreme, snimanja i montaže često su isprepletane… I mora se istaći da trenutna snaga galicijske kinematografije leži u tome što je, pored eksperimentalnijeg Novo Cinema Galego, procvetala i mala industrija produkcijskih kuća, koje svake godine proizvode klasične narativne filmove s različitim stepenom uspeha.
U ovoj selekciji su tri dugometražna filma. Recite nešto više o svakom od njih? Pomenuli ste Hajone Kambordu u „prvom redu“. Kako vidite njen rediteljski stil i šta biste istakli kao njen glavni kvalitet?
Mislim da je kod Hajone uvek zanimljivije ono što nije rečeno i što nije prikazano, od onog što je eksplicitno na ekranu. To znači da gledalac mora sam da razradi odgovore za pitanja zapleta i vizuelne naracije, koje ona postavlja bez ponude lakih rešenja. Njen vizuelni stil obično je vrlo blizak objektima i ljudima, kao da želi da ih miluje. Vrlo je uobičajeno da snima na celuloidnoj traci ili sa digitalnim zrnom, sa kojima se sve ređe radi, a što smatram vrlo lepim. Njeni filmovi gotovo da su slikarstvo u pokretu, i obično je ona sama snimatelj svojih kratkih ostvarenja.
Kako španska publika reaguje na vrlo specifičnu temu u njenom filmu Ražene gljivice koji ćemo videti na Paliću, o ženskoj solidarnosti tokom Frankovog režima?
Što se tiče teme filma, odnosno ženske solidarnosti, mislim da je vrlo dobro prihvaćen, iako uvek postoji deo publike koji se žali da su nagrade koje film osvaja političke prirode, jer je ispravno podržati taj diskurs. To je nepravedno, dovodi u pitanje dobar rad filmske ekipe i mislim da ojačava ideju da je taj diskurs zapravo vrlo potreban. U Raženim gljivicama nije bespotreban, za mene je potpuno opravdan, nije militantni film… Franko je življi nego što se čini, povremeno izviri iz svog groba, ali ne mislim da je prijem filma fokusiran na vreme u kojem je postavljen.
S druge strane, sinopsis filma Obod je vrlo enigmatičan i ne može se jasno nazreti „priča“ u konvencionalnom smislu. Šta je tu intrigantno?
Treba razumeti da je radnja filma smeštena u gradu Ferol, koji često opisuju kao španski Detroit. Pre nekoliko decenija imao je veliku brodogradilišnu industriju, a sada znatno redukovanu. Takođe, to je grad gde je vojska bila vrlo prisutna, s jedne strane vrlo konzervativan – Franko je bio iz Ferola i uvek je provodio leta u tom području – ali takođe i vrlo radnički. Pablo Iglesijas, osnivač Podemosa (španske socijalističke partije, op. a.) , takođe je odatle i ostavio je svoj trag u gradu. Ferol je fascinantan, koliko i kontradiktoran i ponekad šizofren grad, gde je visoka stopa nezaposlenosti ostavila veliki deo stanovništva na marginama društva. Ima onih koji preživljavaju kako znaju i umeju, a ulice su pune veličanstvenih zgrada, ali i lepih ruševina. Autor filma Alberto Garsija je rodom odatle. Mnogo godina je živeo u Madridu da bi zarađivao za život, ali s vremena na vreme se vraćao kući. Mislim da je jedna od ideja njegovog filma da je u Ferol lako ući, ali teško izaći. Zapeo je u melanholičnom stanju. Pomalo je kao Tvin Piks Dejvida Linča, ponekad vrlo zastrašujući.
Napisali ste da Alvaro Gago „sjajno prilagođava postulate socijalnog filma braće Darden i Kena Louča galicijskom kontekstu“ u svom filmu Matria. Šta se može smatrati „galicijskim kontekstom“ kada govorimo o društveno angažovanim filmovima? Koje su tipične teme koje zanimaju ovog autora i koje su to ključne teme za Galiciju?
Ovde Gago predstavlja portret žene koja radi u industriji konzerviranja morskih plodova, vrlo važnoj za našu lokalnu ekonomiju, a Galicija je okrenuta Atlantskom okeanu. Mislim da film vrlo dobro ovekovečuje radničku klasu i ribarsko okruženje gde je sniman, čak i način govora našeg regionalnog, galicijskog jezika. Mislim da je važno objasniti da imamo svoj jezik, koji se govori na isti način kao španski. Mi smo dvojezično društvo, iako treba napomenuti da se galicijski više koristi u ruralnim nego u urbanim sredinama. Svako ko čuje protagonistkinju ovog filma kako govori na galicijskom, odmah će znati da dolazi iz vrlo specifičnog područja na jugozapadu regije i da pripada radničkoj klasi. Te suptilnosti jezika me zanimaju, jer u velikoj meri definišu lik. Za srpskog gledaoca, mislim da je referenca na braću Darden ili Kena Louča prikladna jer govorimo o društveno angažovanom filmu i brzo smo postavljeni u vrlo specifičan univerzum. Ramona je žena koja se bori da sastavi kraj s krajem, koja ima neravnopravne odnose s muškarcima, u okruženju koje ponekad može biti vrlo seksističko, takođe je majka zabrinuta za svoju ćerku tinejdžerku, koju ne razume potpuno, ali možda nema sve veštine da se poveže s njom. Mislim da će se mnoge žene, u Srbiji ili bilo gde u svetu, identifikovati s Ramonom.
Šta biste istakli kao posebno zanimljivo u vašoj raznovrsnoj selekciji kratkih filmova za Palić?
Raznovrsno je prava reč. Izabrao sam fikciju, animaciju, dokumentarac, i čak nekoliko eksperimentalnih radova. Želim da predočim sliku o ekstremnoj raznolikosti koju naša kinematografija nudi i, uz malo sreće, da gledalac takođe nešto nauči o našoj zemlji i običajima.
Mnoge zemlje i regije imaju svoje filmske škole i akademije, cenjene reditelje i uzore, itd. Ali šta je – u galicijskom slučaju – put ka uspehu za stimulisanje inovativne, moderne i kreativne kinematografije?
Univerzitet sada nudi filmsko obrazovanje, koje je bilo vrlo oskudno kada sam ja studirao pre 20 godina. Danas možete studirati film u Galiciji. Mislim da su Filmoteka Galicije i bogata ponuda festivala, koliko god bili skromni, usko specijalizovani i ozbiljni, takođe doprineli obrazovanju gledalaca. Kao što sam već spomenuo, pojavile su se nove produkcijske kuće s većim stepenom inovacija, otvoreni su bioskopi s ponudom umetničkog filma, čak imamo distributere filmova koji rade iz Galicije, dok je ranije ovaj segment posla uvek bilo centralizovan u Madridu. Nismo posebno bogata regija i ovdašnji projekti su manjeg obima, ali jasno mi je da smo u okviru naših skromnih budžeta uspeli da preokrenemo situaciju. Danas galicijska kinematografija ima renome, i to ne samo u Španiji. Takođe ima i veliku prođu na međunarodnim filmskim festivalima.
