Žorž Simenon bio je član žirija na festivalu u Kanu. Kada su mu filmovi bili dosadni, izašao bi iz sale. Više je voleo da igra pingpong s Federikom Felinijem – kaže nam Vera Mihalski-Hofman. „Felini mu je jednog dana rekao da će biti drugovi za ceo život ako glasa za njegov film. I dobio je nagradu.”
Ukoliko je potražite na internetu, odmah ćete biti zasuti podacima da je naša sagovornica – milijarderka, deoničarka farmaceutske kompanije Roš, čiji je osnivač 1896. bio Fric Hofman la Roš. Šest, sedam milijardi dolara – neka broji Blumbergov indeks. Pisce pare zanimaju isključivo iz finansijskih razloga – da parafraziramo Vudija Alena. Sednete li da porazgovarate s Verom Mihalski-Hofman, ona će najpre reći: „Objavili smo Antu Tomića, postigao je veliki uspeh u Francuskoj. Tomićev humor je zarazan.“
Do Simenona, o kome je pravila izložbe, inače nekadašnjeg suseda njene fondacije, došli smo pomenuvši Vladimira Dimitrijevića, osnivača izdavačke kuće L’Âge d’Homme. Interesovali smo se da li zna da je italijanski dnevni list Republika 2008. štampao članak u kome se opisuje kako je književnik Roberto Kalaso, novembra 1982, pošao u Lozanu da ubedi tog slavnog autora niza o Megreu da pređe u njegov Adelphi.
„Smatrao je da ima ozbiljnijih romana, nije voleo da se opus svede na Megrea“, ističe Vera Mihalski-Hofman, u prisustvu Sonje Filipović iz Francuskog instituta.
Upravo u Kanu, otvoreno je 1960. kazao novinaru Dragoslavu Ziri Adamoviću da sâm ne negira inspektora Megrea, ali da „ono što napiše po porudžbini nikad ne može da bude prava literatura“ i da onoga trenutka kada su piscu unapred potrebni „policajac, ubica, ubijeni, anketa… znači, da neće moći da pobegne iz već utvrđenog okvira“.
Znajući da je težak pregovarač, da je 1933. zbunio samog Galimara, zahtevajući da pregovara u sopstvenoj kancelariji, uz prisustvo sekretarice, isključen telefon – Kalaso je zamolio Dimitrijevića da pođe s njim jer je „strašan poznavalac Simenonovog dela“.
Tek će trag u sabranoj prepisci docnije otkriti da je za prelazak lobirao Felini…
„Kalaso i Dimitrijević su bili prijatelji. Pamtim: svaki put kada bismo išli na Sajam u Frankfurtu, oni su ćaskali, diskutovali.“
Vera Hofman rođena je u Bazelu. Detinjstvo je provela u Kamargu u Francuskoj. Do dvadesete, živela je u divnom krajoliku istraživačke stanice koju je pokrenuo njen otac, doktor zoologije, posvećen izučavanju i očuvanju prirode, gde se takoreći živelo po principima komune. Majka je potomak austrijskih i ruskih imigranata, pobeglih iz domovine tokom ruske revolucije. Studirala je na Institutu za međunarodne i razvojne studije u Ženevi.
Sa suprugom poljskog porekla, Janom Mihalskim, osnovala je 1987. Noir sur Blanc. Ambicija je bila da izgrade mostove između kultura i naroda Evrope sa obe strane gvozdene zavese, prevodeći i štampajući najbolju fikciju i nefikciju.
„Na Zapadu je bilo mnogo lažnih ideja o takozvanoj Istočnoj Evropi. O Drugoj Evropi – govorio je Česlav Miloš. Pokrećući Noir sur Blanc, mislili smo da ćemo uraditi nešto korisno da bi došlo do razumevanja te druge Evrope.”
Mihalskom nije bio dozvoljen ulazak u domovinu?
„Dugo nije mogao da se vrati u Poljsku. Ja sam bila ta koja je išla da se sreće s piscima, a nekada su oni dolazili u Pariz. Naše prve knjige na poljskom objavljivane su i štampane u Švajcarskoj, a onda prodavane u poljskim knjižarama u inostranstvu. Bilo ih je dosta. Dve ili tri u Londonu, dve u Parizu, u Beču, Australiji, Čikagu… Mnogi su ih kupovali i potom u koferima unosili u Poljsku.”
U Parizu su kupili čuvenu knjižaru Librairie polonaise; razvili Libella Group, mrežu koja danas obuhvata desetak izdavača u Švajcarskoj, Francuskoj i Poljskoj. Iz L’Âge d’Homme, po Dimitrijevićevoj smrti 2011, uzeli su samo ediciju slovenskih klasika, želeći da je održe kao posvetu značajnom izdavaču. Dimitrijević je predstavio 4.000 naslova. Velikane: Boru Stankovića, Miloša Crnjanskog, Aleksandra Tišmu…
U znak sećanja na supruga Jana Mihalskog, preminulog 2002, Vera Mihalski-Hofman osnovala je fondaciju s njegovim imenom. Mesto u potpunosti namenjeno književnosti i pisanju: na istom mestu nalaze se biblioteke na više jezika, izložbene dvorane, stvaraoci na rezidenciji, u cilju podsticanja stvaralaštva, čitanja i razmene ideja. Uz dodele godišnjih nagrada i finansijsku podršku umetnicima.
Predstavili smo mnogo ukrajinskih pisaca, i to ne sada, nego pre početka rata. S druge strane, ima ljudi koji više ne žele ruske autore! Slušajte… Završiće se jednom i ovaj rat
Sredinom osamdesetih, pošto su njih dvoje krenuli u poduhvat, nije bilo lako spojiti svetove razdvojene Zidom i Zavesom. Na pamet nam pada antologijski esej Ivana Lovrenovića „Kako u Sarajevu nije objavljen Arhipelag Gulag“, iz zbirke eseja i hronika Imela i stablo (Biblioteka XX vek; 2011). Tom poznatom prozaisti i uredniku pojavio se „nekoga maglenog dana podjesen 1986“, na vratima kancelarije sarajevske izdavačke kuće „Veselin Masleša“, „čovjek s malim crnim kuferom“. Vidak Rajković – saznaćemo – stručni saradnik u Centralnoj narodnoj biblioteci na Cetinju, pošto je „nakon godina strpljivoga rada“ dovršio prevod Arhipelaga Gulag, „s ruskoga jezika a konzultirajući francusko izdanje.“ Lovrenović nabraja dotle neuspele pokušaje štampanja Solženjicina, dok mi zamišljamo magični Rajkovićev `kufer’ sa poslaganim papirima kasnije tri štampana toma u Radu, na oko 1.400 strana, za koje internet antikvari traže više od 10.000 dinara: „Navodno je sâm Brežnjev zaprijetio da će taj čin grdno pokvariti odnose Moskve i Beograda.“ Lovrenović je pomogao da se ipak 1988. Arhipelag pojavi u Beogradu.
Izgleda daleko? – pitamo Veru Mihalski-Hofman. Bez šale, 1. aprila, Svetlana Tihanovska, liderka beloruske opozicije, napomenula je na društvenoj mreži X da je režim u Belorusiji proširio listu zabranjenih knjiga, „otkrivajući time isključivo sve veći strah diktatora“, uz poruku „da se ideje ne mogu uništiti, da uvek nadžive tiranina“. Od devedeset knjiga, prvo je navela Atlas oblaka Dejvida Mičela (!), potom Iron Curtain: the crushing of Eastern Europe, 1944-1956 novinarke i istoričarke En Eplbaum, dobitnice Pulicerove nagrade za Gulag. Gvozdena zavesa – saznajemo u veb knjižarama – na više od šest stotina stranica objašnjava na koji je način „komunizam uzeo pod svoje Evropu nakon Drugog svetskog rata“, a Staljin i tajna policija stvarali režime u drugim zemljama.
Nije prošlo pola veka otkako su Jan i Vera Mihalski krenuli da grade mostove – naš svet je opet podeljen. Deluje da je sve gore. Zar u takvoj situaciji razmišljati o kulturi i književnosti?
Brzo daje odgovor: „Treba da i dalje objavljujemo dobre knjige. Na primer, predstavili smo mnogo ukrajinskih pisaca, i to ne sada, nego pre početka rata. S druge strane, ima ljudi – više ne žele ruske autore! Mi nastavljamo, jer je jako važno zbog obnove, onoga što dolazi nakon rata. Slušajte… Završiće se jednom i ovaj rat.”
