„Nepravda može da oslobodi zastrašujuću snagu“. Ova replika misaona je srž drame Strah u operi Jelene Mijović, nastale dramatizacijom i kolažiranjem nekoliko pripovedaka italijanskog književnika Dina Bucatija. Ona sugeriše da je glavna tema drame bunt protiv velikih klasnih razlika, socijalne nepravde. Ta tema se izvesno izdvaja kao glavna, ali je dramaturški problem to što konkretna nepravda nije ni približno tako velika da bi ubedljivo lansirala pobunu „zastrašujuće snage“. Dok se građani na ulicama bune protiv od naroda otuđene političke i ekonomske elite, a predstavnici te iste, bezbedni iza dobro zabravljenih vrata pozorišta, uživaju u premijeri nove opere bivšeg nacističkog simpatizera, te sprovode dobrotvornu priredbu za siromašnu mladež (najavljujući da će ubuduće na njoj moći da se takmiče i deca bogataša), čistačica u pozorištu se silovito suprotstavlja nepravdi nanetoj njenoj kćeri. Devojka je lažno optužena da je ukrala jaje, dobitnički žeton na toj dobrotvornoj tomboli. Kako prethodno nismo videli druge nepravde koje se dešavaju njoj i njenoj kćeri, ovo naglo psihološko pucanje i iz njega proizašla pobuna ne deluju nimalo ubedljivo. Alibi ne mogu da pruže ni neosporni odmak od realizma i komička stilizacija, te apsurdistički stil komada, a koji prati izvornu poetiku Bucatijevog dela: jednostavno, glavni dramski pucanj bio je – ćorak.
Ubedljivo najveća vrednost predstave jeste igra mladog glumca Luke Grbića u ulozi iz naroda poteklog sveca Gončila. Grbić je ubedljivo, s pokrićem, odigrao ono što je u teatru najteže – čistu, svetačku plemenitost – bojeći je vrlo finom ironijom.
Taj preokret nije delovao uverljivo ni u glumi Svetlane Bojković kao pravdoljubive, hrabre, u operu zaljubljene čistačice Đilde, a u predstavi postavljenoj u Ateljeu 212. Osnovni razlog što predstava nije prevazišla dramaturške slabosti dela, ali ni iskoristila njene neosporne potencijale jeste pristup reditelja Ivana Vukovića. On niti je dramaturški zgusnuo razuđenu priču, niti je iznijansirano scenski artikulisao stil i žanr drame. Replike ponekad zvuče kao teze, ali ih, u većini, karakteriše fina ironija. Ona se pak izgubila u komičkoj pregaženosti u glumi, koju je Vuković dozvolio glumcima, ili ju je sam postavio kao žanrovski kod. Pored Svetlane Bojković, komičarsko zastranjivanje i dramsku simplifikaciju vršili su i drugi glumci: Tihomir Stanić kao koristoljubivi i potkupljivi svetac Markolino, Jelena Đokić kao drčna gradonačelnikova žena, Dragana Đukić kao energična i beskrupulozna upravnica pozorišta, a koja bi za njega sve dala. Negativnom utisku doprinosi i nemaštovito, neznakovito, grubo i estetski staromodno spajanje prostora dramske fikcije u scenografiji Andreje Rondović, kao i kostimi Velimirke Stojanović koji, kao i cela predstava, nepotrebno relativizuju epohu u kojoj se priča dešava.
Ubedljivo najveća vrednost predstave jeste igra mladog glumca Luke Grbića u ulozi iz naroda poteklog sveca Gončila. Naime, jedan tok priče je i nezainteresovanost drugih svetaca, pa i samog Boga, da se pomogne obespravljenim i nemoćnim ljudima. Grbić je ubedljivo, s pokrićem, odigrao ono što je u teatru najteže – čistu, svetačku plemenitost – bojeći je vrlo finom ironijom.
