Sasvim je moguće da postoje pisci koji prodaju isto toliko, možda i više knjiga, od Stivena Kinga, poput Džej-Kej Rouling ili Dena Brauna, ali nijedan od njih ne definiše čitav jedan književni žanr, čineći horor, pritom, prihvatljivim za mejnstrim, kao što to čini King. „Mediji redovno opisuju neki jezivi događaj kao nešto iz priče Stivena Kinga“, zapisala je Bev Vinsent, autorka monumentalne monografije Stiven King: Sveobuhvatno istraživanje njegovog rada, života i uticaja, koje je povodom piščevog 75. rođendana i pola veka od publikovanja njegovog debitantskog, kultnog romana Keri, objavilo Vulkan izdavaštvo.
A Kingov život, bezmalo od njegovog rođenja, bio je ispunjen strahom i neizvesnošću. Od trenutka kada ga je kao dvogodišnje dete, zajedno sa majkom i jedva nešto starijim bratom, napustio otac Donald, pa sve do saobraćajne nesreće 1999. godine, kada ga je udario kombi, i iz koje je jedva izvukao živu glavu.
Ali da biste zaključili da je život avantura bez ikakvih garancija, nakrcan strahovima, nije vam potreban niko pa ni King, kultni američki pisac iza koga je više od 200 romana, novela i priča, tiraž od preko 350 miliona primeraka, na desetine filmskih blokbastera rađenih po njegovim delima… Jedina razlika je u tome što će vas King kroz tu avanturu provesti maestralno, raskošno onespokojavajuće i neodoljivo u isto vreme. I to je ono što ga svrstava u sam koren američke književnosti sve do Natanijela Hortona, Edgara Alana Poa ili Hermana Melvila…
King, jedan od nas
Svejedno, i pre nego što se književni establišment nakon nekoliko decenija gađenja nad „najprezrenijim žanrovskim smećem – hororom“ i formalno poklonio ovom geniju fobije dodeljujući mu 2003. prestižnu nacionalnu nagradu za doprinos američkoj književnosti, Kinga su čitaoci zavoleli i prihvatili bez zadrške i ikakve kalkulacije. Odgovor na pitanje zašto je tako jednoznačan je taman koliko su kompleksni likovi njegovih romana – zato što je jedan od nas. Zato što stavljajući na svoje junake etiketu srednje klase u okruženju rodnog Mejna, Stiven priča priče o većini nas… O odrastanju u teškoj nemaštini, introvertnosti od koje se beži u svet muzike i knjiga ili alkoholizam u koji je i sam u jednom trenutku potonuo, priznanju da je nakon što je diplomirao englesku književnost radio kao čistač u ženskom internatu i fabrici za proizvodnju uslužnih mašina.
Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom, čiji smo svakodnevni svedoci
Uostalom, Stiven i njegova žena Tabita su pre nego što je izdavačka kuća Dabldej, nakon brojnih odbijanja, kupila roman Keri uz avans od 2.500 dolara, odjavili telefon kako bi uštedeli novac. Zvuči poznato i aktuelno… Za planetarni uspeh debitantskog ostvarenja velike zasluge idu i reditelju Brajanu de Palmi, koji je režirao Keri, i koji je ujedno bio i prvi Kingov izbor za ekranizaciju. Ali, razume se, za sve je potreban i prstohvat sreće. Dejv King, Stivenov brat, čuo je pisca kako jednom kaže da bi, da se Keri pojavila pola godine ranije ili pola godine kasnije, možda propustio savršen trenutak koji je prouzrokovala popularnost Isterivača đavola i da bi i dan-danas predavao engleski jezik u srednjoj školi, zapisala je Vinsent u monografiji. Te, 1976, Keri je poharala bioskopske blagajne sa nestvarnom zaradom za to vreme od 34 miliona dolara.
Ustoličenje kralja
I dok Keri, i danas, pola veka kasnije ne prestaje da intrigira novu generaciju čitalaca, Kingov možda najkompleksniji roman je Isijavanje, nastao nakon što su se Stiven i Tabita preselili u Kolorado i otputovali na vikend u planinski hotel Stenli. Prazan hotel se piscu učinio ka arhetipsko okruženje za priču o duhovima. King je knjigu strukturirao kao Šekspirov komad u pet činova, neku vrstu izvrnutog kralja Lira, uz jasne i vidljive uticaje Edgara Alana Poa i njegovih pripovedaka Pad kuće Ašera i Maska crvene smrti. U svakom slučaju, Isijavanje je Kinga definitivno ustoličilo kao pisca čiji će naslovi decenijama kasnije biti podrazumevajući deo Njujork tajmsove liste bestselera.
Ali, kao što rekosmo, najveći deo Kingovog uspeha proističe iz njegove sposobnosti da čitaoca stavi u kožu svojih likova, nekog nalik na komšiju, kolegu ili prijatelja iz detinjstva – nekog koga poznaju u svakom slučaju. Zato nam je bilo tako lako da se prepoznamo i zavolimo predivnu novelu Ostani sa mnom (Leš, u originalu, prim.), koju je za filmsko platno izvanredno adaptirao Rob Rejner, priču o odrastanju u provinciji kada su nam jedine dostupne tehnologije bili džuboks i lokalni bioskop. Kao što je bilo lako prepoznatljivo da je roman To nastavak priče Ostani sa mnom. U oba dela u centru pažnje su deca koja odrastaju u Mejnu pedesetih godina prošlog veka, ploveći teskobnim putem od nevinosti ka zrelom dobu. Knjiga teče glatko između dve epohe – pedesetih iz Kingove mladosti i osamdesetih, kada je o tom vremenu razmišljao kao odrasla osoba. Priče objavljene u nastavcima o sedam prijatelja, autsajdera, koji čine samoproklamovani Klub gubitnika, kreću se paralelno, sve brže se smenjujući dok se bliže pojedinačnim klimaksima – sve do konačnog, zajedničkog obračuna sa zlom oličenim u klovnu Penivajzu. Ili smo, pak, Kinga zavoleli zato što u Vreći kostiju, kako je opisuje Glorija Nejlor, priča ljubavnu priču koja dotiče mračna mesta u svakom od nas. King nam se u ovoj povesti javlja kao jedan od najdirljivijih pisaca, a strah od gubitka voljeneosobe nam približava na način od kojeg nas podilaze jeza i nepojamni strah.
Pisac se ne boji da nam u romanu Dalas 63 kaže da svet možda i ne bi bio bolje mesto za život samo da je Kenedi preživeo atentat. I konstatuje da je Kjubrik napravio očajan film adaptirajući Isijavanje. Niti da sebe nazove književnim ekvivalentom big-meka i pomfrita
Baš kao što iz kultnog romana i potom filma Groblje kućnih ljubimaca iz same postavke priče postaje jasno zašto se obično ne razume da je strah samo mizanscen za duboke ljudske priče, koje nam tako uporno servira King. Sva tajna je u tome da je pisac fokusiran na porodičnu tragediju a ne na mitologiju lokacije koja žive vraća u mrtve. Groblje kućnih ljubimaca je tragični dnevnik o tugovanju, veri u život posle smrti, psihološka analiza detinjih trauma koje će postati košmar sa pokrovom straha od neizbežnog kraja.
Užasi zamislivog
A možda smo se svih ovih godina, čitajući ga, samo plašili da priznamo da je sasvim zamislivo i moguće da naš trapavi i voljeni ljubimac, pas Kudžo, inficiran virusom besnila postane pomahnitala zver. Ili zato što je sasvim realno da vam neko napakuje ubistvo koje niste počinili kao Endiju Dufrenu, u verovatno jednoj od najboljih filmskih adaptacija takozvanog zatvorskog filma, neodoljivoj noveli Bekstvo iz Šošenka. Da li ste se zapitali koliko je realno da kao u romanu Mizeri, čije je prve stranice King ispisao u Engleskoj, za stolom koji je nekada pripadao Radjardu Kiplingu i za kojim je veliki pisac i umro, doživite saobraćajku kao pisac Pol Šeldon i završite u rukama fanatične i psihotične obožavateljke, pomahnitale bolničarke Eni Vilks, za koju je ulogu, inače, Keti Bejts dobila Oskara. Ili ako vas je ikada zabolela nepravda, nemoguće je da vas nije pomerio roman ili film Zelena milja o nevino osuđenom Džonu Kofiju i prokletstvu večnog života i griže savesti onih koji su dozvolili pogubljenje nevinog.
Dakle, Stiven King, koji je postao sinonim za čitav jedan žanr, vremenom je prekoračio samonametnute odrednice, postajući značajan autor i van granica horora. Objašnjenje za takav iskorak je posve jednostavno. Kingovi junaci su ljudi različitih uzrasta, polova, obrazovanja, ali zgusnuti i sabijeni u nadolazećem strahu pred neminovnim – pred zlom čiji smo svakodnevni svedoci. I to u najrazličitijim oblicima. Ono što ga čini jedinstvenim jeste polifonijska struktura njegovih likova – jednako ubedljiva i artikulisana kao mnoštvo glasova.
Sumnja u sopstvenu vrednost
Ali, ako je potrebno još argumenata za naklonost prema ovoj jedinstvenoj pojavi u istoriji književnosti – nije problem. King ima onu tako prepoznatljivu osobinu inteligentnih, ali i ranjivih, sumnju u sopstvenu vrednost. Nebrojeno puta je dok su ga izdavačke kuće odbijale, bio na ivici da digne ruke od svega. Tako je deo rukopisa za roman Keri očajan bacio u kantu za smeće, a njegova žena Tabita krišom ga pokupila i poslala izdavačkoj kući Dabldej. Ostalo je svima poznato…
King nas vraća u vremena kada se iskreno verovalo da je bolji svet još moguć. Pred našim očima, kao kroz šareni kaleidoskop, vrte se slike naših detinjstava. A ima li lepših uspomena od onih viđenih očima deteta
Zašto su čitaoci, evo i posle pola veka, toliko privrženi Kingu? Zato što se ne boji da nam u romanu Dalas 63 u kojem se osvrće na kolektivnu traumu svoje generacije, atentat na Kenedija, kaže da svet možda i ne bi bio bolje mesto za život samoda je istorija krenula drugim tokom. Zato što nema problem da kaže da je veliki Stenli Kjubrik napravio očajan film po jednoj od njegovih najboljih knjiga Isijavanje. Zato što ne preza da odvali da ne voli Hemingveja, ali voli Zolu, zato što za sebe kaže da je književni ekvivalent big-meka i pomfrita, zato što voli da mu se džepna izdanja prodaju po rafovima supermarketa, zato što i danas sa svom tom slavom i novcem svake nedelje za prijatelje pravi roštilj. Ili možda zato što nam je u lice sasuo bolnu istinu da jedino neprijatelji govore istinu, dok prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu obaveza.
Ako se Kingu može nešto zameriti, to je svakako činjenica da se baš nije pretrgao u suprotstavljanju vladajućim konzumerskim i globalističkim trendovima, koji nas dehumanizuju i čine bićima bez mnogo saosećajnosti. Ali i kad to čini u svojim knjigama, čini to beskrajno šarmantno, vraćajući nas u vremena kada se iskreno verovalo da je bolji svet još moguć. Pred našim očima, kao kroz šareni kaleidoskop, vrte se slike naših detinjstava. A ima li lepših uspomena od onih viđenih očima deteta.
Pa da je samo to, više je nego dovoljno…
