Japanci mogu sve, pa i da snime film o serijskom ubici koji nosi bizarnu masku žapca i da, pritom, ne skliznu na teritoriju kempa. Film Muzej, koji je ostvario pristojnu zaradu od čak dvadeset i dva miliona dolara, adaptacija je mange Muzej: serijski ubica se smeje na kiši Rjosukea Tomoe koja je, zahvaljujući izdavačkoj kući Čarobna knjiga, i prevodu Nevene Komadine, dostupna i čitaocima u Srbiji.
Ovaj trodelni triler sa elementima psihološkog horora i sam donosi niz asocijacija na klasike sedme umetnosti poput filmova Sedam i Slagalica strave. Serijski ubica svoje žrtve okrivljuje za „grehe“ i osuđuje ih na brutalne kazne. Žrtve sporo kida na komade, prepušta ih očnjacima pasa da ih žive pojedu ili ih zarobi u zamrzivaču. Sebe ne doživljava kao zločinca, već se naziva vigilanteom, a svoja nepočinstva umetničkim delima.
Istragu vodi mladi policijski narednik Hisaši Savamura koji je bolji detektiv nego muž i otac. Da bi rešio najkomplikovaniji slučaj u svojoj karijeri Savamura mora da dovede u pitanje ne samo odanost porodici, već i kolegijalnost i zakonitost sistema koji se zakleo da brani. Dok mu se privatni i profesionalni život raspadaju detektiv je prinuđen da što pre pronađe monstruma, koji ubija samo kada pada kiša, jer su i njegova supruga i sin postali delići slagalice strave.
Iako je film uspeo da izbegne zamku krindža, pitanje je koliko efektivno autor mange neutrališe slične klopke.
Veliki broj ubistava zajedno s vešto vođenom istragom detektiva koji i sam nosi neki svoj teret obično su dovoljan temelj za dobru detektivsku priču. Zato je šteta što je priča prepuna klišea i slučajnosti, a sama ubistva nisu toliko inteligentna, koliko su svedena na infantilni sadizam.
Čini se da autor ne može da se odluči da li želi da ispriča detektivsku priču o jurnjavi za psihotičnim serijskim ubicom ili horor o sadističkom psihološkom i telesnom mučenju. Bilo koji od ovih izbora bio bi u redu sam po sebi, dok ovako, dati naizmenično, iako doprinose preokretima, teraju čitaoce da se zapitaju kuda ovakva priča vodi.
Veliki broj ubistava s istragom detektiva koji i sam nosi neki teret obično su dovoljan temelj za dobru detektivsku priču. Zato je šteta što je priča prepuna klišea i slučajnosti, a sama ubistva nisu toliko inteligentno osmišljena
S druge strane, iako su koncepti pomalo neoriginalni i već prežvakani, njihov raspored stvara tenziju i atmosferu napetosti koja dobro funkcioniše. Pojedinačno dati fragmenti priče su jezivi, te čak i figura manijaka u kišnoj kabanici sa maskom žabe uvek deluje zastrašujuće. I akcione scene su uzbudljive i dinamične.
Da ova tri tankobona do kraja ostanu u znaku sedme umetnosti pobrinule su se i dve kratke priče koje se nalaze na kraju drugog, odnosno trećeg toma. Prva, Devojčica i ubica, priča je o plaćenom ubici koji se nađe u situaciji da pomogne devojci nad kojom se iživljava mafijaški šef i koja neodoljivo asocira na film Profesionalac. Druga horor manga Neko bi rekao da smo najbolji prijatelji, prati troje prijatelja koji traže telo u šumi samoubistava i ima jasne reference na film Ostani uz mene snimljenom na osnovu priče Stivena Kinga.
Za one koji žele da dublje upoznaju univerzum Muzeja, iste godine kada je snimljen film, urađen je i prikvel u vidu četvorodelne televizijske drame Museum: Introduction.
