Za pozorišne festivale, kao i druge kulturne manifestacije, važi zlatno pravilo: ako vas bar jedan sadržaj zbilja dotakne, imali ste rašta i dolaziti. U okviru petog Teatra na raskršću u Nišu, za mnoge je ta vrsta katarze bila duodrama Uspomene Sare Bernar Džona Marsera u režiji Staše Koprivice, s briljantnom Tanjom Bošković u naslovnoj ulozi, koju je dolično pratio Dejan Đonović, glumac Gradskog pozorišta iz Podgorice.
Umesto bilo koje od festivalskih nagrada, van domašaja komadima u pratećem programu, glumački tandem dobio je ovacije, stajaće. Uzvici „bravo“ ovaplotili su doživljaj publike, prevashodno izazvan uverljivošću naše dive, već vremešne, da dočara stanje duše i uma bivše boginje svetske scene, očaravajuće lepote koja bledi s godinama. A od nje se „i dalje očekuje da ima biserno bele zube“, između svega ostalog.
Po mišljenju stručnog žirija, najbolja predstava ovogodišnjeg saziva bila je Ćelava pevačica Ežena Joneskua, nastala u produkciji Centra za kulturu Tivat, u režiji Jagoša Markovića, a smeštena u Boka Kotorsku. „Dinamična, odigrana posvećeno i krajnje uigrano“, Pevačica je odnela i niz pojedinačnih priznanja, istaknuta kao superiorna i od žirija kritičara, kao i predstavnika medija.
I opet se orilo „ura“ prepunom salom niškog Narodnog pozorišta, gde je tekao takmičarski program. Pojedine dame koristile su lepeze da ohlade zajapurena lica, što je delom bila posledica scenskog ugođaja, a delom – nedovoljne produktivnosti rashladnih uređaja.
Nacionalni teatar biće rekonstruisan, a Niš dobiti i balet i operu, obećao je ministar kulture Nikola Selaković, nazočan otvaranju pozorišne svetkovine. Da se može kad se hoće, makar bilo i iz inata opoziciji sa ujednačenim snagama SNS-u na prošlim izborima, pokazuje zdanje Lutkarskog pozorišta, gde je Sara i izvedena, ali pred daleko manjim auditorijumom.
Festivalska pažnja ipak se poslovično okreće takmičarskim predstavama, koje su ove sezone došle iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije i Bugarske, u selekciji Spasoja Ž. Milovanovića, direktora pozorišta-domaćina. „Osim što se radi o komadima izuzetnog kvaliteta, njih spaja i to što govore o odgovornosti pojedinca. Naš je običaj da za sve krivimo druge, i od drugog očekujemo da nam reši problem, retko se pitajući šta smo mogli mi lično da uradimo da sprečimo da ne dođe do rata, pljačke, svađe… recimo“, Milovanović obrazlaže.
Zadatak festivala je i da pokrije sve ukuse, posebno ako su ljubitelji teatra izvan epicentra pozorišnih dešavanja, makar i živeli na raskršću kulturoloških puteva, što je slučaj Niša. Tako su skloni prepevima antike mogli da uživaju u Antigoni, ali po tekstu Dominika Smolea, i u interpretaciji Slovenskog narodnog kazališča Nova Gorica.
Smole je Sofokleovu priču o neustrašivoj ćerki kralja Edipa, koja predstavlja simbol svih vrlina, transponovao u svoje vreme, šezdesete prošlog veka, ali su kukavičluk, samoljublje, gramzivost… protiv kojih se borila Antigona, danas još prepoznatljiviji. I tu je reditelj Luka Marcen već završio posao modernizacije, uz mali peh tehničke prirode: titlovi su se teško pratili na ekranima izvan vidnog polja, ako ste bili usredsređeni na radnju komada.
Moderno je zaštitni znak Mister Dolara Branislava Nušića, po viđenju reditelja Miloša Lolića, pa se sve dešava na tehno žurci. I ovde se ogoljavaju niske strasti, karakteristične za sve generacije i geografske lokalitete. Po sličnom principu, i ovde u Nišu, kao i na matičnoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, komad je podelio publiku na oduševljene i oni koji bi mu štošta spočitali, na prvom mestu – nasilnost prekobrojnih metafora.
Pitanje svih pitanja je – šta je Niš dobio ovom festivalskom nedeljom? Moglo bi se reći, ekskluzivnu priliku da se ovde ponovo ukrste trase kulturoloških uticaja
Iz koprodukcije SNP iz Novog Sada i UG Novi tvrđava teatar, stigla je Poetesa Vide Ognjenović, istovremeno i spisateljice i rediteljke predstave o Milici Stojadinović Srpkinji, jednoj od naših prvih pesnikinja. I opet je bilo suprotnih stavova, od divljenja svakoj reči Ognjenović, do zamerke da se bar poneke morala lišiti u cilju većeg glumačkog poleta da iznese napisano. Ipak, Nataša Stanković proglašena je najboljom mladom glumicom na festivalu, što bi značilo da je stručni žiri bio na strani zadovoljnog dela gledalaca.
Subota, nedelja i ponedeljak Satiričkog kazališta „Kerempuh“ iz Zagreba, nezvanično je ocenjena kao „pristojna“, dok je zvanično Paolo Mađeli dobio nagradu za najuspešnijeg reditelja. Analiza „obiteljskog“ života kao primera mikrokosmosa, sačinjena lucidnošću Eduarda de Filipa, važi i danas, sa svim kurcšlusima prožimanja novog sa tradicionalnim. Stoga nam je nekako previše poznata.
Komad Elementarne čestice kontroverznog Mišela Uelbeka, u izvođenju Narodnog teatra „Ivan Vazov“ iz Sofije, unapred je bio viđen kao najjači festivalski adut. Međutim, premda je Martin Dimitrov proglašen najboljim mladim glumcem, opšti utisak oličen je u razgovoru kritičara tokom okruglog stola, organizovanom nakon svake takmičarske predstave. Naime, dok je sam Uelbek grdno hvaljen, izostali su iskazi o rediteljskom pogledu Krisa Šarkova na problematiku savremenog evropskog društva.
Pitanje svih pitanja je – šta je Niš dobio festivalskom nedeljom (od 2. do 8. septembra)? Moglo bi se reći, ekskluzivnu priliku da se ovde ponovo ukrste trase kulturoloških uticaja, čak i ako će pozorišna svetkovina možda i brzo biti zaboravljena. Ostaće (privid) dostojanstva pozorišne publike, ali i gorkast ukus podmirivanja svih ukusa, kao i pretenzija učesnika na festivalske nagrade.
