Beograd je evropska prestonica sa izuzetnim geografskim položajem i bogatim kulturno-istorijskim nasleđem, ali i „Dubai za siromašne“, grad koji s jedne strane blešti, a otpadne vode istresa u reke. Paralelno sa kulama i neboderima koji niču, svojevrsnim kulisama i dekorom nove estetike, stiče se utisak da živimo na kvaziorijentalnoj periferiji na čije funkcionisanje malo možemo da utičemo.
Gargantuanski projekti se nižu, od kojekakvih planiranih luksuznih stambenih kompleksa na Makiškom polju (vodosnabdevanje!) na obalama Save, preko savskog priobalja i amfiteatra sve do Marine Dorćol na samom kraju Dunavskog keja u pravcu Pančeva. Ono što odlikuje većinu novih projekata je njihova neprepoznatljivost i jednoličnost, to su projekti srednjeg i nižeg arhitektonskog dometa, upitne estetike i kvaliteta gradnje, spavaonice za novi građanski sloj koji se najčešće preko noći obogatio. Umesto jasne vizije razvoja grada imamo niz pokušaja da imitiramo i kopiramo gradove koji za razliku od našeg ne dele evropsku istoriju, ne leže na evropskim rekama i evropskom tlu, već na peščanim dinama saudijskog poluostrva.
Nije uvek bilo tako.
Spuštajući se donjim Dorćolom, Dunavskom ulicom do Dunavskog keja, iz divlje travuljine neuređenog dela rečnog priobalja ukazuje nam se kolosalno zdanje fantastičnog imena Snaga i svetlost. Upravo je to ime stare gradske termoelektrane, prometejskog simbola industrijalizacije i elektrifikacije glavnog grada Kraljevine SHS, primer vizionarskog poduhvata gradskih vlasti između dva svetska rata.
Akcionarsko društvo Snaga i svetlost osnovano je 1930. godine u švajcarskom gradiću Bazelu sa idejom da Beogradu omogući primenu novih tehničkih i tehnoloških dostignuća, od saobraćaja i telekomunikacija do bolje ulične rasvete. Izgradnja objekta trajala je nepune dve godine, da bi u novembru 1932. godine počela isporuka struje sa ovog mesta na donjem Dorćolu beogradskim potrošačima. Za tadašnje prilike, elektrana je posedovala moćan kapacitet i sasvim korektnu rezervnu snagu, obezbeđena je sigurnost snabdevanja, kao i kvalitetnija struja. Beograd je menjao lice, i „bi svetlost“.
Bez ovakvog značajnog unapređenja električne energije kao osnovnog preduslova privrednog i industrijskog razvoja, Beogradu je pretilo zaostajanje koje bi ga svrstalo u gradove i društva tzv. zakasnele modernizacije – eufemizma za orijentalne kasabe. U gradu je tada ubrzano izvođen niz značajnih komunalnih radova. Za uređenje grada uzori su bili evropske prestonice Beč, Budimpešta i Pariz, što je zbog klimatske i geografske sličnosti bio prirodan tok stvari.
Nekadašnji zamenik gradonačelnika Vesić obišao je TE, potom je grad iz elektrane izneo stotine kamiona šuta i tu se stalo. Skupa je to igračka za sređivanje, a i kako se ugraditi kada je taj objekat od 2013. godine pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture
Zgrada TE Snaga i svetlost, danas derutni skelet industrijskog nasleđa zarastao u šiblje i korov je važan spomenik modernističke arhitekture i blistavi primer jednostavnosti Bauhaus stila koji odlikuju prečišćene linije, upotreba čelika i stakla, kao i uslovi projektovani za humaniji rad u fabrikama.
Ono što spomenike bivših industrijskih postrojenja razlikuje od običnih napuštenih fabričkih prostora jesu kontekst i bogatstvo značenja. U tom smislu objekat stare termoelektrane svedoči o periodu intenzivne modernizacije Beograda, promeni životnih navika i stvaranju pravog gradskog stanovništva. Ovaj kolos jednostavne geometrijske forme više nego ijedan drugi objekat u Beogradu je u skladu sa naprednim idejama vremena, simbolizuje racionalnost i svedenost u arhitekturi i estetici, optimizaciju procesa rada, u krajnjoj liniji jedan moderan imidž daleko upečatljivije forme nego sve što će ga, pretpostavljamo, okruživati kada u Marini Dorćol niknu stambene zgrade, iste onakve koje smo već bezbroj puta videli.
Ipak, mora se biti realan, ništa nije za sva vremena, pa ni beogradska Snaga i svetlost u tom pogledu nije izuzetak. Ali da ima primera pozitivne prakse i korisne upotrebe napuštenih postrojenja pokazuju brojni slučajevi iz sveta i okruženja. Lepi primerci industrijske arhitekture u metropolama danas uživaju zaštitu kao kulturno-istorijski spomenici. Njihovo oživljavanje putem unošenja novih sadržaja su trend i moda, kreirajući pametan i racionalan odnos prema postojećim resursima jednog grada i prema kulturnom nasleđu. Odličnih primera ima ne samo u Londonu (muzej Tate Modern smešten u nekadašnju TE), Barseloni (Caixa Forum smešten u nekadašnju fabriku tekstila) Šangaju, već i u gradovima bivše države, Rijeci i Ljubljani, na primer.
U Beogradu je nekadašnja železnička Ložionica kod Mostarske petlje imala sreću da ne bude srušena uprkos tome što se nalazi na trasi interesa Beograda na vodi. Valjda će zaista kroz par meseci postati nekakav višenamenski centar kreativnih industrija, hobi projekat Ane Brnabić i platforme Srbija stvara (u sadašnjoj situaciji boljem se ne možemo nadati). Sa pažnjom pratimo razvoj događaja oko još jednog kulturno-istorijskog spomenika iz perioda industrijalizacije. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika je 11. juna održala prodaju Stare šećerane i svih 18 nepokretnosti koje su nekada bile u sklopu „Prve srpske fabrike šećera Dimitrije Tucović“ na opštini Čukarica. Država nije iskoristila pravo preče kupovine predviđene Zakonom o kulturnom nasleđu koji ovaj objekat uživa od 1984. godine, odnosno 1987. godine u okviru prostorne celine Topčider. Sa strepnjom pratimo kako će se prodaja investitoru Vrenje d. o. o. (u čijoj vlasničkoj strukturi je i vlastima bliska građevinska firma Konkord Vest, sa trećinom udela) reflektovati na budućnost kultnog pozorišta KPGT u okviru Šećerane koje je ustanova kulture od 2021. i da li će grad iskoristiti priliku da sačuva deo identiteta Beograda ili će tu priliku propustiti kao i bezbroj puta do sada.
Kako se grad neumoljivo širi atraktivnim (skupim) savskim i dunavskim priobaljem, postavlja se pitanje kako sačuvati objekte simbole, Šećeranu ili Snagu i Svetlost, obezbediti im budućnost, novo značenje i značaj?
Kakve su mogućnosti i šta je od svega toga realno?
Vlada Srbije je 2020. godine izašla u javnost sa namerom da upravo u Snagu i Svetlost bude preseljen Muzej Nikole Tesle. Ideja koja nije loša bila je nažalost kratkog daha i mogla se čuti samo dok se nije učinilo potrebnijim da Muzej Nikole Tesle oplemeni kulturološku pustinju Beograda na vodi. Jedno vreme je izgledalo da će nova adresa Muzeja Tesle biti rekonstruisana zgrada stare Železničke stanice, o čemu smo već ovde pisali, ali u međuvremenu se od toga i zvanično odustalo. Teslin muzej će po najnovijoj zamisli biti smešten na potezu između Sajma i neke od zgrada Beograda na vodi, valjda bliže šoping-centru Galerija i restoranu Džejmija Olivera, kako bi se uokvirila umetničko-gastronomska ponuda Beograda na vodi. To se uklapa u trend da se sve što „vredi“ trpa i meće u jedan veliki šopingć-mol, nasuprot starom Beogradu koji polako odumire i pretvara се u pešačke zone bez duše i sadržaja.
Teslin muzej će po najnovijoj zamisli biti smešten na potezu između Sajma i neke od zgrada Beograda na vodi, valjda bliže šoping-centru Galerija i restoranu Džejmija Olivera kako bi se uokvirila umetničko-gastronomska ponuda Beograda na vodi
Sa gorčinom primećujemo tendenciju da kao društvo stalno vozimo u rikverc, perfidno predstavljajući sve retrogradne pojave kao vraćanje nekakvoj tradiciji, a istovremeno simulirajući život u Emiratima, koji nema veze sa realnom tradicijom ovdašnjeg podneblja. Nalazimo se u rascepu između izrazitog konzumerizma, turbo-folk estetike i nemara prema interesantnom nasleđu industrijalizacije i modernizacije ovog grada i društva, koje ipak još uvek postoji. Ovom prilikom skrećemo pažnju i na glavnu zgradu nekadašnjeg giganta IMR u Rakovici. Novi vlasnik najavljuje rušenje starih fabričkih postrojenja i izgradnju stambenog kompleksa kao budućeg novog centra Rakovice. Ponuđeni plan detaljne regulacije predstavljen u maju 2023. godine nije prihvaćen, tako da je zasad neizvesno kako će zemljište IRM-a izgledati u budućnosti. Po nama bi upravnu zgradu ove fabrike, izgrađenu pre više od sto godina, kao odličan primer industrijske arhitekture trebalo sačuvati.
I gde smo sada? Ozloglašeni investitorski urbanizam od našeg grada pravi nešto što Beograd nije zaslužio. Projekat „Linijski park“ u sklopu koga bi se našla Snaga i svetlost za sada ne odmiče. Nekadašnji zamenik gradonačelnika Vesić obišao је TE, potom je grad iz elektrane izneo stotine kamiona šuta i tu se stalo. Skupa je to igračka za sređivanje, a i kako se ugraditi kada je taj objekat od 2013. godine pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zato dok visoka trava nastavlja da guta sve pred sobom a komarci kolo vode, Beograd sve manje liči na evropsku prestonicu po meri Beograđana. Nedostaju snaga i svetlost.
