Kada je Teofil Pančić tokom 2006. i na samom početku 2007. objavio čak četiri knjige, razgovarali smo o tom fenomenu. Najpre za časopis Ulaznica, pa sa čitaocima u kikindskoj biblioteci. Radilo se o zbirkama književnih kritika Na hartijskom zadatku (Dnevnik) i Famoznih 400 kilometara (V. B. Z); kolumnama Karma Koma (Biblioteka XX vek), a prethodno su u prestižnoj Čolovićevoj ediciji predstavljeni Urbani Bušmani i Čuvari bengalske vatre.
No, najviše je kopkala autobiografska proza. Njen sve jači upliv u Teofilove tekstove najvidljiviji je u delu Osobeni znaci (Beopolis). U odlomku iz „Adrese“!
Od treće do sedme godine živeo je u Pirotu, gradu koji će decenijama docnije posetiti i otići u svoj nekadašnji soliter da snimi prilog za lokalnu televiziju. Slučajno će videti da na poštanskom sandučetu i dalje stoji prezime Pančić. „Nešto me je tresnulo u stomak.“ Vadio se na slučajnost, ali to jeste bio rukopis njegovog oca, preminulog šest leta ranije. Pripovedao je dalje. Šta da se popeo na šesti sprat i tamo zatekao majku koje takođe više nije bilo…
Govorio je o drugim naslovima. Imao i ispunio cilj („Biće to lepa ‘hartijska trilogija’”) da na Famoznih 400 kilometara, o hrvatskoj, delom bosanskoj i crnogorskoj književnosti, i na Hartijski zadatak, razmatranja o srpskoj književnosti – doda pisanje o prevedenim autorima. Pepeo bez bašte (Dnevnik) pojavio se 2008.
Nije imao nedoumicu da li pisac i novinar treba da sabira tekstove, uprkos raširenim tvrdnjama. Odbrusio je: „Ko ima šta da sabira, taj sabira. Ko nema, taj (bi da) oduzima. Drugima, naravno.“ (Voljene ukoričene tomove kritika, reportaža, pisama, dnevnika, eseja, Dvajt Garner naziva „književnim iznutricama“.)
Zapitkivao sam kako tekst nadživi svakodnevicu; o načinima na koja nastaju ovakva dela. U Njujorkeru, na primeru Džoun Didion, Nejtan Heler esejizira o kolažiranju, ređanju, (pre)oblikovanju zanatskih radova u umetnost; o stvaranju nove celine od iscepljenih članaka.
Svakako, bez oklevanja da se odgonetne snažan udar ispovednog. Osim u Znacima, vrhunac će doživeti u Aleji Viktora Bubnja (Čarobna knjiga); u antologijskom eseju „Ključ” – kako već reče Jurica Pavičić.
Dugo je u džepu nosio ključ napuštenog zagrebačkog stana…
Ili je vrh tog niza zasad samo u Vremenu odštampani esej „Savršeni stranci“…
Uzalud smo nas dvojica na Sajmu knjiga preturali po bibliografiji, brojali objavljene knjige. Dvadeset jedna? Biće da ih ima još! Tim brojevima se sâm igrao, kao da kuca po tipkama svog mobilnog telefona iz kamenog doba.
Sada se vraćamo dve decenije unazad.
Autobiografsko
Teofil Pančić: Osobeni znaci već naslovom upućuju na „ličniju“ tekstualnost. Ta i takva knjiga dugo je sazrevala, polako se pomaljao njen oblik dok sam ispisivao brojne „rubne“ tekstove – „ni kolumne ni kritike“, kako ja to kažem – u kojima sam kanda pabirčio nekakvu spontanu i uzgrednu „autobiografiju o drugima“, da bih se u jednom (manjem) broju ovih tekstova/eseja/priča okrenuo i direktno autobiografskom, „ispovednom“ iskazu, tamo gde sam smatrao da „moja“ priča ima i nekakve šire i opštije konotacije. Ne umem previše da pametujem o Osobenim znacima upravo stoga što to jeste moja „najličnija“ knjiga…
Jupiter
(Na komentar da će ga autobiografsko dovesti do fikcije): Počeo sam da pišem roman. Imao sam osam ili devet godina, i pisao sam o bićima sa Jupitera koja, iz nekog razloga, skakuću na jednoj nozi. To je sve čega se sećam. Očigledno, tada još nisam znao da je Jupiter gasovita planeta, šta god to značilo. A verovatno znači da se ne može baš skakutati po njegovoj površini, ni na jednoj ni na dve noge. Srećom, roman nisam završio. Još većom srećom, o njemu ne postoji nikakav pisani trag.
Proza
Svestan sam, i ne bežim od toga, da (sve veći?) deo mog pisanja sadrži taj narativni, „prozni“ aspekt, i verovatno će se to u budućnosti dodatno proširivati i produbljivati. Ipak, sumnjam da ću ikada biti pisac „klasične“ beletristike, jer mislim da su moj (pretpostavljeni) talenat, duh i senzibilitet naprosto drugačije sorte, i da me prirodno vuku izvesnoj, hajmo reći, esejistici s pripovednim nabojem, a ne obrnuto.
Simfonija
Kada je u pitanju „pravljenje“ knjiga od ranije objavljenih novinskih i časopisnih tekstova, neretko su prisutna dva podjednako idiotska pristupa. Po jednom, takve knjige per definitionem nemaju nikakvog smisla, i nisu drugo do vašar taštine autora koji bi da na silu „transcendira“ efemernost svog novinskog beleškarenja. Zanimljivo, ovako mudruju najčešće oni koji i nemaju šta da „ukoriče“, ili imaju, ali im niko to ne nudi, niti bi To iko čitao. Na drugoj strani, namnožilo se i bećara koji svakojake gluposti turaju u knjigolike kupusare, samo time dodatno podvlačeći trivijalnost i minornost sopstvenog spisateljstva. To što takvi proizvedu jeste knjiga kao predmet, ali inače nije ništa: nekakvi listovi papira slepljeni u neku nejasnu svrhu.
Namnožilo se bećara koji svakojake gluposti turaju u knjigolike kupusare, samo time dodatno podvlačeći trivijalnost i minornost sopstvenog spisateljstva
Zato rizikujući da budem optužen za pretencioznost, volim da kažem kako svoje knjige komponujem, kao da su nekakve, da prostiš, simfonije. Ili romani, uostalom. One naprosto ne smeju biti mehanički zbir svojih međusobno ravnodušnih delova, one moraju imati svoju priču, moraju disati kao celina u onoj meri u kojoj je to ovom žanru primereno i moguće. Knjiga, dakle, prvo mora da se „složi“ u mojoj glavi, da ništa preterano ne štrči, i tek onda može u štampu.
Aktuelno
(O tvrdnji da uvek otvara aktuelni problem): To je u osnovi tačno, mada me to uopšte ne sprečava da budem fan, recimo, Autostoperskog vodiča kroz galaksiju. Istina je da mi je književnost koja autoonanistički kopa po sopstvenim papirnatim iznutricama uglavnom nepojamno dosadna, ali i tu ima izuzetaka: kao i svakom normalnom čitaocu, na kraju krajeva mi je bitno samo da (li) se radi o dobrom štivu, s tim da prihvatimo postulat da dosadno ne može biti dobro. A mislim da to i nije baš too much to ask for.
Svakodnevno
Nemam pojma: nikada, ili tek izuzetno retko, ne možeš znati koji će istorijski momenat ostati dugo u sećanju ljudi, a još manje možeš to znati kada su u pitanju tekstovi koje ispisuješ, neretko o sasvim „banalnim“ događajima iz društvene, ili čak lične svakodnevice. Ako ima kakvog-takvog pravila, onda je to samo ovo: presudna je snaga i sugestivnost samog Teksta, nekakva (para)erotska energija zavođenja koju on (ne) isijava. Sve ostalo je sekundarno kao sekundarna sirovina.
Nikada, ili tek izuzetno retko, ne možeš znati koji će istorijski momenat ostati dugo u sećanju ljudi, a još manje možeš to znati kada su u pitanju tekstovi koje ispisuješ
Ima bezbroj primera da su moji tekstovi pisani sasvim „bezveznim“ povodima ili o nekim sasvim beznačajnim ličnostima i njihovim bezveznjačkim rečima ili postupcima ostali u pamćenju čitalaca mnogo duže nego neki tekstovi pisani u Prelomnim Momentima, ili posvećeni užasno važnim pozitivcima ili negativcima naših života. I to je, uveren sam, sasvim u redu: to dokazuje da Tekst može da transcendira Kontekst, da ga nadvisi, ovekoveči ga, da Reč može da nadživi fizičku, trodimenzionalnu Stvarnost. A šta lepše od toga uopšte možeš poželeti jednom Tekstu?!
