Akutna mogućnost gašenja Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), reprezentativnog, najmnogoljudnijeg i najstarijeg umetničkog udruženja u Srbiji, trebalo bi da zabrine svekoliku javnost, i posebno institucije kulture. Međutim, sva je prilika da ovaj rizik ne dotiče ni same članove, bar većinu od njih oko 2.800, kao ni druge kolege izvan te udruge, sa podjednako neveselom sudbinom.
Budžetsko izdvajanje za kulturu od svega 0,67 odsto, nepostojeće tržište, izlaganje bez materijalne nadoknade, samofinansiranje produkcije, nedostatak radnog, ali i medijskog prostora.., samo su neki od problema celokupne vizuelne scene. A šta specifično muči Udruženje, nastalo još 1919? Neefikasna organizacija, bazirana na zastarelom upravljačkom aktu i volonterskom radu upravljačkih organa, kao i glomazna struktura sa nerazvijenim, nedovoljnim ili neodgovarajućim sistemima finansiranja, u najkraćem.
Te falinke odrazile su se poslednjih meseci kroz sukcesivno podnošenje ostavki pet od sedam članova Upravnog odbora, pa on od juna radi u režimu „tehničkog mandata“. Avaj, tu pravnu definiciju ne prepoznaje Statut ULUS-a, dok je nema ni u Zakonu o udruženjima.
Nemušta interpretacija zakona
Kako bi se upravi dao legitimitet do novog saziva Skupštine, a time i samom Udruženju (kao nevladinoj organizaciji), poseglo se za analogijom sa Ustavom Srbije. U Ustavu se naime navodi da mandat članu Vlade, što je u ovom primeru pandan članu UO ULUS-a, prestaje „u slučaju ostavke njenom konstatacijom koju mora da potvrdi Narodna skupština“ (ili analogno – Skupština Udruženja).
Ali, već tu sled „analogije“ prestaje, jer Skupštinu ULUS-a po Statutu „saziva predsednik Upravnog odbora, a u slučaju sprečenosti, njegov zamenik“. Kako i oni spadaju među članove koji su podneli ostavke, lišeni su tog prava i obaveze, a ULUS mogućnosti da se po ovom osnovu ponovo sabere.
Statut dalje kaže da se Skupština saziva na predlog Nadzornog odbora, čiji su članovi kolektivno abdicirali u septembru. Zakon o udruženjima opet nalaže da se skupštinske sednice organizuju jednom u dve godine, a taj je rok ULUS-u istekao lane, jer je poslednja Skupština organizovana još 2022.
Deo vrzinog kola predstavlja i činjenica da su predsednik i potpredsednica ULUS-a istovremeno i zastupnici Udruženje u APR-u, pa s obzirom na svoj „tehnički mandate“, „potpisuju samo dokumenta nužna za elementarno funkcionisanje ULUS-a”. U to prvenstveno spada odobravanje plata stalno zaposlenih administrativnih radnika i tehničkog osoblja Udruženja.
Putevi do novca
Ove dohotke teško je namaći i u redovnim prilikama, jer rad ULUS-a niko ne finansira. Novac za programe pribavlja se preko konkursa Ministarstva kulture, ili gradskog Sekretarijata za kulturu (kad se i ako mu se ćefne da raspiše javni poziv). Novca nema dovoljno ni za održavanje Galerije ULUS-a (u Knez Mihailovoj), kao ni Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“, koje Udruženje koristi, a nisu u njegovom posedu, te ne sme da ih rentira.
Jedini stalni prihod vezan je za tzv. poverene poslove administriranja statusa samostalnih umetnika, za šta je Ministarstvo kulture delegiralo Udruženje, pa mu na to ime udeljuje nešto novca. Ni na sredstva od godišnjih članarina ULUS ne može da računa, jer ih ogromna većina članova ne plaća.
Zato Udruženje barata novom kovanicom – „aktivni članovi“, kojih ukupno ima 827. Njih prećutno adresira najnovija inicijativa za prikupljanje potpisa za sazivanje te toliko puta spomenute, preko potrebne, a čini se – nedostižne Skupštine.
Peticiju su krajem decembra pokrenuli sami članovi (konkretno, Slikarska sekcija), čime je iscrpljena i poslednja statutarna mogućnost za organizaciju sednice. Zadatak inicijatora je da animiraju pet odsto članstva koji će njihovu ideju podržati. Prevedeno iz procenta u brojku, to je svega 41 potpis, pa kampanja deluje prilično ostvariva.
Međutim, već okupljanje 120 članova potrebnih za skupštinski kvorum deluje kao nemoguća misija, čak i uz opciju elektronskog glasanja. Jer, generalna apatija za sve što se u Udruženju dešava, spletena je i sa čarkama što izbijaju svakim novim pokušajem zasedanja. Tad se jasno ispoljava međusobna netrpeljivost, izazvana različitim pogledima na isto.
Nepodnošljiva tenzija
O čemu se tu otprilike radi, govore iskazi pojedinih aktera, koje nećemo imenovati da ne doprinesemo već nepodnošljivoj tenziji. Prisutnoj i među širim članstvom, a posebno u samom upravljačkom jezgru.
Na širem planu tako ćete često čuti da je „uprava kriva za katastrofalnu situaciju u ULUS-u“, i repliku „a šta ste vi uradili za njegovu konsolidaciju?“. Optužbe u užem krugu su konkretnije i adresiraju „partikularne interese određene grupe članova koji vrše pritisak na ostale“, sve do „iznuđivanja ostavki“. Ili se tiču „vođenja ULUS-a kao privatne firme, od koje pojedinci volšebno profitiraju“.
Neki vagaju, pa kažu: „Sve te silne polemike između članova, em crpe energiju, em dovode do šuma u razumevanju“. Takvi zaključuju da „tako više ne može“, i nude rešenja koja niko nema volje da sprovede. Pojedini tvrde da su „izdržljiviji od ostalih“, odolevši presiji da dignu ruke od svega, pa i svojih funkcija, čime (valjda) štite interese ULUS-a.
Retorika se stoga poklapa s onom za skupštinskom govornicom, što opravdava pozivanje na Ustav u prvom delu ovog teksta. Ali i preti istim scenariom nedolaženja do rezultata, uz puno buke i „letenja perja“.
Prethodni rukovodioci previše su koketirali sa vlašću. Međutim, uprava kojja je smenjena 2019, baš je preterala, primivši za počasnu članicu Dragicu Nikolić, suprugu bivšeg predsednika Srbije, a na ime pozamašne donacije i doprinosa amaterskom ikonopisu
Ni o samoj ulozi strukovne udruge nema jedinstvenog stava, pa se ni posledice njenog eventualnog gašenja ne sagledavaju unisono. Svi se ipak slažu oko jednog: najugroženiji bi bili oni koji su na ovo već navikli – samostalni umetnici, već pominjani kao izvor zarade ULUS-a. „Ni oni ne treba da se plaše“, poručuju poznavaoci prilika (ili „izdajnici“, po mišljenju suparničkog tabora).
Šta ako se ULUS ugasi?
Jer, u slučaju gašenja Udruženja, povereni poslovi administriranja samostalnog statusa preusmerili bi se na neke druge pravne subjekte, po njihovim tvrdnjama. A šta bi bilo sa aktivnostima započetim u vreme jedinstvenijeg rukovođenja? I one bi se ugasile. Ali ovo slabo koga zanima, iz pobrojanih razloga.
Međutim, mi smo radi da sagledamo i šta je dobro urađeno, ili se bar tome težilo, pa je nekako osujećeno. Za primer ćemo opet uzeti „samostalce“, i njihov najpoznatiji problem nakamarenih dugova na ime neredovno uplaćivanih doprinosa, koje su zapravo napravile pojedine lokalne samouprave.
I, ma kako se uprava ULUS-a godinama trudila, i nadležna radna grupa (koja se takođe rasformiravala, pa ponovo stvarala), dug do sada nije otpisan, iako ne veći od cene komfornijeg stana u prestonici. Jedini pomak bila je inicijativa bivše ministarke kulture Maje Gojković, još pre četiri godine, za izmenu dva zakona koja se tiču uplaćivanja doprinosa „samostalcima“.
Međutim, iako je Zakon o kulturi Gojković promenila, navodeći da lokalne samouprave moraju da uplaćuju te iznose, Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ostao je isti. Po njemu je ovo i dalje samo preporuka lokalnim samoupravama, što dozvoljava njeno izvrdavanje i u budućnosti.
Još na sve to ide i stav bivše premijerke Ane Brnabić, izrečen na sajtu Kreativne Srbije (priča se, njene prćije), da su samostalni umetnici „slobodni po svom izboru, te bi trebalo da se sami postaraju da zarade i za penzijsko i socijalno osiguranje“. E, baš je to lepo zamislio mali Perica, što ne razlikuje umetnost od kreativnih industrija, a voli da se u sve pača.
Još jedna je bitka izgubljena zbog neusaglašavanja propisa, opet Zakona o kulturi i Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Tim povodom, samostalne umetnice ostale su bez porodiljske nadoknade, sve i ako su pokrile dug lokalnih samouprava, te imale pravo na zdravstveno osiguranje.
Pitanje tretiranja „samostalaca“ pominjemo ne samo kao već dugo gorući problem ULUS-a i cele umetničke scene, već i da bi se stekla šira slika sa kakvim su se sve sujetama predstavnici Udruženja nosili (osim sa sopstvenim). A sa nekim i izborili, posebno u sazivu tela i organa izabranih krajem decembra 2019. Na najmasovnijoj Skupštini u novijoj istoriji ULUS-a.
Revolucija i njene posledice
Ali, tada su bile drugačije prilike, predrevolucionarne. Prethodni rukovodioci previše su koketirali sa vlašću, nastavivši višedecenijsku tradiciju „desničarenja“. Međutim, ova je uprava baš preterala, primivši za počasnu članicu Dragicu Nikolić, suprugu bivšeg predsednika Srbije. A na ime pozamašne donacije, i doprinosa amaterskom ikonopisu.
Poslednja kap u čaši dovela je do toga da gro članstva izabere drugo rukovodstvo, obojeno liberalno-levim tonovima. Od praktičnih rezultata tog miksa ideologija, osim pomenutog, možemo da izdvojimo i sledeće: umetnici su podržani kroz Fond solidarnosti, aktivni članovi se umrežili putem radnih grupa, obezbeđeni su projektni izvori finansiranja, pokrenuto pitanje ateljea, povećano interesovanje za konkursni prijem u članstvo… Sređen je i depo, i krenulo se u razmršavanje vlasničkih odnosa nad Umetničkim paviljonom „Cvijeta Zuzorić“, gde je aktuelno sedište ULUS-a.
Rudarskim kopanjem po arhivama došlo se do zaključka da (nekad) ljupko zdanje na Malom Kalemegdanu, izgrađeno 1928. za potrebe promocije tekuće umetnosti (finansirano preko donacija i zaduživanja kod fondova i banaka), zapravo ULUS-u ne pripada. Štaviše, ni ugovor o korišćenju bez nadoknade nikad nije obnovljen sa Gradom, nakon što je 2009. raskinut – „zbog ustupanja podrumskih prostorija kluba trećem licu“. Ni sa Republikom, u čije je ruke „Cvijeta“ prešla 2014, nikakav dokument nije potpisan.
Klimav status Udruženja u tom kontekstu raspirio je aspiracije raznih „kontroverznih biznismena“, u sprezi sa državnim vrhom. Težnje su bile usmerene ka pretvaranju „Cvijete“ u kafanu. Sprečavanje takvih trendova možda je i najveća zasluga tadašnje uprave ULUS-a, čiji su segmenti prisutni i u ovom, krnjem sazivu.
Jedinstvo liberalno-levog fronta razbilo se 2022, na poslednjoj Skupštini, gde su organi i tela dopunjeni novim („desno-liberalnijim“) članovima, kad uprava postaje autoritarna. Ovo za nekog predstavlja „konačni sunovrat Udruženja“, a za drugog „borbu do poslednjeg daha“. Nažalost, sve nevidljiviju iz ugla običnog građanina.
Sudbina Paviljona „Cvijeta Zuzorić“
Nedovoljno je poznat stoga i tok aktuelnog projekta obnove krova Paviljona, koji je stao da obilato prokišnjava. Na ime tekućeg održavanja pokrivke od pocinkovanog lima, ULUS je lane od Ministarstva kulture dobio 9,54 miliona dinara.
Međutim, javna nabavka za izbor izvođača radova otegla se do pozne jeseni. Pa je, po mišljenju predstavnika udruženja, konzervatorskog i izvođačkog nadzora, jedino smisleno bilo da se radovi odgode za lepše dane 2025.
Zato je Ministarstvu kulture upućen zahtev da se sačini aneks ugovora i time omogući prenos neiskorišćenog dela sredstava na tekuću godinu. Ugovor sa izvođačima radova potpisao je predsednik Udruženja u tehničkom mandatu, shodno „egzistencijalnim prioritetima“ ULUS-a. A bilo je i šire shvaćenih prioritetnih ciljeva, koji su išli naruku upravi, kako primećuju „izdajnici“.
Ali, ova je situacija zaista bitna, i po viđenju običnog čoveka. Jer, ako bi zgrada zaštićena zakonom dibidus propala (što je još odavno vreba), bilo bi opravdanih razloga da tu nikne kafana „sposobnijih“ upravitelja. Onda bi se članovi ULUS-a međusobno „prozivali“ što su to dopustili, a možda i Radar, jer je o tome pisao. Zato je naš apel – daj, ljudi, saberite se i organizujte tu Skupštinu.
Koliko god da sve ovo liči na nerazmrsivo klupko, treba znati da je ULUS ptica feniks, što vaskrsava iz pepela. I da se to pokazalo u mnogim navratima. Ali, da li su čudesa rešenje za uspostavljanje reda u najstarijoj, reprezentativnoj strukovnoj udruzi, kao i u čitavoj sferi kulture i umetnosti? Pa, baš i nisu.
Istini za volju, nije država sedela baš skrštenih ruku, gledajući kako ULUS propada. Ministarstvo kulture je pre par godina predložilo da Udruženje stane pod kapu Kulturnog centra Beograda, koji bi obavljao administraciju, i zauzvrat koristio „Cvijetu“ tokom Oktobarskog salona. Ta ideja u međuvremenu je iščilela, a nijedna druga nije došla, što izaziva komentare „e, pravićete vi od blata Maju Gojković“. Opaska se naravno odnosi na faktičku nezainteresovanost aktuelnog ministra Nikole Selakovića za sektor kojim upravlja (izuzev proruskog spomeničkog nasleđa).
