Ovo nije normalan život

Poznanik Sveta, stolar po zanimanju, poslao mi je poruku: „Ima jedan animirani film u kome glavni lik ne prestaje da pumpa. Možda bi studentima bilo zanimljivo da ga vide?

E, da, film je domaći i osvojio je nekada davno Oskar.

Film Surogat Dušana Vukotića, najslavniji primerak Zagrebačke škole crtanog filma, gledao sam davno ali sam se debeljuškastog pumpadžije vrlo brzo prisetio. Prepoznatljiva 2D animacija ove škole svodi čitav svet na krug, trougao i kvadrat, film i danas deluje vanvremenski moderno. Jedan usamljeni čovek na velikoj pustoj plaži počinje da pumpa plastične elemente. On pumpa sve što mu je u životu potrebno, rekvizite za plažu, šator, dušek, loptu, šlauf, pa onda i roštilj, ulovljenu ribu, motorni čamac i na kraju ženu s kojom bi voleo da provede vreme. Stvari kreću po zlu kada se na plaži pojavljuje napumpani mladić koji mu preotima devojku…

Dušan Vukotić je svoj kratkometražni animirani film nacrtao i režirao po scenariju Rudolfa Sremeca. U proleće 1962. stigla je vest da je totalni autsajder iz Jugoslavije osvojio Oskar u konkurenciji kratkih animiranih filmova. Bila je to potpuna senzacija. Prvi put u istoriji ove nagrade, Oskar je pripao filmu izvan Sjedinjenih Američkih Država. Bila je prekinuta dominacija Diznijevog studija. Ali ubrzo nakon ceremonije kojoj iznenađeni Dušan Vukotić nije prisustvovao, Volt Dizni nudi autoru da u njegovom studiju uradi serijal od 52 epizode sa istim glavnim junakom pod nazivom Mister Surogat. Vukotić se suprotstavlja komercijalizaciji potpuno suprotnoj ideji svog ostvarenja, s obrazloženjem da je sve što je imao da kaže na ovu temu stalo u nepunih deset minuta filma. Odgovara Dizniju da bi „prihvatanje ove ponude značilo banalizaciju umetnosti“. Dosledan u svom etičkom i umetničkom stavu Dušan Vukotić će uraditi još niz sjajnih animiranih i tri dugometražna igrana filma. Čitavu karijeru posvetiće prenošenju bogatog iskustva generacijama reditelja na Akademiji za kazalište, film i televiziju u Zagrebu.

Vukotićev čovečuljak, koji deset minuta neprestano pumpa, u nama izaziva drugačije asocijacije. Poput studenata on pumpa sebi novi, bolji svet u kojem će se osečati kao slobodan čovek. Tako danas gledam ovaj film

Surogat je nedvosmisleno ukazao na opasnost koje donosi nadolazeće potrošačko društvo. Nagrada je došla iz ruku Američke filmske akademije. Logično je da su poplavni talas konzumerizma prvi prepoznali ljudi iz filmske industrije.

***

Ipak, teško je poverovati da danas u Srbiji bilo ko ovaj film gleda očima ljudi koji su živeli na planeti pre više od šest decenija. U kontekstu velike studentske pobune doživljavamo ga na potpuno nov način. Vukotićev čovečuljak koji deset minuta neprestano pumpa u nama izaziva drugačije asocijacije. Poput studenata on pumpa sebi novi, bolji svet u kojem će se osećati kao slobodan čovek. Tako danas gledam ovaj film.

Jer naši dani protiču u pukoj borbi za opstanak i preživljavanje. Koncentracija zla, kojom nas u svojoj deluziji svakodnevno pritiskaju jedan bolesni čovek i njegova podanička svita, izmestila nas je iz normalnosti i svela naše živote na upornu svakodnevnu obavezu odbrane sopstvenog dostojanstva i ponosa. Ta odbrana je instinktivna, ali toliko intenzivna da više nismo u stanju da radimo bilo šta drugo sem toga. Kada ste poslednji put uspeli da koncentrisano pročitate dobru knjigu ili pogledate zahtevniji film, da sa prijateljima pričate o nečemu drugom osim o bolesniku i njegovim nedelima?

Imate li potrebu za normalnim životom, sanjate li svet u kome više nema neduhovite nenadležne institucije i njegovih imbecilnih obraćanja? Svet bez očajničkih postova na Instagramu i Tik-toku koji izazivaju transfer blama jer Suzana Vasiljević smišlja sve gluplje sadržaje. Koga je zaista briga što si „sed i debeo, pa zbog toga jedeš nar“? Sjaši nam s mozga.

Kad nije jeo nar, dodirivao je pred kamerama na intenzivnoj nezi VMA teško povređene ljude u požaru. Na sramotu velike većine lekara koji su zažmurili na ovu gnusnu samopromociju.

Neko je na Tviteru napisao da smo „protekle nedelje imali sedam dana žalosti i pet dana na ivici građanskog rata“. Sve to bilo je filovano gomilom vanrednih nebuloza „svakosatnog klepetala“ kako ga je odavno genijalno nazvao Božo Koprivica.

Odbrana je instinktivna, ali toliko intenzivna da više nismo u stanju da radimo bilo šta drugo sem toga. Kada ste poslednji put uspeli da koncentrisano pročitate dobru knjigu ili pogledate zahtevniji film, da sa prijateljima pričate o nečemu drugom osim o bolesniku i njegovim nedelima

Možda više i od represije, državnog akta terorizma protiv sopstvenih građana, hapšenja i zastrašivanja, boli kancerogena gomiletina laži kojom brane svoj truli poredak. Podanički gledajući u Trampov svet „postistine“, kojim je po drugi put osvojio predsednički mandat, kao da se nadmeću sa svojim idolom u bezočnosti, bahatosti i izrugivanju zdravom razumu. Neverovatno je kako se ljudi u svetu „postistine“ već privikavaju da je normalno da u srcu grada imaju zagrađeni okupirani park koji je pretvoren u paravojni kamp ispunjen notornim kriminalcima s fantomkama.

U samo nekoliko dana, iako je ovo što živimo samo jedan beskrajno dugačak dan, uspeli su da slažu:

1. Policajcu su oko izbili studenti a ne kolege policajci;
2. Nemaju zvučni top koji imaju;
3. U stvari imaju zvučni top ali ga ne koriste, stoji upakovan u magacinu;
4. U stvari to je megafon kome su iscurile baterije;
5. Vrhovnog „studenta koji želi da uči“ su pretukli „studenti blokaderi“;
6. Plemenitog SNS MMA borca je u Odžacima pokušao da ubije vođa studentskog protesta;
7. Vođa studentskog protesta ima 78 godina i nije on taj koji je potegao pištolj nego su se dva lokalna kriminalca posvađala u kafani

Nisu to bile obične laži. Svaka od tih laži je danonoćno širena u gebelsovskim tabloidima s pozivima na uvođenje reda i zakona po modelu Alekasandra Lukašenka.

Kad nije pretio, sadistički je obećavao profesorima „krompir umesto plata, zbog čega će milioni ljudi u našoj zemlji bili srećni!“. Ali zašto bi se neko radovao tuđoj nesreći osim ako nije ozbiljno bolestan?

***

Ovo nije normalan život i zato mi se ne sviđa kada pojam „dinstanje“ Jove Bakića pretenduje da zameni ono „pumpaaaj“ koje se obavezno izgovara uz krik i iz stomaka jer kako drugačije kada te zadesi prevelika nesreća. I kada čujem „da je ovo maraton a ne trka na kratke staze“ molim vas da shvatite da maraton za svaku od trenutno pobunjenih generacija ima drugačije značenje. Na delu je neka vrsta generacijskog jaza ljudi u protestu.

Moj maraton za bolje društvo je trka koju uz manje uspona i više padova trčim bez prestanka već skoro četiri decenije.

Onda čujem mladog kolegu, asistenta na fakultetu, koji ne bez frustracije govori „kako šeta već deset godina“. I njemu se čini da njegov maraton već predugo traje.

Za većinu studenata u blokadi pojam maratona je nešto u čemu učestvuju neverovatna četiri meseca izmeštena iz normalnog života kakav žive njihovi vršnjaci. Njihov maraton nije samo stilska figura. To je trka kroz gradove i sela Srbije gde ih dočekuju kao misionare. One koji pumpaju novi svet.

Koga je zaista briga što si „sed i debeo, pa zbog toga jedeš nar“? Sjaši nam s mozga.

Kad nije jeo nar, dodirivao je pred kamerama na intenzivnoj nezi VMA teško povređene ljude u požaru. Na sramotu velike većine lekara koji su zažmurili na ovu gnusnu samopromociju

Svima su nam i energija i iskustvo drugačiji. Sada, kada mi se čini da vidim cilj ispred sebe, ja bih da poput Vukotićevog čovečuljka jako i optimistično pumpam još malo, pa makar se iznuren srušio na samom cilju. Zato što se bojim da neću imati snage za još jedan krug i „dinstanje“.

„Nobelovci“, a i vi koji niste, gledajte film oskarovca Dušana Vukotića Surogat.

Sveto, hvala ti na ovom podsećanju!

Pumpamo u ritmu „nervoznog džeza“, kako su kritičari ocenili sjajnu muziku Tomislava Simovića. „Tira tata rata tira tata…“

Napumpaćemo i onu plažu iz filma i sve plažne rekvizite, da odmorimo malo mozak kad ovog nateramo da konačno sjaši.

Film možete pogledati OVDE.