Izgleda da sam im umakla. Ne zemlji sam, kod hotela Jugoslavija, ne mogu propasti, pomislih. Naći ćemo se, pomisliš. Naći ćemo se, pomislim. To je ta obala, to je ta reka, tu si tu sam. Sa ove strane je Veliko Rušenje Temelja, VRT, preko puta je VRO, Veliko Ratno Ostrvo. Ostaje još samo da se ugledamo. Ja ovo ne govorim, ti ovo čuješ. Ovo nije napisano, ti ovo ne čitaš. Više te ne prate, pomislio si. Više me ne prate, pomislih.
Rušenje hotela je u toku. Niko se na to ne obazire jer niko to ne primećuje. Čim sam izbila kej, ubrzam korak. Vazduh je bistar i pun energije, mirisa reke, šuštanja krošnji, svakim udisajem sve sam bodrija, sve sam bliže tebi. Praznik je, nema mnogo ljudi, tek poneko me prestigne na rolšuama ili na biciklu.
Nad rekom počinje vatromet. Nebo nad zemljom Србијом odavno je bez zvezda, ali astronomski nedostatak Диктатор nadoknađuje svakodnevnim i svakonoćnim vatrometima. Eksplozije su prigušene daljinom, kasne za svetlosnim buketima kao pijanci za rečima, veštačke zvezde se rasprskavaju nad nama i u vodi, među oblacima i med’ algama, među galebovima i med’ ribama, među javom i med’ snom. Jedna se nikako ne gasi, blista bez prestanka, prati me u stopu. U stvari, ja pratim nju, kao da me nežno vuče, svilenkastom niti koju je obavila oko mog struka. I vidim da se reka pomera napred, šumna, istim korakom kao ja. Na vodi sam, ne mogu propasti, pomislih.
Kod saprofitne olupine polupotopljenog parobroda Sanstefanski mir ipak zastajem, tu manja grupa šetača u polukrugu prati predstavu, uz žamor i veselo odobravanje. Okupljene zabavljaju tri mađioničara, jedan drugom do očiju, odmah vidim nevešto i nespretno, ali deca se svejedno raduju, blagorodnog pogleda zakačenog za jednostavnu čaroliju, za trice i kučine iz praznog šešira.
Naročito deluje milo jedna vrlo mlada tamnooka majka, s nemirnim detencetom – netom rođenom bebom, pre će biti da je dečak, ali ne bih se kladila – u kolicima na tri točka. Dok detence maše ručicama i nožicama, pridružuju nam se i zauzimaju svoje mesto u publici u prvom redu. Predstava može da počne. Neka bude remek-delo, pomišljaš. Neka bude istina, pomislim.
Rušenje hotela je u toku. Niko se na to ne obazire jer niko to ne primećuje. Čim sam izbila na kej, ubrzam korak. Vazduh je bistar i pun energije, mirisa reke, šuštanja krošnji, svakim udisajem sve sam bodrija, sve sam bliže tebi. Praznik je, nema mnogo ljudi, tek poneko me prestigne na rolšuama ili na biciklu
Iz štale obližnjeg malog cirkusa – ukotvljenog od pre neki dan tu na poljani srušene železničke stanice Novi Beograd – izlaze i prilaze životinje: jagnje sa runom od pene belanca, vo sa rogovima u obliku polumeseca, magare fotografa sa plaže, noj velik kao žirafa, fluoroscentni flamingo, dve bubamare slepljene kao kliker, trogrba kamila. Pitome, okupe se oko kolica s novorođenčetom kao svečana garda oko jarbola sa zastavom.
Osvrćem se oko sebe, niko se nije ni zbunio ni uzbudio zbog dolaska životinja – kao da je to nešto svakidašnje i prirodno, pa to je samo naš mali cirkus koji nas redovno obilazi, naše komšije i drugari – svi samo pomno prate šta će sledeće mađioničari da učine.
Nisu magi prišli novorođenčetu, nego ono njima. I sad sve se menja.
Čak i gravitacija prestaje da važi.
Četrdeset dve hiljade konjskih snaga divljeg čopora iz iščupanog nerđajućeg čeličnog agregata Sanstefanskog mira uz monstruoznu škripu i zavijanje pokreće svoje preteške klipove. Jugoslavija zatvara sva vrata i prozore, podiže sidra, zamotava zastave, čupa infrastrukturu korenja kojim se držala za peskovito tlo dunavske obale, podiže se do visine očiju. Sobe se pune slatkim helijumom. Na bokovima niču propeleri, kao maslačci.
Vreme je za polazak. Sirene su tihe, u vodi. Srebrnasti dirižabl se blago ljulja dok krmom sporo zanosi udesno. Voda puni rupu koju je hotel utisnuo svojom težinom. Letelica se potisnula i krenula u dubinu. Vratiće se na ovu stanicu tačno za sto godina, dve hiljade sto dvadeset četvrte PH, posle Hrista. Dotad, KŽKM, ko-živ-ko-mrtav.
Do zgrade PMNIGI-a, Prirodnjačkog muzeja i nacionalnog instituta za generički inženjering – kuda sam se uputila jer me tamo čekaš, ima manje od deset minuta hoda i možda me upravo ta blizina zaustavila, uprkos hitnji, uprkos stanju očuđenosti koja me ne plaši nego umiruje.
Sve se menja, dirižabl je odjezdio, na nebu je, ne može propasti, pomislih, već je zamakao za Kalemegdan. Prvi putnik je Meštrovićev Pobednik, vidim da je uskočio u dirižabl kad je leteći hotel prolazio pored njega, napustio je vitki postament po prvi put. Kameni mač i kamena ptica leže na zemlji, ostavio ih je.
Ali победа je ostala sa nama. Sirene su tihe, u slavi. Evo me tako, stojim, gledam, vidim, ćutim, među decom, trudnicama, mladim majkama, bakama i dekama, tetkama i ujnama, među galebovima, jaganjcima, bubamarama, među komšijama i drugarima, bolje da sam već odmakla, ali tu sam.
Jedan od mađioničara predstavlja se uz naklon, zove se Šarlo Akrobata. On ume da peva dok hoda po vodi širokog Dunava, a da ne potone. Gledamo i slušamo zadivljeno. Taj hod je njegov dar majci sa detetom u kolicima.
Drugi mađioničar zove se Aleksić. On ume da leti kroz vazduh širom raskriljenih ruku, samo zubima stiskajući sajlu zakačenu za krhki aeroplan. Gledamo zadivljeno. To Raspeće što leti njegov je dar majci s detetom u kolicima.
Ali победа je ostala sa nama. Sirene su tihe, u slavi. Evo me tako, stojim, gledam, vidim, ćutim, među decom, trudnicama, mladim majkama, bakama i dekama, tetkama i ujnama, među galebovima, jaganjcima, bubamarama, među komšijama i drugarima, bolje da sam već odmakla, ali tu sam
Treći mađioničar zove se Gagarin. On ume da dohvati onu najsjajniju zvezdu s neba i da se neokrznut vrati na zemlju, među smrtnike. Gledamo zadivljeno. Taj sjaj je njegov dar majci s detetom u kolicima.
Na kraju predstave iz praznog filcanog cilindra izleću milijarde konfeta, koje sipe po svima nama kao pahulje, sipe, sipe, sipe, kao da taj čarobni šešir nema dna. Svi prisutni ushićeno aplaudiraju čarobnjacima. Stojeće ovacije. Ozarena lica.
Kakav aplauz! Čekaj malo, uspori snimak ovih ruku, zamrzni kadar, obrati pažnju na položaj dlanova koji u dodiru zazvone, zar ne vidiš: ovo nije aplauz, nego serija trenutnih molitvi, molitvi koje traju samo delić sekunde, kraće od treptaja oka. Svaki pljesak je kodirana poruka, znam da i ti to vidiš! Mi ne aplaudiramo, mi se molimo, radosni i puni milosti. Pogledaj ta ozarena lica iznad tih vrelih šaka koje oponašaju lepet golubijih krila.
Magi prilaze svakom od nas ponaosob i u ispružen dlan sipaju šećer u prahu. Predstava je za novorođenče, a šećer je za nas ostale. I tako, ližemo prste, došaptavamo se: da ova trojica nisu iz cirkusa? Iz inostranstva? Pretpostavljamo da su došli s istoka, da ne razumeju srpski, da će otići i da ih više nikada nećemo videti. Ali to nije važno, to mi samo onako, brbljajamo, šuškamo, gurkamo se, jer smo srećni.
I beba u kolicima se raduje, guguče i tapše ručicama. Na taj znak, povlačim se iz polukruga povlašćene publike. Okrećem se i nastavljam svojim putem. Sada na šetalištu ima više ljudi. Rasporedili su se u malim grupama, po troje. Najrazličitije kombinacije uzrasta, stasa, pola, imena, odeće, raspoloženja, ali svi, bez izuzetka, utroje.
Ugledam te. Mašeš mi. Uzdah olakšanja. Sve će biti dobro. Spojeni. Mašem ti. Razmenjujemo signale nepokornosti i slave. Deli nas još samo sto koraka. Iza tvojih ramena niču dvojica tvojih nerazdvojnih drugova. I oni mi mašu. Vaše ruke u vazduhu čine krošnju koju povija vetar čiju snagu osećamo samo ja i onaj dirižabl na horizontu.
(Sreten Ugričić, Laguna, 2010)
