Dvadeseto izdanje festivala Slobodna zona, održano od 6. do 11. novembra, mimo uobičajenih prigodnih čestitki na istrajnosti, zaslužuje dodatne pohvale. Ne samo da se film radikalno promenio u ovih dvadeset godina, nego se radikalno promenio i svet koji Slobodna zona ne želi da samo tumači, nego i da menja svojim kritičkim angažmanom. Dete ovog milenijuma u najsadržajnijem smislu te reči, Slobodna zona je zadržala svoju festivalsku specifičnost, održala visok nivo kvaliteta i hrabro trasirala nove puteve i nove perspektive u sagledavanju bremenitosti sve kompleksnije egzistencije. Suštinska strateška namera Slobodne zone da otvori nove prostore mišljenja, konfrontira dijametralno suprotne optike, bez želje da ih usaglašava, od etičkih do političkih i građanskih, nastavlja da ubire plodove ovakve konzistentnosti.
Ovogodišnji festivalski program bio je, takođe, na toj liniji. On je dosta verno ogledalo onog što su univerzalne problemske ravni koje svakako ne treba zataškavati. Represija države, porodično i seksualno nasilje, pojedinac i njegova sloboda, ali i kolektivni identiteti… To su, dakako, samo neke od tema kojima su se bavili pojedini filmovi ili grupe filmova. Vrlina Slobodne zone, kao i uvek, jeste što je ekstrapolirala pristupe, zadržavajući svoju neutralnost u smislu zauzimanja strane, ali sa znatnim kritičkim nabojem. To je možda najuočljivije na primeru dva krajnje opozitna filma s obzirom na prirodu ustrojstva zemalja kojima se bave. S jedne strane stoji palestinski film Mi nemamo drugu zemlju, (uzgred jedan od najgledanijih filmova festivala!) a s druge, američko-gruzijski film Tatami.
Džudo i kada nema nade
Mi nemamo drugu zemlju govori o brutalnosti izraelske države u pokušaju da okupacijom razori palestinska sela u oblasti Masafer Jata, viđenoj iz perspektive mladog Palestinca Bazela Adra. Drugi važan glas je glas izraelskog aktiviste koji ponašanje sopstvene države smatra zločinom. Tatami govori o represiji iranske države nad sportistkinjom koja u Gruziji brani boje Irana na svetskom prvenstvu u džudu. Onoga časa kada iskrsne mogućnost da se iranska džudistkinja bori s izraelskom protivnicom, nastaje pakao pretnji najvećih iranskih zvaničnika da se ona povuče s takmičenja pod raznim izgovorima, što ona dostojanstveno odbija i donosi hrabru odluku da se ne vrati u Iran. I jedan i drugi film beskompromisno stoje na liniji da s represijom nema pregovora, pa čak, kada bi ga i bilo, on se pokazuje jalov. Mi nemamo drugu zemlju govori o kolektivnom stradanju, Tatami o individualnom, ali su mehanizmi terora isti. Suštinsko pitanje koje postavljaju oba filma jeste šta čoveku ili jednoj zajednici preostaje kada je suočena sa fizičkom ugroženošću ili čak istrebljenjem?
Veštačka inteligencija umesto pravosuđa
Kada je već o gledanosti reč, jedan od filmova koji je festivalska publika ispratila s velikim simpatijama i pohvalama je i španski film AI pravda, reditelja Simona Kasala. Al pravda govori o Španiji neposredne budućnosti u kojoj će pravosudni sistem zameniti veštačka inteligencija. Nešto što se već smatra faktičnošću naše egzistencije, veštačka inteligencija otvara mnoga važna i sporna pitanja kako to upravo čini ovaj film. Upotreba i zloupotreba moći je njegova ključna premisa. Ko, zapravo, usmerava veštačku inteligenciju i da li parametri arbitraže veštačke inteligencije ne podležu sumnji. Etička dimenzija pritom ostaje i dalje zamagljena jer po lucidnoj opasci sutkinje koja ne želi da na referendumu da glas uvođenju veštačke inteligencije, ista je programirana da samo multiplikuje postojeće probleme i ne stvara presedane, čime je u startu zauvek u prošlosti. Izvanredno produciran i režiran film, inventivan, uzbudljiv i nepredvidljiv…
Borba da se povrati ljudsko dostojanstvo
Disati pod vodom Erika Lamena, luksemburški je doprinos temi porodičnog nasilja, tačnije to je film o pokušaju supruge da se bekstvom u sigurnu kuću spasi od nasilničkog suprugovog ponašanja. Tamo gde gubi na žestini, ovaj film dobija na promišljenosti, i strepnja ostaje ne samo njegova najveća nedoumica nego i dramaturški muvens agens. Izvestan broj repeticija (periodično suprugovo pojavljivanje i pokajanje koje ima privid iskrenosti, do sledećeg fizičkog nasrtaja), čine dilemu praštanja još neizvesnijom… Još jedna, kompletnija i beskompromisnija tema seksualnog nasilja viđena je u sjajnom japanskom filmu (uzgred, jednom od najboljih na festivalu!) Dnevnici crne kutije rediteljke Šiori Ito. Film prati višegodišnje napore rediteljke da svog silovatelja privede pravdi. Koliko je ovaj pokušaj težak govori i činjenica da je silovatelj jedan od bliskih prijatelja kasnije ubijenog premijera Šinzoa Abea. Nikada ne odustajući, a suočena s brojnim preprekama, opstrukcijama zvaničnika i nezainteresovanošću policije, Šiori Ito ipak pobeđuje u svom pokušaju da u svojoj borbi pre svega povrati ljudsko dostojanstvo i dobije pravno i moralno zadovoljenje. Iako u Dnevnicima crne kutije država i njeni instrumenti represije stoje u drugom planu, evidentno je da patnja rediteljke ne bi bila moguća bez ustrojstva i mehanizama države, koja delegitimizuje pravdu u ime krajnje privatnog protekcionizma. Iz istog ili sličnog registra u smislu stavljanja države u drugi, neprimetni plan, a opet nimalo benigan, stoji iranski film Moj najdraži kolač, tandema Marjam Mogadam i Bentaša Sanaihe.
Ovaj topao, originalan i diskretan film o starenju i usamljenosti, mimo svih romantičnih privida, najpre govori o izolacionizmu pojedinaca u iranskom društvu, ali ne po izboru koliko po prinudi. Jedan slučajan susret s taksistom, sredovečnu udovicu stavlja u poziciju da uvidi kako ništa još nije završeno i kako je život moguć i posle šezdesete godine. No, njihov susret rezultira tajnim kućnim susretom koji se zbog znatnih restrikcija (žena ne sme sama primati muškarca, glasno slušanje muzike nije dobrodošlo) odvija mimo znatiželjnih pogleda. Najdirektniji trenutak obraćanja državi jeste upravo onaj kada se junakinja filma Mahin (fascinantna iranska glumica Lili Farhadpur) obraća devojkama privedenim od strane iranske moralne policije zbog štrčanja kose ispod marame, da beže i ne dozvole da ih privedu, čime se nimalo benigno apostrofira najdecidiraniji vid ženskog otpora tretmanu žena u iranskom društvu.
Među brojnim drugim filmovima vrednim pomena (uz poneko razočaranje kakav je francuski film Barikade Antoana Ševrolijea) svakako valja istaći italijanski film Vermiljo rediteljke Maure Delpero. S režijske tačke gledišta, izvanredan film. Vermiljo pleni jednostavnošću, svedenošću i onom filmskom poetikom koju uobičajeno vezujemo uz velikog italijanskog reditelja Ermana Olmija. No, na drugoj strani, Vermiljo je možda najzahvalniji festivalski film za analizu. Ova pregnantna priča o prevari i izostanku oproštaja je film začudne kompleksnosti u okviru kojeg se njegovi značenjski potencijali ukazuju kroz čudesni rafinman. Paradoks Vermilja je da u filmu toliko natopljenom katoličanstvom, toliko ispunjenom krstovima, grobljima, misama, ne postoji nijedan pozitivan junak, a konfesionalna fasada u završnici ne funkcioniše ni kao privid. Vermiljo je film mimo ovog vremena ili upravo prianja uz njega univerzalnošću svog opoziva praštanja i denunciranjem izostajanja hrišćanskog milosrđa.
Progovoriti dok svi ćute
Jedan od onih dana kada Heme umire je po formi i stilu originalan, turski film, debitanta Murata Firatoglua, ujedno i najbolji film festivala iz regionalne selekcije. Vizuelno impresivan i mestimično bizaran, koji ispod privida nedešavanja govori o eksploataciji, marginalnosti i završava u vrlo bolnom pesimizmu. Blizak Heneu po bizarnosti i pre svega originalnosti je argentinsko-čileansko-urugvajski film Simon sa planine Federika Luisa, koji emancipuje marginalne pojedince s obeležjima invaliditeta i autizma u jedan širi humani sistem, humanizujući pre svega njihovu konstruktivnu ulogu.
Čast da otvori ovogodišnju Slobodnu zonu pripala je filmovima dobitnicima Zlatne palme na ovogodišnjem kanskom festival – Anori Šona Bejkera, kao i dobitniku Zlatne palme za kratki film hrvatskom Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića. Anora je kao pobednik Kana možda iznenađenje, ali je, mora se reći, nagrađen film retke vedrine, optimizma i topline. Film u kome je briljirala celokupna glumačka postava, između ostalog, u prostor američkog filma uvodi potpuno drugačiji tretman Rusa i humor u njemu, sa znatnom dozom anarhizma, što je njegov najveći adut. Čovjek koji nije mogao šutjeti nije film kojeg toliko treba slaviti po njegovoj narativnoj dimenziji: neko ipak progovara u kolektivnom ćutanju, koliko po nekoliko maestralnih režijskih poteza, poput lica Gorana Bogdana u krupnom planu, kad se na njega tipuje da će biti taj koji će progovoriti i usprotiviti se šikani u vozu, odvođenju ljudi po nacionalnoj i verskoj osnovi, a njegova reč izostaje i nekom čudesnom rotacijom u kadar upada i iz njega nestaje neko drugi.
